Veži konja gde ti gazda kaže

Svi misle da je pevanje lep posao. Kaže mi operska pevačica. Baš kao što mi kaže i vaspitačica. I balerina. I profesorka na Akademiji. Pitam se kako smo to uredili svet da pevanje ne bude lep posao. Niti vaspitavanje dece. Ni ples. Ni studije umetnosti.

Godinama pratim narastajući trend odlaska iz nepodnošljivosti sistema. Sve više ljudi odlazi iz svojih poslova. Davanje otkaza je postalo opšte mesto. Uz istovremenu trpnju dok smo u njima. Veži konja gde ti gazda kaže. Makar crkli i gazda i konj. Čujem kako gunđaju za sebe. Uh. Naježim se. Smrznem se. Kao da je gazda Faraon. Despot. Robovlasnik. I to bez srca. Kapiram da su i Faraoni bili ljudi. Da se i sa njima moglo dogovoriti. Da su cenili ako im rob kaže da će im konj crći. Ili ne daj Bože Oni lično.

Pristajemo na zadatke. Često besmislene. Pristajemo da ostajemo na poslu do uveče. Da se naše biološke potrebe zanemaruju. Da ne stignemo ni da jedemo. Ni da ručamo. Ni kući svojoj da stignemo. Ni sa porodicom da budemo. Ukoliko smo zasnovali porodicu pre sistema. Odnosno, ni porodicu da zasnujemo od robovskoga rada.

Današnji pandemijski trenutak je pokazao koliko su nam sistemi kruti. I krti. I koliko nas kinje. Da smo pred pucanjem. I mi. I oni. I društvo satkano od svih naših sistema. Decenijama nismo ušli u naše kuće. Naši poslovi postali su golgota. Pevanje više nije lep posao. Ni ples. Ni vaspitanje dece. To je za mene kvintesencija pandemije. I njen homeopatski početak. Jer je naš posao da nađemo svoj posao. I da mu se celim srcem posvetimo. Tako ja razumem svesno i smisleno življenje. Što sam i pisala u poslednjem tekstu pred pandemiju. Službenica svoga Raja.

Pravo da ti kažem… baš mi je  prijao ovaj period. Najčešće su reči koje sam slušala poslednja dva vanredna meseca. Iskazivane skoro šapatom. Uz istovremeno okretanje oko sebe. Da ih u onom frenetičnom trenutku neko ne čuje. Da ne najebu zbog jeretičkih misli. Zato što im prija bivanje kod kuće. Rad od kuće. Nerad. Uh.

Vraćamo se polako u naše živote. I u naše sisteme. Ova farsa od dva meseca pod ključem i pod maskama je prošla. Što se države tiče. I njenog odnosa sa temom. Ali na energetskom nivou… ovo je bio i jeste vrlo važan i potentan momenat. U kojem smo mogli toliko toga da očitamo. Osvestimo. Razumemo. Ne razumemo. Dovedemo u pitanje.  

Šta ćete novo u svoje živote uneti? Koje uvide pandemije želite u njih da utkate? Pitam moje heroje na after-pandemijskim radionicama. Čini im se da će se sve nastaviti po starom. Vrpolje se oni. Ah. Naravno da će se sve nastaviti po starom. Uzburkavam se ja. Jer se svet ne menja dekretom. Nisam mislila na dekrete. Nego na njih. Šta su oni skontali tokom ova dva meseca? Da ne bude… Martin u Zagreb. Martin iz Zagreba. Vreme je da očovečimo svetove u kojima živimo. I radimo. Da pevanje ponovo postane lep posao. I plesanje. I vaspitanje dece. I svi drugi poslovi. Jer naš je posao da nađemo svoj posao. I celim srcem mu se posvetimo.

Čini mi se da je na planetarnom nivou ovo bilo ljuljanje sistema. Svih. Od naših ličnih do planetarnih. Da je pukla ona militantno-mučenička… čisto efikasna… jang-jang… neznamgdeudaram energija. Da smo u svoje kuće poslati po žensku i dečiju energiju. Da se malo odmorimo. Preređamo. Ponegujemo. Zabavimo. Da proverimo gde udaramo. I da li je udaranje uopšte potrebno? I sada imamo obavezu da sve to utkamo u svakodnevicu. Da nas ne bi snašao drugi talas. Kojim nas plaše. 

Pandemija je pokazala da i od kuće može da se radi. Da i veliki sistemi mogu da funkcionišu na daljinu. Nekome je to prijalo. Nekome nije. A nekome je prijala dobra kombinacija kuće i ofisa. Što je već sasvim dobra tačka za početi.

