Biće kad treba da bude. Govorila je često moja prijateljica Staša. Bože dragi… koliko me je nervirala tim rečima. Iako sam jednim delom znala da mudro zbori. Tada sam još uvek bila prebrza. Vrlo nestrpljiva. I mislila da svojom upornošću, brzinom i cupkavošću mogu da ubrzam događaje. Hahahaha.
Staša je definitivno moj učitelj za princip…. biće kad treba da bude. I vrlo ga je redovno pralktikovala na meni. A imala je priliku. Jer mi je godinama šila garderobu. Najomiljeniju na svetu. Nikada ni jedan svoj gardiš nisam volela kao Stašin. Samo… nju je trebalo zaslužiti. Sa njom se nikada nije znalo. Da li će je materijal poneti. Da napravi nešto veličanstveno. I to odmah. Kao što se desio jedan moj bordo kaput. Za jedno veče našeg nadzemaljskog druženja. Ili će ga meračiti. I meračiti. Kao moju burgund Armani haljinu. Koja je u formi materijala čekala barem 2 godine. Da se desi. Kad treba da se desi. A onda sam je obožavala i nosila barem deset godina. Na sva mesta. I u svim situacijama. Toliko da su me po njoj znali svi. Pa sam je predala dalje. U tok.
Od onda vežbam da pustim Život da teče kroz mene. Da ne požurujem ljude i događaje. Kad god sam se upinjala da nešto završim u zacrtanom roku… ono mi je izmicalo. A ja sam se durila. I ljutila. Ulazila u vrzino kolo. I definitivno naučila da život nije oduševljen hitnostima. Ni mojim užurbanostima. Hiljadu puta mi je pokazao da je imao dobar plan. Mnogo bolji nego što sam mogla i da naslutim. Velika slika je ipak bila njegova. I nisam mogla da je dobacim sa početne tačke. Mogla sam da naslutim elemente Vizije. I da na putu dobijam jasnoću. Da bi mi On svaki put pokazao svoje Veliko Delo. Od mojih malih zamisli. U pravom ritmu. I sve sam više verovala Životu. I njegovoj besprekornoj orkestraciji. Biće kada treba da bude… počela sam da govorim.
Ovih dana se istovremeno dešavalo i rešavalo nekoliko meni vrlo značajnih projekata. Koji su zahtevali orkestraciju u ritmu života. Pa sam sam imala priliku da se podsetim ovog živog gradiva. I da razumem i naučim još neke finese njegove besprekorne orkestracije. Ritam ostvarenja. I neostvarenja.
Sve je počelo krajem leta. Kada sam se otvorila. Što sam pisala u Uvodu u teoriju nekoprcanja. Ovaj tekst je u stvari razrada teorije nekoprcanja. Izlazak iz anti-spirale u spiralu. Za one koji nisu čitali Teoriju nekoprcanja… daću mali intro.
Bio je kraj letnjeg raspusta. I mesec dana pauze. Tokom koje sam se odmarala. Neprihodovala. I pojačano rashodovala. I baš kad sam trebala da krenem sa radionicama i sa svakakvim prihodovanjem… moja bliska prijateljica mi je javila Blagovesti. Da se udaje. Pravi svadbu. I to na dan moje prve radionice u sezoni. Ah. Kao iz nekog vica. Jedna dobra i jedna loša vest. Naravno da sam odlučila da odem na svadbu. Bez da trepnem. Međutim… stegla sam se sa poslednjim eurima iz mog skromnog letnjeg šteka. Počela sam da pravim neke male kalkulacije za poklon. Za moju toaletu.
Bilo je to kao u nekoj skrivenoj kameri. Ta anti-spirala. Novac mi je kuljao. I oticao. I nestajao. Nekim nenormalnim tempom. Dok nisam shvatila šta mi Život poručuje. Da ga pustim da teče. Da se otvorim. Sećam se tog momenta preokreta smera spirale. Razgovora sa prijateljicom. Koja me je pozvala da zajednički napravimo poklon našoj Mladoj. Nas dve Ovnice. Vatrice. Da joj priredimo vatromet. Da joj donesemo vatru i prštanje u život. Ah. Srce mi je preskočilo. Nisam imala upitanosti. To je bilo to otvaranje. Dok smo birale i planirale grandiozne vatromete. Spirala me je samo povela gore.
