O pravljenju Slobode

Ne znam šta je sa mnom? Zašto ne krećem u svoj posao? Kao da nemam hrabrosti da krenem? Čujem heroje kako postavljaju mnoga pitanja iz istog registra.

Nije da nemaš hrabrosti. Nego imaš svesnosti…  da nemaš dovoljno spremnosti. Kažem. Zato što krenuti u svoj posao nije isto što i dobiti posao. Svoj posao se pravi. To mu je osnovna odlika. I zahteva ne malo vremena. I još više posvećenosti. I spremnosti da se prođe ceo herojski krug. Baš kao i u svesnom stvaranju sebe.

Zanimljivo je šta mi očekujemo od sebe. Da iz all inclusive paketa koji živimo sa narukvicom oko ruke, u kome je ceo naš dan isprogramiran, svaki korak znan i od nekoga drugog određen, krenemo u brisan prostor. U kojem ima bezbroj elemenata. O kojima sigurno nismo mnogo promišljali. Dok smo išli na posao. Koji je osmislio neko drugi. I odredio nam sve. I šta radimo. I gde radimo. I kada i kako radimo. I sa kim radimo. I kada se odmaramo. I koliko novca za to dobijamo.

 

Na temu opšteg trenda davanja otkaza, odnosno krčkanja u sosu od nezadovoljstva, čula sam priča ne zna im se broj. A pobednička je ona u kojoj se dve koleginice kurblaju u svom nezadovoljstvu. Grozno im je. Brm… brrm. Kao u logoru. Brrrm. Nepodnošljivo. Brrrrm. Tim brm brmom „olakšavaju“ svoju sudbu kletu administrativnih radnica. Bogatija i situiranija od njih dve uporno nagovara drugu, samohranu majku podstanarku da zajedno daju otkaz. Pa šta bude. A kada im se ukaže prilika da nešto kažu, da se požale nadležnima… one ćute. Ni reč da kažu. Povuku ručnu. A kurblanje nastavljaju kad ostanu same.

Prateći razne priče iz registra otkaz samohrane majke podstanarke, pitam se koja je namera kurblanja? Čemu služi? Pouzdano znam da im ne olakšava vreme na poslu. Da li možda veruju da će se od kurblanja stvari rešiti? Da će dobiti posao iz snova… kada postojeći dovoljno naruže? Brm… brm.

Ne završavamo procese do kraja. Krčkamo se u sosu od nezadovoljstva. Kritika nije dovoljna. Ona je samo početak. Kaže nam da nešto treba da učinimo. Ali ne da se kurblamo pod ručnom. Nego da polako istražujemo teren. Šta želimo umesto toga što ne želimo? Šta jeste dobro? Umesto onoga što nije? Kako bismo mi to rešili? Oni koji vole indikatore i brojke, kažu da je za majstorstvo potrebno 10 hiljada detalja. Iliti 10 godina. Da se napravi. Dakle… brm brm nije dovoljno. Valja spustiti ručnu. I krenuti.

Stvarno je ludo šta očekujemo od sebe. Da iz potpuno uređenog sistema izađemo na brisan prostor. Golog kurca u koprive. I da tako bez gaća i bez ikakvog znanja napravimo strukturu od 10 hiljada elemenata. Brkamo hrabrost i ludost. To što neki smatraju hrabrošću,  za mene je čista ludost. Skok u bunar. Ranga otkaza samohrane majke podstanarke. Hrabrost je za mene nešto drugo. Upravo obrnuto. Pisala sam o njoj u prošlom tekstu. Veži konja gde ti gazda kaže.

Pre interneta se i za putovanja ozbiljno pripremalo. Čitale su se knjige. Kupovali su se rečnici. Učile su se neke osnovne reči potrebne za snalaženje. Dobar dan. Kako ste? Hvala. Molim. Izučavale su se mape. Klima. Geografija. Saobraćaj. Valuta. Pa se kretalo na putovanje. Danas prosečan turista ne zna da li ide u Sloveniju… ili Slavoniju… ili Slovačku. Čekiramo gradove i države u kojima smo „bili“. Obeležavamo mapu sveta koju smo osvojili. Kao u Riziku. U tim našim all inclusive paketima. U kojima nam je i piškenje organizovano.

