Sve je počelo mojim neodlaskom na skijanje. Na kojem je trebalo da provedem nekoliko dana. Sa ljudima iz nekog drugog sveta. Koji su u njemu vrlo uspešni. Da sa njima podelim svoja znanja. Kako bi bili još uspešniji. Tokom decembra sam nam dala šansu. Da se sretnemo. I doživimo. Ta dva-tri sata bila su više nego dovoljna da osvestim da od naše ljubavi ništa. Da mi nije zanimljivo. Ni hranljivo. Čak ni prijatno. I da od našeg skijanja ništa.
Pre desetak godina dala sam šansu i skijanju. Na istoj planini na koju su me i sada pozvali. Proveravala sam tada moje davno detinje neobožavanje skijanja. I potvrdila da sam kao mala sve znala. Da skijanje nije moj boogy. I da skoro ništa oko skijanja ne volim. Prijali bi mi beli sneg. I bosanski duh. Ipak… cena bi bila prevelika. A pristajanje višestruko. Što je najskuplja reč u mom rečniku. Koja obično vodi nekom vele-najebavanju.
I tako sam se častila neodlaskom na skijanje sa ljudima iz drugog sveta. Zbog planirane skijaške biznis nedelje nisam zakazala moje radionice. I odjednom mi je bila slobodna čitava nedelja. Što se ispostavilo kao super. Jer mi je trebalo nekog drugog kvaliteta. Ugađanja sebi. Telesnosti na moj način. Znala sam da se u to vreme dešava plesna radionica Zimski san. U Zagrebu. Kod moje omiljene Enese. A znala sam i da je Zimski san bio popunjen još u novembru. Dok sam ja davala šansu Jahorini. Ah.
Tih dana sam otvorila novo poglavlje svog opusa. Nebesku mehaniku. I otvorila razmišljanja i pisanje na temu čuda. Podudarnosti. SLUČAjnosti. Koje vode naš život mnogo više nego svi planovi ovoga sveta. Koje su vrlo sLUČAjne. Lučom i svetlošću vođene. Pisala sam o velikim čudima. I grande otvaranjima. Koja su mi se tih dana dešavala. I eto meni prilike. Da odmah praktikujem to što pričam. Da se ovog zimskog raspusta pozabavim malim čudom. Jer nema malog i velikog čuda. Sva su od istog principa satkana. Kao kap vode i okean što imaju istu strukturu. Kao hologram… što bi danas rekli.
Pa da podelim sa vama i ovo moje „malo“ čudo. Baš mi se išlo na Zimski san. Onako… baš. Celim srcem. Plesalo mi se neopisivo. Išlo mi se u Zagreb neizrecivo. Nisam bila čitavu deceniju. Deceniju? Ah. Kako leti vreme… majko mila. Do nedavno sam odlazila barem dva puta godišnje. Zagreb. Zimski san. Ples. Moje omiljene Hrvatice. Plesne drugarice. I mene neko da vodi. I to ne bilo ko… nego omiljena mi Enesa. Trebalo mi je telesnog izraza. Da unutrim sva ta čuda koja su mi se izdešavala. Da ih telesno rasporedim. I smestim. A obožavam i te male slatke skokove. Na dva-tri dana. Produženi vikend je moja furka.
Sve ove ideje su mi uzburkavale krv. Dizale nivo energije. Radovale. Ushićivale. Upravo obrnuto od one skijaške biznis ponude. Koja me je smarala i u ideji. Ledila krv. I grčila mi celo telo. Kad smo već kod unutrašnjeg osećaja.
U decembru se zatvorilo toliko zagrada. I toliko ništa više nije bilo isto. Trebalo mi je vremena da to osvestim. Da sam mnoge Snove odsanjala. Dosanjala. Ostvarila. Sredinom decembra je u svet pušten i dokumentarni film u kojem sam protagonista. Ostvaren San. Da. Ostvarila sam San. I jedan. I drugi. I mnoge. I ovaj poslednji veliki. Prodali smo stan. Zatvorila sam Novi Sad. Špil se napravio. I krenuo u Lepi moj Svet.
A bogami je bilo pomeranja i u prvom prijateljskom krugu. Pa oni sa kojima sam donedavno redovno razgovarala i provodila vreme… više nisu u krugu. Na njihovo mesto došli su neki novi ljudi. Neka nova interesovanja. Nove teme. Nova mesta.