I u tom ritmu vatrometa… otišla sam u Novi Sad. Da puna radosti i životne otvorenosti učestvujem u sreći moje prijateljice. Okitila sam i sebe. Novom bordo svilenom haljinom. Koja vrlo podseća na moju davnu Armani haljinu. Izgleda da je boja mog otvaranja bordo.
Što je divno kad smo otvoreni. Pa život može da teče kroz nas u svom punom izrazu. Taj dan je bio neuporedivo svečan. Petak 6. septembar. Pozno leto u punom jeku. Kao sa Konjovićevih slika. Ravnica u svom punom izrazu. Zalazak sunca kroz ravnicu. Plodnu… podatnu… zeleno-zlatnu. Pozno leto sa prvim naznakama jeseni… duge i tople. Što je bila dobra ta vožnja u linijskom taksiju… Napravila sam nekoliko fotki. Zalaska Sunca. Sutona. Smiraja.
Tih dana sam imala divne razmene i sa Virtuozom. Nakon godinu i po dana batrganja… kao da smo iscelili naš odnos. I našu ljubav. Za koju smo shvatili da je dvostruki Jarac. I da se ne da tako lako ni utepati. Baš se nije dala. On je tih dana završio sređivanje svog stana u Kopenhagenu. Svojeručno. Slao mi je fotke. A ja sam njemu fotkala ravnicu. Beskrajnu. Konjovićevu. Fotkala sam i naš stan u Novom Sadu. Čim sam ušla. Toliko mi je divan bio. I pitala se kako mogu da ukrasim ovo božanstveno veče? Da li da idem napolje? Ili da ostanem u stanu?
Sišla sam u prodavnicu po neke potrepštine za ukrasiti veče u stanu. U povratku… u liftu sretoh dragog mladog čoveka. Lepa zgrada. Rekoh mu. Misleći da je to neki meni nepoznati komšija. Kako je ovde lepo sve. Lep mlad i ljubazan komšiluk. Sve novo, čisto i picnuto. Nastavila sam „komšijski“ razgovor u liftu. Oboje smo krenuli na peti sprat. Smeškamo se jedno drugom. Da li možda znam da neko prodaje stan na petom spratu? Ah… naravno da poznajem. Stoji ispred njega. Glavom i bradom.
Verovatno naslućujete da je drag mlad muškarac u liftu bio kupac. Zainteresovan za naš stan. Već neko vreme je pokušavao da nas pronađe. Ostavljao je poruke na vratima stana… koje nismo videli. I koje su prosto nestajale. Dok smo mi bili u našim drugim gradovima. U Beogradu i Kopenhagenu. Dok sam ja štekala moj skromni letnji štek… ništa nije moglo da se desi.
Prodaju stana dogovorili smo takoreći u liftu. Naš mladi kupac već je ujutru došao sa svoje dve žene. Devojkom i majkom. Da im se pohvali svojom odlukom. I da čuje njihovo mišljenje. Niko u ovoj transakciji nije imao dilemu. Niti upitanosti. Ispričali su nam i slatku anegdotu o stanu. Kojoj se smejemo i danas. U agencijama je naš stan reklamiran kao mladalački stan. Jer on to i jeste. Nas dvoje… sa naših 112 godina… imali smo mladalački stan.
Nego da se vratim na početak priče. I na čuda. Koja obožavam. I kojima je ovaj tekst posvećen. Poznajem zakone verovatnoće. I znam da je naš susret teorijski bio gotovo nemoguć događaj. Osim kada Život uredi. Na vratima lifta. U isti tren. On… koji je imao pun restoran gostiju. I ja koja uopšte nisam planirala da dođem u Novi Sad toga dana.. ali me je vatromet doveo.