Odlazimo u turističke rezervate. Ulazimo u mesta preporučena od trip advisora. I drugih turističkih znalaca. Druga ni u razmatranje ne uzimamo. Ništa skretanje s puta. Ništa off road. Mišelin nam predloži rutu. A mi slušamo taj glas koji nas navodi dok idemo nekakvim predelima. I dok blejimo u NJV telefon. A naš instinkt za kretanje svetom se polako povlači. Jer prestaje da ima upotrebnu vrednost. Ovu temu već neko vreme razrađujem u tekstu pod radnim nazivom Meduzacija stanovništva. I mogu vam reći da je sve obimniji.

Dane provodimo u potpuno organizovanom vremenu. Odmore provodimo vođeni. Sa narukvicama na rukama. U rezervatima. Fejsbuk i Googl nam na svaku poruku nude prikladne lajkove u obliku torte, vatrometa, nota… spremne templejte da odgovorimo na poruke. Da ne moramo mnogo da mislimo. I tako atrofirani od kretanja… od razmišljanja…. od orijentacije… od poimanja šta je sever a šta jug… šta je levo a šta desno… i šta mi u svemu tome želimo… kažemo da nemamo hrabrosti da napravimo svoj posao.

Ne! U tom atrofirano… utrnutom… isključenom stanju… nemamo sposobnosti da krenemo u svoj posao. Jer on nije all inclusive paket. Nego je vrlo exclusive paket. Koji se sastoji od 10 hiljada detalja. Po našoj meri satkanih. O kojima ni pomišljali nismo dok su nas vodili po klimatizovanim mišelinskim objektima.

Da bismo uopšte počeli da razmišljamo o svom poslu, važno je da počnemo da razmišljamo. Da vrtimo svoje točkiće. Da oslušnemo šta je to što želimo. Umesto onog što ne želimo. Da se podsetimo kretanja svetom bez gugla. Navigacije. Da vratimo sever, jug svoje svesnosti. Levo i desno. I da počnemo da pravimo svoje dane. Svoje male projekte zadovoljstva.

Trend nezadovoljstva poslom više je nego geometrijski uzlazan. Kukaju i samohrane majke podstanarke. Ali i situirane bankarke. Šefice. Dosta im je posla. Kurblaju se. Vreme je da se posvete pravljenju kolača. Ne sprečavam ih. Naprotiv. Podstičem ih da razviju viziju. Samo malo dublje. I temeljnije. Predočavam im da je i pravljenje kolača majstorija od 10 hiljada elemenata. Koliko je kolača potrebno napeći za neto 2200 eura neto? Što je skoro duplo u bruto iznosu. Podsećam ih i na šta sve treba da računaju. Iako znam da znaju za biznis plan… možda ga za sebe nisu napravile. Možda u lancu valja još nekoga da plate. Da ne zaborave ni skrivene troškove. One to najbolje znaju. Pa marketing. Fotografije. Društvene mreže. Promotivne kampanje. Razvoj proizvoda.  Podsećam ih na mesece kada nije sezona. Kada svi idu na detoks. Kada je korona. Ili kada se ide na letovanje. A računi idu.

Podsećam ih i da u pravljenju kolača neće imati nikome ništa da „srede“. Neće biti „važne“ na način na koji su to naučile. Neće ih zvati na poslovne sastanke. Niti na biznis ručkove. Niti na molitvene doručkove. One će biti te koje će posluživati doručkove. I nuditi ih. Često promotivno. Kažem da kompletiramo paket.

Jedno vreme to može da bude osvežavajuće. Drugačije. Međutim, zadovoljena potreba nas ne motiviše. Zato sada možda nisu ni svesne da se hrane i svojim svetovnim priznanjima. Tim jednim pozivom ili potpisom kojim rešavaju nečije sudbine. Odobravaju kredite. Poslove. Ili im je sve to zaista dojadilo? Možda ih ne hrani? Možda su željne neke druge afirmacije? Pitam ih. Ne da ih odvratim. Nego da provere važne stvari. Da ne bude posle… joj šta me snađe.

Podsećam ih da je danas toliko toga. I da doći do srca i do džepa ljudi nije nimalo lako. Do tog trenutka da neko izvadi novac. I plati. Pa čak i za kolače. Što sve nije nikakva smetnja… ako volimo to da radimo. I ako radimo sa ljubavlju… uvek ćemo stići do srca i do džepa ljudi.