Pre pandemije mi je prišla jedna Iva. Dok sam se selila iz Novog Sada. I čekala selidbare da spuste poslednju turu iz mog bivšeg stana. Prati me. Čita me. Naročito je dira moje nepristajanje. Moja pobuna. Moja crvena. Psiholog je. I šefica sektora. Sva je u crnom. Pita se kako je stigla do crne? Kada i gde je izgubila boje?

Nastavlja svoj razgovor sa sobom. Samo je slušam. I postojim. Crvena. Ona im je uzor. Tako sva u crnom. Nastavlja. I ceo kolektiv je zavila u crno. Svojim primerom. Oni misle da tako treba. Uniforma bez uniforme… Ko kaže da tako treba da bude? Ko je zabranio boje? Ko je naredio dosadno izgledanje? Ko kaže da ne može crvena? Potresla se sva. A potresla sam se i ja. I sve više počela da kapiram koliko su moja crvena i moj crveni karmin revolucionarni. I da nisam mogla izabrati bolji logo za svoj opus.

U prepisivanju zapadnih sistema, postali smo veći katolici od Pape. Radnici veći od Nemaca. I razumeli da raditi znači i od pevanja napraviti nelep posao. Sve pretvoriti u ne znam gde udaram. Raditi barem dva-tri sata dnevno preko radnog vremena. Pisati mailove noću. Nemati privatan život. Ili ga makar ne smeti javno spomenuti. Biti obučen u crno. Biti siv. Bez osmeha. A za radnike meseca birati one koje se najviše muče. I samobičuju.

U poređenju sa našim militantnim mučeništvom, Nemci i Skandinavci mi deluju kao raspojasano lenjo pleme. Koje radi do pet nula nula. Tačka. I ništa preko toga. I koje vrlo drži do sebe.  I do svog slobodnog vremena. Vikenda. Noći. U tom svetu, nije moguće doći pet minuta pre kraja radnog vremena. Jer su radnici već uveliko spakovali svoje stolove. I napuštaju prostor kada gong označi :00. U tom svetu se mobingom smatra noćno pisanje mailova. I svako cimanje van radnog vremena.

I sledi jedna priča iz žanra kancelarijskog trilera. Koja je ubila više sistema i ljudi nego sve pandemije zajedno. Moja draga Milijen i ja smo nedavno pokušale da razumemo njeno pucanje. Šefica ju je dovela u sistem kao sjajnu Zvezdu. Kada se naša Zvezda razmahala i krenula da razvija svoje zvezdane planove… ispostavilo se da je šefica želela da Zvezdu ima samo deklarativno. Da joj radi inovacije XXI veka… ali šatro. Suštinski je želela da stvari ostanu na nivou jagnjećih brigada. A Zvezda da joj sija kontrolisano. Pa je kao u dobrom kancelarijskom trileru… poslala mail svom omiljenom militantnom mučeniku. U kojem je pisalo da moraju Zvezdu da dovedu u red. A Zvezda je to sticajem okolnosti spazila. I… vrlo brzo…  sama se dovela u red. Počela je da se šteka. Da obuzdava svoje sijanje. Da veže konja gde joj šefica kaže. Bez da se pobuni ni ič.

I desilo joj se ono što je prirodno da se desi. Energija joj je presahla. Od silnog nedavanja i štekanja. A nakon dana na poslu… preticalo joj je energije tek toliko da se dovuče kući. I  stropošta na kauč. Ona koja je  bila kraljica sijanja. Velikih akcija. Postignuća. Svako popodne vežbala kardio sportove. Družila se. Izlazila. Odjednom… ništa. Jagnje je utihnulo vrlo brzo. 

Nekada davno… pre petnaest godina i sama sam prolazila sličan kancelarijski triler. Pa sam znala o čemu se radi. A tih dana sam vrlo sličnu situaciju prolazila na mikro dnevnom nivou. Dok sam vodila divan, dugi i veliki razgovor sa prijateljicom koja živi u Italiji. A sa kojom sam nekada odlazila na Adu. Sa tog našeg mesta na Adi sam je i pozvala. Na plaži nije bilo skoro nikoga. I nas dve smo se pustile razgovoru… sve dok… me… jedna… gospođa… nije zamolila… da… se… malo… utišam. Uh. Probala sam da pričam tiše. Nuh… nisam mogla. Ni reč da prozborim u toj utišanoj energiji. Nisam mogla čak ni da je slušam tako utišana. Stegnuta. Pa sam se preselila na drugi kraj plaže. Da mogu da se izrazim.