Dakle… sve je počelo vatrometom. Mojim otvaranjem. Otvorenošću. Ljubavlju. I potpunim poverenjem u život. Znajući da je sve dobro. Čak i kada nemam ideju sa koje strane će mi rešenje doći. I odakle ću preksutra platiti stanarinu.
Naš kupac mi je u jutarnjoj poseti ostavio novac… za rezervaciju stana. Pa sam na svadbu išla kao Milion Eura. Kao Čista Ljubav. Radost. I kao veliki tok. Da delim ljubav i sreću. Sa prijateljicom. I sa njenim Svetom. I naravno da sam uhvatila buket. Od bambusa i frezija. Bambusi u vazi me svakodnevno podsećaju na taj čaroban trenutak grande slaganja. A ja mu dodajem raznorazna kićenja.
Što se vatrometa tiče… njega nismo mogle da pustimo… jer je Nebo preuzelo stvari u svoje ruke. Pa smo ga zamenile za mnogo malih vatrica. Vatrometa. Konfeta. Srca. I prštanja na sve strane. A iz Novog Sada me je ispratila prava letnja grmljavima. Sa potopom. Sutra me je čekala radionica. Prva u sezoni. Moji heroji. I još jedno Čudo u mišićima. I to kakvo.
Koliko je moćan taj veliki tok. Kada uhvatimo talas ostvarenja… sve se odvija dobro. Sve se slaže. Mogućnosti izviru sa svih strana. Čeka nas sve što smo oduvek želeli. I još mnogo više. Volim da se bavim ovim kosmičkim ritmom. Da ga prepoznajem. Slavim. Tako ulazim u harmoniju sa njim. I čuda se dešavaju… u nekom svom čudesnom spiralnom ritmu. Bez granica. I bez kraja.
To je možda i najznačajnije bavljenje na Radionici. Razumevanje ovih suptilnih tokova života. Spirala i anti-spirala. Ostvarenja. I neostvarenja. Čuda su samo naše nedovoljno poznavanje Zakona prirode. Rekao bi sada jedan moj učitelj. A ja volim da proniknem u te Zakone. Koliko god je moguće. I koliko mi dopuštaju. A volim nešto da ostavim i Čudu. Da me iznenadi.
Život nikada nije linearan. Onako kako ga naš svesni um zamišlja. Mnogo više me podseća na spirale i antispirale. Ipak je on živi tok energije. Koje ili ima… pa se preliva. Ili je nema… pa se urušava. O anti-spiralama sam već dosta pisala. U uvodu u teoriju nekoprcanja. I u drugim promišljanjima. Kada uđemo u anti-spiralu… važno je da poverujemo životu. Da zna šta radi. I da se ne koprcamo.
Kada sam listala spirale… sinhronicitete… i dobre srećne okolnosti… uvek su se dešavali kada mi je bilo najbolje. Kad sam najviše uživala. Tada su mi se javljali neki ljudi koje sam dugo čekala. Za kojima sam čeznula. Kada bih prestala da čekam. Da čeznem. Kao za mojom Armani haljinom. Kad sam je skoro zaboravila. I dozvolila životu da me iznenadi. I Virtuoz i ja smo se ponovo sreli kada je ponovo svako postao svoj. Kada smo počeli da uživamo svako u svom životu. I naš stan se prodao kada smo osvestili da nam se on uvek i sviđao. Ali ne i Novi Sad. U kojem nije bilo otvaranja ni za mene. Ni za Virtuoza. Ni za našu ljubav.
Kada ređam anti-spirale… one se dešavaju kad god se stegnem. Kad počnem da (se) štekam. I kad ne uvažim sebe. Na razne teme. Sećam se kako sam se pre par godina vukla Bulevarom. Nakon jednog iscrpljujućeg sastanka. Isisana do daske. Kao neki trećepozivac… solunski ratnik… koji je prošao Golgotu. I umesto da sednem u taksi… ja sam tumarala Bulevarom. Naravno da su mi ukrali novčanik. Kada sebe nisam vrednovala ni pet eura… da stignem do kuće. U komadu.
