Gde sam ono beše stala sa životom? Pre nove ere? Baš se pitam ovih dana. Za društvo znam. Dosta sam se bavila nama. Zaukani do maksimuma. Jang-jang energija. Ne znam gde udaram. Kao glavna mantra starog doba. Kao muve bez glave. U tom jurcanju stigli smo do periferije sveta. Verujući da ćemo tamo naći svoje središte.
Evo na sastanku sam. Javljali smo se na telefon. Umesto halo. Toliko naučivši da smo hiper-efikasni. Da ne bude da smo prosto u kafiću. Kafani. Restoranu. Sve bio je sastanak. Kao da je bilo zabranjeno sedeti bez sastanka. Zabavljati se samo onako. Nije ni čudo da je parola kraja stare ere bila… samo nežno prema sebi.
Svet je poslednjih godina postao vrlo smorno, užurbano, kompetitivno i nešarmantno mesto. Na sreću, život se stara. I teži da se kompletira. Pa nas je odveo tamo gde nam je bilo potrebno. Sa periferije sveta. Doveo nas je u njegovo središte. U naše kuće. U same sebe. U jin-jin energiju. Koja je na ovom našem okruglastom globu sledeća tačka jang-janga.
Naša duga TO DO lista svela se „samo“ na TO BE. Zadatak nam je bio da budemo. Umesto da radimo. Najpre smo bili zbunjeni. Šta nas je snašlo? Nije lako zakočiti sa 200 na sat. Pa smo se onda malo uplašili. Pa kopcali. I durili. Jer nije lako raditi ništa. To zahteva celog nas. To se zove izlazak iz komforne zone. Odnosno izlazak iz automatizma. Više mi se sviđa ta formulacija. Razvijanje druge grupe mišića.
Kao neki kolektivni godišnji odmor. Psihoterapija. Radionica. Dobili smo planetarnu dozvolu i zadatak da budemo pasivni. Da izađemo iz planetarne opsesije aktivnošću. Efikasnošću. Sastancima. Slaganjem ležaljki na Titaniku. I da se malo zamislimo o efektima načeg činjenja. O preusmeravanju Titanika. O rađenju pravih stvari. Da zavirimo u te svoje kuće. U koje smo samo donosili. Unosili. Istovarivali. I išli dalje po još. Čekale su nas sve te silne stvari. Knjige. Snimljeni filmovi. Muzika. Misli. Događaji. Da ih poređamo. Proberemo. Unutrimo. I sa njima nešto učinimo.
Pravo da ti kažem…(ne) radim ništa. I baš mi prija. Često su mi lgovorili ovih dana. Sve manje smo jedni druge pitali ona površna užurbana pitanja. Gde si? Šta radiš? Znalo se gde smo. I počeli smo da se pitamo Kako si? U taj predeo smo već mogli da zavirimo tokom ove ženske duhovite pandemije. To su novi kvaliteti koje nam je nova era donela. U kojoj smo našem prvom imenu Radilica dodali i prezime Lenjić. Što je već korak ka kompletiranju. Koje je, čini mi se bila glavna tema ovog perioda. Da razvijemo i žensku, negujuću stranu sebe. I da se zabavljamo.
Da se kao ljudi kompletiramo. Da budemo. Da osećamo. A malo manje da mislimo. Mišljenje je u onom brzom zajapurenom svetu bila vrlo precenjena rabota. Koja je isključila naše srce. Osećanja. I njihovo uvažavanje. Odnosno činjenje spram osećanja.
Da ne pretegnemo da jednu stranu. I da počnemo da uzimamo lek koji nam je potreban. Umesto more of the same. Na šta smo naučili. Biznismen, da umesto stotog biznis seminara, ode na jedan kurs meditacije. Kao što iskusnom meditantu neće baškoditi jedan biznis seminar. Umesto još jednog silent retreata.