O tome se radi. Ja samo tako znam. Da se dam cela. Ili da se ne dam uopšte. Kada mi neko sugeriše da bih trebala da se dajem malo manje… da budem malo umerenija… tiša… da budem škrta na rečima… ja se  sva naježim. I osetim kao Milijen. Kao Zvezda koja treba umereno da sija. Što je nemoguće. Ili sijaš. Ili ne sijaš. 

I to je jedna od najvećih zabluda čovečanstva. Da se štekanjem dobija. Ah. Da bi pretekla… Milijen je morala da pusti svoju energiju da se iskaže. Da sija. U punom sjaju. Da se izvede iz reda. Samouvedenog. Umereno trčanje ne troši manje. Naprotiv. Lepo je to sročio Murakami. Što se više dajemo, to se više imamo. Kažem ja.

I što je najgore, štekanjem sami sebe diskvalifikujemo. Atrofiramo. Jer potreba stvara organ. Pa za pet godina štekanja postanemo gotov neradnik. I kandidat jedino za Državni posao.

Veži konja gde ti gazda kaže. Makar crkli i gazda i konj. Kakva razorna ideja. I zlatna nit kancelarijskog trilera. Koja dominira ovim našim balkanskim prostorom. Radnici prijave šefu da nema cementa tek kada ga potpuno nestane. Nije naše na mislimo. Kažu. Uh. Meni je tako krojačica sašila čipkaste helanke veličine za lutku barbiku. Da li si videla da materijal nije tegljiv? Pitala sam je. Da li si pomislila kako ću ih obući tako majušne xxxxxxxs? Pitala sam je. Stajući pred nju u punoj svojoj veličini. Nije njeno da misli. Veže konja gde joj gazda kaže. Rekla mi je. I to je bio naš poslednji susret. Što se mene tiče.

Ja očekujem da moji saradnici misle. Da radite kod mene, ja bih vam baš zamerila da vežete konja tako da crknemo i ja i konj. A da mi ništa ne kažete. Da. Za mene je to jedna od najopasnijih ideja. I homeopatski niz urušavanja sistema. Pa ako želimo da izbegnemo drugi talas pandemije… ne radi se o tome da stavimo masku na usta. Nego da je skinemo. I kažemo gazdi da mu je konj pred crkavanjem.

Mi smo zbog toga upravo i zaposleni. Da se staramo o konju na najbolji način. Dužni smo da kažemo da se nešto ne radi dobro. Da kažemo ako vidimo da može bolje. A ako nas gazda zbog toga kazni…. otpusti… stavi u nemilost…. super! Samo smo se spasli. Uštedeli vreme. I sačuvali svoj život.

Nakon duge i teške situacije na poslu… kada puknu i daju famozni otkaz… pitam heroje za uvide. Šta su naučili? Da nikada više ne rade za one koji znaju manje od njih. Amin. Drugoligaški šef je već gotov kancelarijski triler. Jer druga liga voli treću ligu. Prva liga se raduje prvoj ligi. Dobro je znati kada se bira posao.

Već sam pisala o jednoj mojoj heroini. Njen posao spada u one za koje bi neupućeni pomislili da su divni. Međutim… atmosfera na poslu bila je potpuno zagađena. Pa je od ne-lepog života za godinu dana umrlo pet mladih kolega. A preostalih petnaest pitalo se ko je sledeći? Dok moja heroina, nakon godinu dana Radionice, svojoj šefici nije rekla šta je imala. Sram vas bilo. Kako možete da dozvolite da nas sve maltretira jedna osoba? I da pri tom ne kažete ništa? Od onda se sve promenilo. Šefica je od ove dve rečenice dobila vetar u leđa. Neku novu jasnoću. Snagu. Sistem se iscelio. A njihov lep posao je ponovo postao lep. Od jednog jedinog suprotstavljanja. Nepristajanja. Skidanja maske sa lica. O tome se u ovom tekstu radi. I u mom životu. Sve mi se više čini. 

Nije slučajno što se moj opus zove Heroji novog doba. Mnogo me boli taj naš sužanjsko-služinački mentalitet. Često se pitam da li su zaista svi heroji izginuli u balkanskim ratovima? Ogovaramo šefove iza leđa. Niko ne sme da im kaže ni reč. Vezujemo konja tamo gde nam kažu. To nas smanjuje. Urušava naš integritet. Najveći kapital koji imamo. I koji treba da uvećavamo. To nam je najvažniji zadatak.