I baš mi je trebalo nešto da upakujem i smestim sve to staro. Završeno. Zaokruženo. Zatvorene zagrade. Sve te ostvarene snove. Da osvestim i postavim novi veliki san. I jedino što sam znala jeste da pišem. I da plešem. Plesala sam mesec dana. Izlazila sam iz Mehanike. Pa bila ona i Nebeska. Sa vele-čudesnih momenata vratila sam se na početak. Na disanje. Osvestila sam duboko i čini mi se potpuno… to čudo zvano naš život. Koliko toga je potrebno za jedan običan udah. Koliko je potrebno da se napravi jedan jedini korak. Uvažila sam i sve korake koje sam načinila. Koji su me doveli ovde. Sada. I blagosiljala ih. Slavila život. Izobilje. I bila dirnuta onako najdublje. Do jezgra svakog atoma.
Iako je ova zima bila ne mnogo zimska… i snega skoro da nije ni bilo… skijaši bi se možda i požalili…. ja sam u svom plesnom svetu imala pravu zimsku zimu.Vrlo intenzivno sam plesala mnoge kvalitete zime. Belinu. Nevinost. Čistotu. Veliki prazan prostor. Osvestila tragove na snegu. Fokus. Jasnoću. Svedenost. Ali i nežnost. Kuću. Grejanje. Toplinu. Toplotu. Miris jelke. Božića. Tradiciju kojoj pripadam.
Pekla sam jabuke sa cimetom. Pravila čaj od đumbira. Slala pahuljice sa srcima u stikerima. Slušala Bili Holidej. Rundeka. Ali i Manu Čaa. I Bob Marlija. Da me podsete da će zima da prođe. I novi snovi da dođu. Neko novo Proleće. Leto. Jesen. I plesala. Plivala. Vežbala jogu. Vozila bicikl. Telesno doživljavala sva ta čuda. I pisala ih u novo poglavlje. U Nebesku mehaniku.
A zagrebački Zimski san je bio potreba moja nasušna. Na listi čekanja cupkali su mnogi zainteresovani plesači. Jer je to Enesina poslastica od radionice. I vole je mnogi sa Balkana. Pa sam krenula da primenjujem principe Nebeske mehanike. Koji su mi radili u poslednjem Velikom sklapanju. Pustila sam želju da se iskaže… ali da ne bude fiksacija. Da ne svisnem za Zimskim snom. Osvrnula sam se po horizontu… da vidim kako bih još mogla da osmislim ovaj retko slobodan vikend u mom životu? U kojem nemam radionicu. I u kojem želim da mi se desi nešto novo. Uzbudljivo. I razigrano.
Trudila sam se da ne smorim San. Da mi ne pobegne. Pa sam zato smišljala opcije B, C, D. Počela sam da istražujem kako mogu da se istretiram tog zimskog vikenda. Dugo nisam bila na Adi. Dozivala me je. Bicikl mi uvek donese radost. A ima plesa i u Beogradu. Ništa od svega me u poređenju sa Zimskim snom nije naročito uzbuđivalo. Ali sam se potrudila. A posude sam držala spremnima. To bi bio odgovor na pitanje svima koji su me pitali… a šta znači načelo… Što se tiče alve… najvažnije je imati spremne posude. Dakle… posude sam držala. Vikend je bio slobodan. Želja je plamtela… ali ne i pržila. I bila sam otvorena i radoznala za čudo.
I taman sam već pomalo digla ruke od Zimskog sna… i pomislila da ću ipak osmisliti jedan lep sunčani beogradski vikend. Otišla sam na poštu da pošaljem Bepine Špilove u Hrvatsku i Sloveniju. A nisam ih ranije slala… sve čekajući da ih pošaljem iz Hrvatske. Kad… na vratima kuće sačekao me je paket. Knjiga moje zagrebačke prijateljice Helene. Dok sam je otvarala… stigla je i Enesina poruka. Ima jedno slobodno mesto. Da li možeš da se organiziraš da dođeš? A što je najspektakularnije… Helena i Enesa su u tom trenutku bile zajedno. I to u Skoplju. Iako obe žive u Zagrebu. Pa Živote… stvarno znaš da orkestriraš. Samo kad ti dopustimo da se izraziš.
Ah… koliko mi je prštava bila radost. Imala sam jedan dan da organiziram zagrebačko putovanje. Adrenalin mi se već fino uzburkao. Ideja Zagreba me je uvek uzbuđivala. Milina me je oblivala i dok sam tražila smeštaj. I prevoz. I organizovala sve slatke detalje puta. Jednako čudesno otvorio mi se i stan. Odmah pored plesne dvorane. I sve se dalje otvaralo. Onako u životnoj orkestraciji. U ritmu tam-tama kroz noć.