U anti-spirale sam ulazila svaki put kada nisam uvažila svoje vrednosti. Kada sam dozvolila da se sa mojim najvišim vrednostima sprda. Ismeva. A ja da ne odgovorim. Nego da budem „iznad“ situacije. Ah. To sam baš skupo plaćala. Komadanjem. U parčiće mlevenog mesa. Kao i kada nisam stizala da se bavim sobom. Svojim potrebama i radostima.
Sve mi se otvaralo…kad god sam bila otvorena. I uvažila sebe. I svoje potrebe. Želje. Ideje. Ma koliko se to činilo ludo. Šta više… moralo je imati elemente šašavosti. Koji su me izvodili iz predefinisanih okvira. Zdravorazumskog razmišljanja. Kao što je ovogodišnji skok u Veneciju na dva dana. Na manjem nivou. Ili kao što je bio moj trenerski trening kod Toma Besta. Koji me je koštap kao Svetog Petra kajgana. Koju sam otplaćivala godinama. Ali mi je doneo neuporedivo više…. svega. Jer sam imala snažan bljesak. I jaku potrebu. Koju sam ispoštovala. Da ne zaboravim u ovom promišljanju da nas sve podsetim… da se Nebo otvara hrabrima.
Kad smo već u spiralama… ove godine sam doživela i jedan pravi vir. U punoj plivačkoj formi… željna delfinanja na sred Dunava… koji sam nekada redovno preplivavala. I samo sam mu se pustila… bez da sam mu se javila. I zamolila da me pazi i čuva. Nisam uvažila Veliku Silu. I op… za tren sam se našla u velikom viru. Na sred Dunava. Znala sam da moram da mu se pustim. I da ne paničim.
Što je najluđe od svega… niko od mojih 20 drugarica nije skontao da sam u viru. Pomislile su da izvodim neki performans. Kao u onoj priči o vuku. Kod mene je performans taj vuk. Na kraju sam ipak morala da viknem… alo žene… krenite u akciju Spasimo Bepu. Što je to bilo uzbudljivo. Duhovito. Zanimljivo. I saznajno. Spašena sam. I vrlo brzo sam izvela učenje. Koje je deo jedne druge priče. I zahvaljivala se Dunavu… onoliko. I sada mu se zahvaljujem. Ovako zvanično. Što me je samo malo provozao. I pustio nazad.
Nedavno smo na intro-večeri razgovarale Tina i ja. Ona je astrolog. Pa voli da situacije i događaje stavi u vezu. Pričale smo o toj međuzavisnosti. Povezanosti svega sa svime. Slušala nas je jedna mlada žena. I bila zbunjena. Nikada nije ovako povezivala stvari. Nema pojma šta se dešavalo. Kaže. Ni šta je povezano sa čime.
Svi se smejulje kada na radionici pričam o plemenu u kojem ne povezuju vođenje ljubavi i trudnoću. Zato što su odmaknute u prostoru i vremenu. Ne odolim da kažem da mi činimo upravo to… kad god ne povežemo svoje setve i žetve. I kao što Stiv Džobs reče… njih ne možemo da povežemo unapred. Tek na kraju. Kad se desi veliko slaganje. Zato je vrlo važno povezati vođenje ljubavi i trudnoću. Setvu i žetvu. Stvari se ne dešavaju bez veze. Nego je sve vrlo povezano. One su tu da nam nešto kažu. Kada propustimo njihovu poruku… onda nam se dešavaju… ponovo i ponovo. Sve snažnije. Ko ne sluša pjesmu… slušaće oluju. I evo nas za tren oka u viru. Koji je sve snažniji. I brži.