Zato je tako važno da s vremena na vreme siđemo sa svoje vrteške. Koja god ona bila. Da se odmaknemo. I da obuhvatimo sve te naše TO DO liste. Da upakujemo i obuhvatimo iskustva u periodu od dana. Nedelje. Meseca. Da ne bude Martin u Zagreb. Martin iz Zagreba.
Kada se na Radionicama osvrćemo na prethodni period, svi imaju istu malu tremu. Da u stvari nije bilo ništa. Od onolikog jurcanja. I neznamgdeudaranja. A onda shvate da je ipak bilo nešto. Pa svim tim zadacima i sadržajima, daju poveznicu. Omot. Kontekst. O čemu se tu u stvari radilo? Sa ŠTA polako prelazimo na KO? Sa TO DO polako prelazimo na TO BE.
Stara era je bila sva od sadržaja. Sirova. Nerafinisana. I neupakovana. Dva meseca smo u kontekstualizaciji svog života. U TO BE. E sad smo dosta bili. I osećali. Sada je na redu da uvide iz ovog potentnog perioda utkamo u stvarni život. Da se ne rasprše kao i mnoge ideje do sada. Da ih „kolotečina“ ne odnese. Uh. Kakva reč. Kao drobilica. Pravi je čas da ove potentne spoznaje o našem TO BE povežemo sa TO DO. Više nismo kao muve bez glave. Pandemija nas je povezala sa svojom glavom. I spremni smo da se vratimo nazad u svet.
I na redu je centralno mesto. Zvano naše srce. U njemu se sreću naše TO BE i TO DO. Ova ženska duhovita pandemija bila nam je savršen katalizator. Da nam pokaže šta nam se danas sviđa. I nosi. A šta može da ide van ormana. Iz naših misli. Iz naših svetova. Šta nam danas prija? A šta više ne? Ko i šta nam je nedostajalo? A šta nam je dostajalo. I dotrajalo. Šta je naše? A šta nije? I onda da oko toga što jeste napravimo okosnicu.
Moj životni princip je davanje energije onome što mi se sviđa. Što mi srce raduje. I obrnuto. Nebavljenje onim što mi se ne sviđa. Tako sam uostalom i sebe napravila. I to je jedan od centralnih principa moje Radionice. Zovem ga dekrešendo starog. Dotrajalog. I krešendo novog. Onog što nam se sviđa.
Kako to radimo? Tako što se ozbiljno odnosimo sa onim što nam se sviđa. Sa svojim idejama. Što je zajednička odlika kreativnih genija. Da se ozbiljno odnose sa svojim idejama. A manje ozbiljno sa sobom. Tačka.
A šta znači ozbiljno se odnositi sa svojim idejama? Sa onim što nam se sviđa? Povezati Nebo i Zemlju. TO BE & TO DO. Otelotvoriti nešto tako eterično kao što su naše ideje. Na zemaljskom nivou to znači dati im vreme i prostor. I to ne ma kakvo vreme. Nego prajm tajm. Vreme kada smo najorniji. Neuznemireni. Nadahnuti. A ne kusur od vremena. Kada namirimo sve ostale. I Boga. I Cara. I Familiju. I prijatelje. Pa šta nam od vremena pretekne.
Za početak, to ne mora da bude mnogo vremena. Da nastavim sa centralnim principom mog života & rada. Krešendo novog. Koji odgovara kaizen prinipu. Iliti našem Svakoga dana u svakom pogledu sve više napredujem. Svakoga. Dana. U svakom. Pogledu. Sve više. Napredujem. Da ne razlažem. Dovoljno je početi sa nekoliko minuta. Pet minuta svakoga dana. Bukvalno. Ne figurativno. Ali svakoga dana. U najkvalitetnijem vremenu. I polako se sve ozbiljnije odnositi sa idejom. Projektom. Našim prijanjem.