Idući na posao… dobijajući platu… razvijemo filozofiju džeparca. Podsećam ih i na lepe plate koje imaju. O kojima sada ne misle. Dajem im na znanje da oni koji idu na posao, za vreme korone nisu morali mnogo da misle na temu novca. Imali su platu. Oni koji imaju svoj posao… imali su dva neplanirana meseca rashoda. Bez prihoda.

Taj prelazak iz radnog vremena u brisani prostor je ogrooomna promena. Drugi svet. Naspram znane i navežbane mantre ne znam gde udaram… stiže se na brisan prostor. Nema nijednog zida u koji biste udarili. Imate ceo dan da osmislite. Ništa ne morate. I sve možete. Velika je razlika da li radite zadate zadatke… da li radiš za nekoga drugoga… ili radiš iz sebe. Za sebe. I za još neke ljude u tvom eko-sistemu.

Dugo godina sam na temu svakodnevice mogla da pričam jedino sa prijateljicom. Kompozitorkom. Koja je živela u Njujorku. Nije bilo mnogo sagovornika koji su živeli  kao i ja. Nas dve smo imale vrlo sličan život. Pravile smo svaki svoj dan. Od svitanja do sumraka. I posle. Nije bilo ničega što je trebalo ili moralo da se uradi. A moglo je sve. I ništa. Ni jednog zadatog elementa. Zadatka. Roka. Osim onoga što smo same napravile. Dani bez ikakve uređenosti. Određenosti. Ona je imala doormana u holu svoje zgrade. Jedno good morning po defaultu. Zezala sam je. Ja ni to. Nikakve struktrure. Nikakvog defaulta. Kada naučiš da napraviš svoj dan… naučiš i da napraviš svoj posao. To  je priča o pravljenju slobode.

Probudiš se i ništa. Niko te ne zove. Niko ti ništa ne zadaje. Ne pita. Ako ti ne pošalješ mail… niko ne piše. Telefon zna da ne zazvoni danima. Rekla sam mojim bankarkama. Tek da znaju kako to ide. Tvoj sistem sija iz tebe. Ti si Sunce svog sveta. Praviš svaki dan. Mesec. Sezonu. Ponudu. Razvijaš je. Nekada stigne do srca ljudi. A nekada i ne. Nekada su zauzeti nekim drugim temama. Ne znam gde udaranjima na razne strane. I na razne teme. Pa niko ne odgovori na mail. Sa stotina adresa.

Zato i pišem ovaj tekst. I zato me iritiraju fotke koje daju lažnu sliku slobode. Mek i kapućino sa penom od srca u kafiću. Ah… Kada vidimo ovaj kič i ovu neistinu… možda pomislimo da možemo i mi  da krenemo u svet. Tako atrofirano meduzirani. Da nam samo hrabrost nedostaje. Uh. Zato moram da kažem da voditi svoj posao nije isto što i piti kapućino u kafiću.  Ne znam nikoga da je nešto stvorio u kafiću sa Mekom. Možda neki mali mail… Ja ne znam ni to.  Pokušala sam. Pre par godina, vođena mitom o vođenju posla iz kafića, kupila sam mali dizajnirani Karim Rashid lap top. Da se fensiram. Da pijem kapućina na Adi. I pišem. Ah. Kakva zabluda. Vrlo brzo je eksplodirao. Kao i ja od cele te ideje. Mek i kapućino.

Potrebno je mnogo više dubljih urona da bi se vodio svoj posao. I da bi se bilo pisac. I bloger. I šta god.  Barem deset hiljada. Da se lako napravi… baš i nije. Veliko je to putovanje. Neizvesno. Uzbudljivo. Divno. I traje. Nije lako… ali je lepo. Što bi rekli na fejsbuku. A ako vas ova ideja straši…  i sva moja potpitanja… onda što pre zavolite svoj posao. I ne kurblajte se. Ništa ne umara i ne troši energiju kao kurblanje pod ručnom.

Da biste se upustili u uzbudljivu avanturu pravljenja svog posla… i da biste u njoj istrajali… najvažnije je da razumete prirodu svoje energije. Inače svakako nećete istrajati u procesu. Koji jeste uzbudljiva avantura… samo ako je vaša. To sam pisala u tekstu Žabac koji (ne) peva. I još jednom ću pisati. U okviru priručnika Smernice o pravljenju slobode. U tekstu Prirodni lek. Koji će biti povezan sa ovim tekstom. I koji vas za par dana čeka.