Mnogo volim film Sliding doors. Iliti Vrata sudbine. U kojem se dešavaju dve paralelne priče. U zavisnosti od toga da li smo stigli na voz. Ili smo okasnili. Ta povezivanja ne moraju uvek da budu grandiozna. Posebno volim i negujem mala dnevna čuda. Mini koincidencije. Kao kada pre izlaska iz kuće… naročito uočim neki predmet. Neku knjigu. Svesku. Jaknu. Kišobran. Pa ih ponesem. A one mi ustrebaju. Iako na prvi pogled niđe nije bilo nikakve veze. Osim reflektora… koji mi je život upalio.
Život nam sve obasja… samo ako gledamo. I ako mu poverujemo. Isto tako primetim i kada nisam uvažila neki njegov znak. Bljesak. Šapat prolaznika na ulici. Koji sam jasno čula. I koji su nosili poruku za mene. A za koje sam pomislila da nemaju veze. Sve je u vezi. Isto je i sa ljudima. Kada na nekoga intenzivno mislim… uzmem telefon… pa ih nazovem. Pošaljem poruku. Ah… nećeš verovati. Sada sam držala telefon da ti se javim. Kažu mi.
I opet ih povežem. Razumem. Čini mi se najvažnije da povežemo kako smo o nekoj situaciji razmišljali. Osećali… onako najdublje. Sa rukom na srcu. Na taj način budimo svesnost o našem životu… kao povezanoj celini. O čemu se u njemu radi. I o čemu bi moglo da se radi. Pa nam ne trebaju neke svemirske gatare. Dovoljno je da pratimo tok… kako se odvija. I razvija.
Kada dolaze na radionicu… heroji se često pitaju šta će reći. Nekada im se učini da se za mesec dana… između dve radionice… i nije desilo bogznašta. Čim počnu da povezuju vođenje ljubavi i trudnoće… shvate koooliko toga se zbilo. I to je naše glavno bavljenje na radionici. Znate koliko mi vremena treba da nas naučim da ovako mislimo… jer ovako razvijamo svesnost nekog drugog kvaliteta. Svesnost koja obuhvata… povezuje… ujedinjuje naizgled nepovezano. Pakao je mesto na kojem ništa nije povezano ni sa čim. Reče T.S.Eliot u uvodu za Danteov Pakao. Da ne mudrijašim mnogo… jer tako izlazim iz ritma ostvarenja.
Zajedno sa onim velikim otvaranjem za svadbu… otvorilo se još nekoliko meni vrlo značajnih projekata. Bepin špil za Dobar Dan. Koji je iznikao tih prvih septembarskih dana. Od semenke koja je dugo razvijala svoju podzemnu korensku strukturu. Da bi se složio brzinom svetlosti. Kako to već život ređa. U velikom stilu. Ovog leta poređale su se i Muze. Rukopis moje treće knjige… Randevu sa Muzama. Koja je spremna za Svet. A dešavala se i prodaja našeg stana. Koja je započela onog dana u liftu. Pa sam mogla da vrlo intenzivno… zainteresovano i posvećeno pratim tu finu orkestraciju života.
Staša i Život naučili su me da ih ne požurujem. A imala je udela i tatina žena Bea. Neće se to sine brže skuvati ako ga ti gledaš i otklapaš. Ja pristavim… poklopim… stavim na tiho… i odem u grad da se provodim. Kada se vratim… ručak bude skuvan. Poučavala me je Bea. Koja je pri tom vrhunska kuvarica. Dok sam ja nestrpljivo otklapala. Mešala. Pojačavala temperaturu… verujući da moje nestrpljenje ubrzava događaje.
Do sada mi je Život definitivno poučio da ne voli da se požuruje. Pa sam uvažila njegovu potrebu za ne-hitnošću. I za sve svoje projekte sam rekla da nisu hitni. Našem dragom mladom kupcu rekla sam da nam prodaja stana nije hitna. Neka oni polako sređuju kredit. Životu sam rekla da Muze nisu hitne. Želim da za njih nađem pravog izdavača. Koji će im prirediti pravi tretman. Koji će ih tretirati kao voljeno dete. A ne kao siroče. Jedino sam Špil oročila. Za njega sam imala jasnu ideju da želim da krene u Svet početkom decembra. Kao i većina mojih projekata. I knjiga. Da bude Strelac. Kao što je i moj Ascedent. I moja životna energija.