I u blabla prevozu se desila ekipa. Svi su išli na neke svoje zagrebačke radionice. Neki su me znali. Pratili. Čitali. A neke nove zanimljive ljude sam upoznala. Kad uđeš u pravi voz… sve su ti stanice prave. I obrnuto. U pogrešnom vozu sve su stanice pogrešne. Setila sam se nesnosno neugodne atmosfere… dok sam se upoznavala sa mojim potencijalnim „klijentima“ za skijaški biznis paket. I kako nisam mogla da se setim nekog trivijalno jednostavno rešenja. I ponovo osvestila značaj pripadanja. I teskobu nepripadanja.
I kao u svakom dobrom dokumentarnom filmu… vreme je podržavalo celokupan ugođaj. Bio je to sunčani petak. Najava prvih prolećnih januarskih dana. Kada sam stigla u Zagreb… rešila sam da ipak neću ići tramvajem 7. Nego sam se počastila taksijem. I shvatila koliko je malo potrebno za osećaj zvani MOŽE MI SE.
Nijedan grad mi nije bio velik kao Zagreb. Za mene je Zagreb bio veći i od Njujorka. Devojčica iz Sombora… koja je dolazila kod svoje ekstravagantne… progresivne… ljubavne i galantne tete Rozi. Koja je živela jedan od retkih života koji mi se nisu činili smornim. I koja je bila moj veliki uzor i inspiracija. Sve oko nje je bilo uzbudljivo. Putovala je svetom. Išla kod Sai Babe. U Brazil. Sedamdesetih godina dvadesetog veka. Družila se sa zanimljivom ekipom. Umjetnicima. Dobro izgledala. Bila emotivno živa i protočna. Ovnica. Znala se smejati do suza. I zaplakati iz čista mira. Na spomen Isusa… moje pokojne mame… ljubavi… Ivice Račana. Ličila je na Sofiju Loren. A njena pojava je imala auru čudesnosti. Koju i danas osećam.
U Zagreb sam išla svih godina. I tokom rata. Uvek je imao neki poseban štih za mene. Od melodije grada… preko zrihtanih Zagrepćanki. Već sam u Rozinom stanu imala utisak da sam ne reviji Vivijen Vestvud. Sa svim onim njenim ekstravagantnim prijateljicama. Roza & Zagreb bili su mi kao neka Boginja na Olimpu. Moja inspiracija. Iz koje su nastajali moji najluđi snovi.
I evo mene deceniju nakon Rozinog odlaska. Obrela sam se u Zagrebu. Da se sretnem sa svojim zimskim snom. Sunčanog januarskog petka. Što sam bila zadovoljna. Već i samo šetanje ulicama Zagreba činilo mi se kao fini ulazak u San.
Ovaj put nije više bilo Rozine Nalješkovićeve. Ali me je taksista proveo pored njenog stana. Da joj mahnem. Smestila sam se u jednom slatkom stanu na Kvatriću. I naravno da sam špartala. I špartala. Branimirac. Jurišićeva. Trg Bana Jelačića. Cvjetni trg. Britanac. I naravno Gornji grad. Kamena vrata. Tkalčićeva. Neki omiljeni štekovi. Plesala sam uz melodiju grada. Što volim da čujem zagrebački. Mogal bih vas rasksupusati… kad vas ćujem kako prićate. Rekao je jedan frajer mojim hrvatskim prijateljicama. I potpuno ga razumem.
Šetnja nekim gradovima delotvornija je od psihoterapije. Polako su mi se vraćala mesta. Ulice. Štekovi. Trgići. Sećala sam se mnogih dolazaka. Očaranosti Zagrebom. Koliko mi je bio velik. Setila sam se i kako sam ga „osvajala“. Koliko sam se tih dana opreznije kretala gradom. Danas sam bila mnogo slobodnija. Danas mi se činio mnogo manji. Prijateljski. Ovaj put mogla sam da ga zagrlim. Osećala sam Slobodu. I to da mi se može. Da sam prešla sve te moje male granice. Što je to bio moćan osećaj. Jebeno moćan.
I naravno da sam ga poredila sa beogradskom vrevom. Vrcanjem od energije. Zagreb je zrihtan i melodičan. Sjevero-zapadni. Naspram beogradskog jugo-istoka. Mogla sam da osetim razliku između zagrebačke zrihtanosti i beogradskog vrcavog šika. I da sve to stavim u neki novi kontekst. Da propustim kroz sebe.