Danas je napravljena jedna opšta mantra. Ustajanje u 5 ujutru. Koja me vrlo nervira. Kao i svi trendovi. Jer znam da nije primenljiva na sve. I vidim kako se neki u njoj zlopate. Ja lično decenijama ustajem zorom. I u to vreme stvaram. Pre svih. I pre svega. Ali znam ljude čije glavno doba dana je noć. Kada se sve utiša. Umiri. I kada nema više nikog. I to nam je ova ženska duhovita pandemija pokazala. Da svako valja da oslušne sebe. Svoj osećaj. I iz njega da radi.Pet ujutru? Ili jedanaest uveče? Ili posle popodnevne dremke? Nije važno. Nema univerzalnog odgovora. Svako zna kada mu je prajm tajm. Ili treba da nauči.
I kako se budemo ozbiljno bavili svojom idejom, sve ćemo joj se više davati. I sve će nam manje smetati onaj stari svet. Koji će polako ali sigurno ići u svoj dekrešendo.
I stižemo do heroike na ženski način. Što je takođe jedan od centralnih principa mog života & rada. Koji se zove Heroji novog doba. Za mene herojski princip nije samo onaj jednom u životu. BITI ILI NE BITI. Nego upravo onaj svakodnevni. Koji je povezan sa srcem. Za mene je najvažnija herojska rabota reći DA kada ti srce kaže DA. I reći NE, kada ti srce kaže NE. Uvažiti sebe. Svoje biće. Svoje BITI.
Prevedeno na svakodnevni život, to znači da ćemo se izboriti za svoje vreme i prostor. Za svoju ideju. U prajm tajmu. Da nećemo pristati da nas na poslu drže do beskraja. Da ćemo napraviti u svakom danu slobodan sat za sebe. U svakoj nedelji slobodan dan za sebe. I svoju ideju. Da svaki dan u svakom pogledu sa njom napredujemo.
Ovaj potentan period nam je pojasnio mnogo toga. Ako nam je prijao rad kod kuće, neka nađemo način da barem jedan dan radimo od kuće. Ili neka napravimo angažman u kome ćemo raditi četiri dana. Neka iskoristimo ovaj momentum koji smo sada razvili. Ako ga ne uvažimo… puf. Ode… kao da ga nikada nije ni bilo. A nisam sigurna da ćemo uskoro ponovo dobiti dva meseca da se ređamo. Da budemo. Da osluškujemo. Da pratimo šta nam prija. A šta ne.
Odgovorni smo za svoj prajm tajm. Kao što smo odgovorni i da napravimo prostor za ideju. Prostor i vreme. Mesto na kojem se naša ideja otelotvoruje. Svesku. Kutiju. Alat. Kutak. Atelje. Kabinet. Šta god za nas u ovom momentu bilo moguće.
Novi svet se ne stvara dekretom. Promenom vlasti. Ideologije. Nego krešendom novoga. I dekrešendom staroga. Redovnom posvećenom praksom. Svakoga dana u svakom pogledu. Raj nije konfekcijska roba. Nego ručni rad. Napisala sam u nekom od prošlih tekstova. Zato ni moje radionice nisu jedan instant događaj. Nego jednogodišnje putovanje ostvarenja. Sa umećem ispunjenja. Godinu dana je najmanji period za koji možemo da postavimo solidne temelje svog sveta. Po mom razumevanju.
Gde sam ono stala sa životom? Da se osvrnem i na svoj život. Da ne budem kao obućar u pokidanim cipelama. Kao frizer bez frizure. Pre nove ere bila sam sva u radionicama. I to sam obožavala. Kao i heroji. Svaka je bila sve bolja. I naše razmene sve dublje. Duhovitije. I slasnije. Već mesecima sam se spremala da napišem novu knjigu. Barem devet meseci se ta ideja razvijala. Dobijala sve više vremena. I prostora. Folder u kompjuteru.