Sve što sam proglasila ne-hitnim.. nije se dešavalo. Ni Muze. Ni prodaja stana. Prolazili su meseci… Ništa. Smetnula sam s uma da je Život bukvalan. I da me je najozbiljnije shvatio. Da mi nije hitno. Imao je dovoljno svojih hitnih poslova.
Špil je bio u punom jeku. I njemu sam poklonila najviše pažnje. Možda za nijansu i previše. Jer je odjednom krenuo da usporava. Da ulazi u anti-spiralu. Što sam više ulazila u jedvačekanje… i što sam mu se više radovala… zastoji su bivali sve veći.
Najverovatnije neće stići da ga završe do kraja decembra. Odnosno do kraja godine. Javili su mi iz štamparije. Ah. Druga kutija u koju sam zamislila da ga upakujem je mnogo zahtevnija nego što su mislili. Neće da je zbrzavaju. Svaki njihov rad je najfinijeg kvaliteta. Ah. A ja ga isplanirala početkom decembra. Strelački.
Na svu sreću… sebe sam uvek doživljavala kao Srićkovićku. I stvarno ne bi ličilo na mene da mi Špil stigne 5. januara. Mislim… i 5. januar je ok datum. Da me ne shvatite pogrešno. Ipak više volim da se desi u vreme Strelca. Pred kraj godine. Kako da iskomuniciram da mi je važno… skoro pa hitno… a da ostavim životu i štamparima da urade po svom? Pitala sam se. Kao onomad sa mojom bordo Armani haljinom. Biće kad treba da bude… podsetila sam se. Sve u pravi čas. Neće se brže skuvati ako ga mešam. Ali da ga podesim pravu temperaturu… to mogu. Dosetila sam se.
Pa sam tako i iskomunicirala sa mojim Štamparima. Da je sve ok. I da mi nije hitno. Ali da nije baš ni da mi nije hitno. I da je ovo ipak moj kapitalni projekat decenije. I da bi bilo božanstveno da stigne ove decenije. Nisam im rekla da se decenija završava tek dogodine. Nego sam iskoristila ovu malu matematičku uvreženu netačnost… Negde sam popuštala. Negde sam zatezala. I mogu vam reći da sam na ovom velikom talasu… osećala kako svako mikro-fulanje ide u anti-spiralu. I kako je malo potrebno da se sve te kockice ne slože. Kao onaj grafit sa stadiona. NEKAD VRH. NEKAD DNO. I ta dva su mogla da se smenjuju vrlo brzo.
Isto se dešavalo i sa našim stanom. Kada smo na eklipsu stigli 12. 12. u naš novosadski stan… pozvali smo naše mlade kupce. I zamolili ih za susret. Prvi put smo se sreli svi četvoro. To smo nekako prevideli. Bilo nam je jasno da smo se morali sresti u ovom sastavu… da bi se stvari složile. Ispričali su nam priču o administrativnoj proceduri dobijanja kredita. Rešili smo da bankama damo fore do 31. decembra. I da životu kažemo da nam se ipak žuri. Nije hitno. Ali nije ni da nije.
Istog dana… nije prošlo ni dva sata od našeg razgovora…. nakon skoro četiri meseca ne-hitnosti… kredit je odobren. I mi smo ovih dana prodali stan. Istog datuma kada smo se pre četiri godine i upoznali. Dosta je zanimljivo to sve. Notarka kod koje se sve dešavalo me je odmah prepoznala. I neobično ljubazno zahvalila na tekstovima koje redovno čita. Sve se dešava baš kada treba.