Zagreb je za mene uvek imao dah novog. Promene. Slatke male avanture. Preokreta. Nakon Zagreba stvari u mom životu više nisu bile iste. Ovaj put sam došla na neko moje malo hodočašće. Na neki moj susret sa Zagrebom. Mojim poslom. U mom smeštaju. Sa mojim plemenom. Mada… svet je mali. A tek Zagreb. Pa su moje zagrebačke prijateljice naravno isprepletane sa Rozinim krugovima. I sa njenim Boginjama sa Olimpa. Ah. Koliko je to sveprožimajuće. I Jedno. A mogla sam da sednem da ručam gde god sam htela. Što je to bio dobar osećaj. Jebeno dobar.
Kada ljudi doputuju na moju radionicu… iz drugih gradova… država… kažem im da su je svojim dolaskom već odradili. Čini mi se da je to glavna priča hodočašća. Priprema. Osmišljavanje. Štelovanje. A samo hodočašće bude neka fina glazura. Tako se i moja radionica već uveliko odvijala. A gde drugde nego na ulicama. Za mene je grad beskrajna inspiracija. Svi ti ljudi. Njihova kretanja. Male usputne razmene. Muzika vreve. Tišine. Saobraćaja. Ples na pločnicima.
Kada nas je Enesa pitala po šta smo došli… rekla sam kao iz topa… Po Zagreb. Baš je zvučalo onako beogradski kurčevito. A onda sam malo umekšala. Jer sam došla i po inspiraciju. I po ples. I po taj osećaj rasta. Po luksuz koji je mojoj Duši potreban. Po to može mi se. I ne samo da mi se može. Nego mi se i hoće. Došla sam upakovati prethodne dosanjane Snove. I odsanjati nove. Podsetiti se da sam Miljenica Života. I ljudi. Došla sam da se vidim sa Helenom. Tanjom. I mojim Hrvaticama. Da večeram crni rižoto u Tri toćke na Cvjetnom. Da pijemo crno vino. Došla sam po tu sočnost. Po melodiju. Mogla sam ređati danima po šta sam sve došla. Po to jebeno… sočno i moćno i razigrano. Po Zagreb sam došla.
Došla sam dosanjati stari i odsanjati novi San. Upakovati tu after-čudesnu prazninu. I nastaviti vrhunski momenat života. Jer to nije mala stvar. Znam koliko je opasno prerasti svoje snove. I znam da after-čudesna praznina nije ni malo ugodna. Spoznali su je mnogi. Šta se radi sutra nakon što se popne na svoj lični Everest? Pa dođe se na radionicu Zimski san da se postavi novi San.
Došla sam i po otvaranje srca. Po svoju galatnost. Velikodušnost. Darežljivost. Prema sebi i prema drugima. Jer… blagostanje ne dolazi u stegnuto srce. Podsetil nas je Enesa. Došla sam da dam. Da se dam. I da dobijem. I da tražim. I da nudim. Po sve što je potrebno za ostvarenje snova.
Zimski San je bio čudesan. Jebeno sočan i moćan. I potpuno ispunjavajući. Hranljiv. I nadahnjujući. Toliko uvida. Jasnoće. Fleševa. Razmena. Toliko lepoga. Svežeg. Baš sam se divno počastila. Orna sam. Spremna sam za svoj San. Da ga živim i sprovodim. I da bi Zimski san bio potpun… sneg je upravo počeo da pada. Dok pišem ove redove. Kao malo veliko čudo koje provejava ovom pričom.
I evo mene u Beogradu. U mom jugo-istoku. Dopunjene severo-zapadom. Dočekao me je mail od Marije. Podsetnik na predstojeći Sensa vikend retreat. U kojem ću voditi deo zvani Randevu sa Muzama. Odmah sam krenula sa časovima vožnje. Jer nisam vozila 15 godina. I vraćam se u formu. Za nekoliko časova. I spremna sam za đir beogradskim ulicama. I za vožnju svetom.
Na povratku kući… odmah sam zakazala parti sa herojskim plemenom. Da proslavimo sva prošla ostvarenja. I da nazdravimo svim budućim snovima koji nas čekaju. Da se zahvalimo Životu što nas tako lepo vodi na tim našim putevima.
Odsanjala sam Zimski san. I već sam počela da ga živim. Uveliko osećam energiju Buđenja. Sve mi već miriši na Proleće. Ne žurim se. Ali… sve mi postaje jasnije. I Proleće. I Leto. I novi snovi. I projekti. Samo se ređa. Slaže…
A sve je počelo kad sam se častila izlaskom iz sna koji nije bio moj. Koliko god dobro zvučao. Što sam umesto biznis-skijaškog paketa napravila svoj Zimski san. Što i vama želim. Da se ozbiljno pozabavite svojim snovima. I da se ne smarate onima koji nisu vaši.
Beograd, 12. februar 2020.