Krajem februara napisala sam tekst Službenica svoga Raja. U kojem sam već uveliko gunđala na tu opštu zajapurenost. I opsednutost dalekom egzotikom. Ovim tekstom sam se za neko vreme oprostila od vas. Mojih čitalaca. Najavljujući novi fokus. Novu knjigu. Kojoj sam planirala da dam svoj prajm tajm. Tako je i bilo. Pandemija me je počastila svim vremenom ovoga sveta. Dobila sam dva puna meseca da moja knjiga bude gotova. I spremna za Svet.
Tokom pandemije, imala sam dva intervjua. Jedan sa Lunom Lu. Drugi za makedonski Sloboden pečat. U kojima sam beskrajno uživala. I koje ste baš zato i vi voleli. Gde je dva, tu je i tri. Pa je RTV tih dana emitovala dokumentarac Ostvaren san. Koji sam nekako zaturila. Smetnula s’ uma. Od silnog jurcanja. A u kome sam protagonista. Napisala sam i nekoliko vanrednih tekstova. Koje je vanredno vreme zahtevalo.
U nedostajanju radionica, napravila sam Bepinu nadolivanku. I održala ciklus od pet Nadolivanki. Koje se nalaze na mojoj fb stranici. I koje možete da pogledate. Ukoliko poželite. A Bepina nadolivanka pokazala mi je da energije i razmene ima i onlajn. Što baš i nisam verovala. Zato ću tokom maja pokrenuti onlajn radionicu. Iako sam joj se toliko opirala. Nisam u nju verovala. Ova pandemija me je demantovala.
Kad smo već kod TO BE, ovog vanrednog stanja živela sam kao pisac. Studenktinja. I baštovanka. Uživala sam u raznim onlajn vežbanjima. Isprobala sam nekoliko novih vežbanja. Da bih shvatila da mi ipak najviše odgovara moj voljeni kundalini. Sa omiljenom mi Unom.
Mogla sam jasno da izmerim koliko energije mi odlazi na šta. I svakako ću je vrednovati na novi način. Ovih dana radim rebalans valuta u mom svetu. I budžetu. Još sam se više utvrdila u saznanju da nisam telefonistički tip. I da mi je lakše da napišem knjigu, nego da telefoniram. Telefon je za dogovor. A ne za razgovor. Ideja koja mi su izgleda u detinjstvu utisnula do subatomskog nivoa. Dakle, telefon – NE. Pisanje i poređane misli – DA. Živi susreti i zagrljaji – da.
I još sam dublje shvatila koliko mi znači Goca. Domaćica kuće. Bez koje sam se poprilično batrgala sa održavanjem kuće. I još više vrednujem svaki njen angažman. Sa treperavim ushićenjem je čekam da mi zablista kuću. Da mogu da dočekam moje heroje. Onako kako to našim skupovima i priliči. Jedvačekajući. Još svesnija koliko nam svima znače naša druženja. A krajem maja kreće nova XXXII generacija heroja. I novi herojski master klas. Pravi je čas da usmerimo našu ornost. U pozornost.
I da ne zaboravim da kažem najvažniju reč za ostvarenje. SADA. Osim svakoga dana. U svakom pogledu. Da biste mogli sa svojom idejom napredujete. Prvi korak je da sa njom krenete. SADA. Onog trenutka kada odlučite da krenete u projekat. Da uradite nešto odmah. SADA. Da je uzemljite. Inače će ostati večno da živi u ću, ćeš, će. U sutra. Koje nikada ne dolazi. Ili će naći nekog ozbiljnog domaćina. Da je sprovede.
Dakle… oziljno se odnosite sa idejama. Ali ne i sa sobom. Velika je hrabrost potrebna da izađete iz onog opšteg efikasnog odgovora… na sastanku sam. I kažete. Evo uživam. Radim ništa. Pijem kafu. Zabavljam se. Družim se.
A ja sada idem da uživam u ovom majskom danu. I da se polako vraćam u svakodnevni život. Radionicu. Bajk. Kafica u beogradskoj bašti. Kalenić. Ihaaaaaaaj. Pa kome od toga više treba?
Beograd, 5. maj ’20.