Sa zida Kuće kralja Petra u kojoj se Radionica rodila. Kralj Petar je preveo reči Džon Stjuarta Mila “O Slobodi”

I pre nego puknete i date otkaz… možete da se suprotstavite. Mislim da je sistemima danas to najvažnije. H-umanizacija. Umesto umanizacija. H-umor. Umesto umor. Omekšavanje. Ženska i dečija energija. Po koju smo išli tokom ova dva meseca pandemije.  Nemojte da svi puknemo. I odemo u pravljenje kolača. Neko treba da ostane da vodi velike poslove. Da vaspitava decu. Uči ih umetnosti. Snima filmove. Pravi  emisije. Vozi avion. Kamion. 

A ako ste šef, pitajte svoje radnike. Napravite ambijent da smeju da vam kažu. Šta bi unapredili… Inače, evo nama drugog talasa. Pandemiju najviše doživljavam na  energetskom nivou. Kao pravi sužnjevi morali smo danima da budemo zaključani. To je taj paket u kojem živimo. Veži konja gde ti gazda kaže.

Upravo mi stiže poruka od moje heroine. Nakon naše vikend radionice. Šefica je od mnogo ljudi. Došla je u kancelariju na nekoliko sati. I svojoj ekipi je rekla da do kraja maja dolazi kako ko hoće. Kad hoće. Da rade koliko mogu. Srce mi peva. To je ta r-evolucija koju vodimo. I verujem da će im učinak biti bolji nego ikad. Eto nama još jednog eksperimenta. U ovo vreme globalnih eksperimenata.

Borite se za ono što vam se svidelo. Mnogima se svidelo ranije povečerje. Čujem na prvim after-pandemijskim radionicama. Smiraj dana. Policijski čas od 18:00. Prodavnice koje ne rade do ponoći. To da ne moramo nigde više da idemo. To što nema pozorišta. Koncerta. Terora šta sve mora i treba da se vidi. Čuje. Doživi.

Ako vam je prijao rad kod kuće… kažite to svom šefu. Tražite da vam odobre barem jedan dan nedeljno. Kao probu. Recite im koliko vam besmisleni sastanci i konfenrens kolovi žderu energiju. Isključujte se iz njih. Ne pristajite da radite 10-12 sati. Izađite kao Danac u :00 časova. I dajte primer ekipi kako se vodi zdrav život. Ne odgovarajte na noćne mailove. A i ako vam neki militantni prvomučenik piše van radnog vremena – ne odgovarajte mu. I za to ga ukorite. Pišimo gradonačelnicima većih gradova. Recimo im koliko mogu da rasterete saobraćaj. Ako mnoge firme ponude da se od kuće radi 1-2 dana nedeljno.

I ne mislite da ćete biti budala… ako se dajete. Ja sam uvek puštala svoju energiju da se izrazi. U punom sjaju. Bez štekanja. Nisam je trošila na spletkarenje. Na frku od  drugoligaške šefice. Na nošenje usmenim predanjem propisane crnine. Ili braonine. Na otrove koji bi me onesposobili. I dok sam celim srcem želela da unapredim sisteme, razvila sam svoj sistem. Jer i dobar autorski  poziv je sistem. I to kakav. I mogu vam reći da u mom sistemu lako i rado i celim srcem radim ono što 7-8-10-12 ljudi radi u jednom trening centru. Baš zato što nemam smaranja. Konferens kolova. Putovanja na posao. Spletki. Drugoligaške šefice. Koja bi da me dovede u red. 

Stalno pričamo o dobrim sistemima. Skandinavskim na primer. Čovekomernim. Što su pokazali i tokom ove pandemije. Bez bičevanja. Zaključavanja. Ponižavanja. Uz fantastične rezultate. I zdravstvene. I psihološke. I ekonomske. Posmatrala sam danske sisteme nekoliko godina. Kako su u svakoj interakciji zainteresovani za unapređenje. Ne vezuju konja gde im gazda kaže. Slobodno govore šta im se nije dopalo. Šta može bolje. A sistemi čuju i inkorporiraju predloge svojih korisnika.

Sistem nije neka imaginarna, dekretom zadata ideja. Nego skica. Koju mi ljudi treba da pravimo po svojoj meri. Tako što kažemo šta nam odgovara. A šta nam ne odgovara. Kažite gazdi ako ne vezuje konja na dobro mesto. Ako Boga znate. Vreme je da očovečimo sisteme. Naše poslove. Da pevanje ponovo bude lepo. I ples. I  vaspitanje dece.  I studiranje umetnosti.

Beograd, 14. maj 2020.