Bilo je ovo vrlo suptilno orkestriranje. Osećala sam se kao novi dirigent Bečke filharmonije. U orkestraciji prvojanuarskog koncerta. U konsultacijama sa životom. Na temu dinamike… Bez ubrzavanja. Ali ne ispadaj iz ritma. Uhvati ritam. I drži ga.
Špil je bio spreman za Svetog Nikolu. Strelački. Što volim taj datum. A kako je ona druga kutija bila vrlo zahtevna… i tražila je još vremena… najpre sam lansirala luksuzno izdanje. Za koje nije bila potrebna kutija. Ta mala ograničena luks serija je bukvalno planula. A pre dva dana je završena i velika kutija. Sve se završilo tako elegantno i svečano. Špil je spreman za Svet. Dobili su ga svi koji su poručili. I svima će stići pre Nove godine. Jer.. sve bude baš kada treba da bude. Naravno da će Špil biti aktuelan i ostalih dana. I januara. I februara. I na mnoga leta. Nego sam volela da bude rođen pod srećnom zvezvdom magičnom.
I to nije sve. Ali ne mogu vam reći baš sve. Jer još nije sve gotovo. I ni gotovo dok ni gotovo. I to sam tokom godina bavljenja spiralama i anti-spiralama naučila. Ne pričam dok radim. Jer to umara. I troši Impuls potreban za stvaranje. Rasprši ga. Kolike sam samo ideje raspričala i propričala. I prosto ih na taj način iživela. I doživela. Pa nisam morala ništa više da učinim. Jer sam ih u mom biću doživela. I odživela. A jako je važno i sa kim delimo ideje. Poslednjih godina delim ih samo sa malobrojnima… koji imaju kapacitet da ih razumeju. I za koje sam sigurna da će ih blagosiljati.
Ovo je priča o ostvarenju. Koja je počela otvaranjem. I vatrometom. A nastavila se finim plesom u ritmu ostvarenja. I brzim povratcima iz anti-spirala. Sada je na redu ispunjenje. Ovih dana sam se umorila samo dok sam prolazila kroz svoje beleške. I shvatila koooliko je tooga trebalo da se Bepin špil desi. I koliko je aktera u njega uključeno. Pre četiri meseca Špil je bio samo ideja… kao i prodaja stana… kao i još mnogo toga.
Sada mi je potrebno vreme da to sve unutrim. Udahnem. Osvestim. Odmorim se. Zahvalim se životu na besprekornoj okrestraciji. Povežem i proslavim sva mala i velika čuda. I još dublje mu poverujem da znam šta radi. I još hrabrije želim. I pitam se na koji način će nastaviti da se razigrava ovaj divni tok ostvarenja.
Želja mi je i da ne ogreznem na mala svakodnevna čuda. I da se ne navučem na te najveće frekvencije. Nego da naučim da uživam u raznim ritmovima života. Juče sam imala divan ples. San zimskog jutra. U kojem sam se podsetila koliko je svaki naš udah veliko čudo. Tako beskonačan i složen mehanizam. Kao i svaki korak. I vrlo sam ih svesna. Ove godine sam imala dva životno rizična momenta. Prvi je bio ono kurčenje delfinanjem na sred Dunava. A drugi put sam bila zamalo prebrza u saobraćaju. Ipak je život imao neki drugi plan za mene. Hvala mu. Presrećna sam što sam ovde. Što dišem. Koračam. I pišem ovaj tekst.
Želim vam vešto glisiranje spiralama i antispiralama. A kad vas ponese anti-spirala… ne koprcajte se. Malo zastanite. Izađite iz donjeg toka. Popijte čaj ili kafu. I otvorite se. Punog srca. Čak i sa poslednjim eurima iz šteka. Naročito sa njima. I setite se da sve bude baš kada treba da bude. A to je kada ste otvoreni. Puni poverenja prema životu. I svesni njegovog magičnog sklapanja. I pitajte se kakva vam je sva čuda spremio…
Beograd, 30. decembar 2019.