Za početak valja zaustaviti odliv energije. Koja kulja na kurblanje pod ručnom. Bez namere da negde krenete. U jogi sam naučila princip da se u najzahtevnijim položajima nasmejem. Umesto prirodnog grča. I mogu vam reći da olakšava. Neizmerno. Sada mi je već ušlo u prirodu da se smešim dok vozim bicikl uzbrdo. A kada se posle spuštam… vičem ihaaaaaj.

Što se pravljenje slobode tiče, svakako nije bilo dovoljno da budem iziritirana militantnim mučeništvom. Niti je bilo vajde od moje ljutnje na šeficu.  Valjalo je da razumem prirodu svoje energije. I da joj nađem  vrlo ekskluzivan  izraz. Made by me. For me.

Moja energija nije htela da se izražava u modulu. U zadatim okvirima. Na zadatu temu. Nisam ni za moderato cantabile. Za umerena ravnomerna davanja. Volim duboka uranjanja. Volim da se izgubim u velikim davanjima. I u velikim pražnjenjima. Pa da opet uronim duboko. Nisam smatrala da posle organizovanja koncerta na Marakani (u prenesenom smislu ;)) sutra treba da sedim za kompom. I da se pravim da radim. Da se ukucam i iskucam. Od šefova sam očekivala da vide moju ekskluzivnost. Tada još nisam znala da ne možemo u drugom da vidimo ono što nemamo u sebi.

Nego da se vratim na pravljenje ekskluzivnog paketa. Koji svakako košta. U svakom smislu. Cena putovanja je vrlo važna. Sećam se kada se pre par godina, dok sam još pravila svoje svetove,  jedan prijatelj raspitivao kolike su mi dažbine. Znači Mari… kad se probudiš ujutru, svaki dan koji preživiš, dođeš 40 eura. Hahahahahaha. Nikada nisam ovako razmišljala. Ali volim dan kao meru življenja. I da. Da biste zaradili najmanje 40 eura što ste se tog dana probudili… i da vam ostane još i nešto preko… nemate vremena za dangube, energetske odlive i jedače vremena. Kao što su bezbrojni sastanci. Konferencije. Kolovi. Reply to all prepiska. Zoom smaranja. Na koje se na filozofiji džeparca lako navikne.

Verujem da sam dovoljno izrazito iskomunicirala da je napraviti svoj posao vrlo ekskluzivna rabota. Da nije baš kapućino u kafeu. Sa Mekom. Ali jeste lepa… božanstvena…. ako je to vaša priča. Da nije dovoljno biti „hrabar“. Dati otkaz. Da ima barem 10 hiljada detalja koji vas dele od otkaza do vašeg posla.

Za početak valja pokrenuti grupu mišića za slobodno kretanje svetom. Napraviti jedan dan u svojoj režiji. Bez vodiča. Bez gugla. Onako kako vi hoćete. Setite se kako je to. Pustite se nekom novom delu grada. Idite kao što se nakada išlo. Pre meduzacije. Atrofiranja. Ponuđenih templejta. Bez telefona. Bez trip advajzora. Proširite svoj doživljaj grada. Pustite se da se malo i izgubite.

Osmislite jedan svoj mali projekat zadovoljstva. Možda ste se tokom vanrednog stanja podsetili nečega. Farbanje ograde. Reogranizacija nameštaja u stanu. Šivenje suknje kod krojačice. Uređivanje parcele u dvorištu. Pečenje kolača. Sprovedite ga do kraja. Monetizujte. Podelite ga sa svetom. Pratite kako svet reaguje na njega. And the rest will follow. On će vas sigurno odvesti negde dalje.

Onda budete hrabri. Pa sa sobom i sa šefom ispregovarate da barem jedan dan radite od kuće. Ili da radite četiri dana nedeljno. Kako se u visoko svesnim društvima već odavno eksperimentiše. Znaju da je manje više. I da se više uradi za četiri radna dana… nego za pet. And the rest will follow. Svakako ćete se iznenaditi. Snagom malih koraka.

Nakon što sam iz militantnog mučeništva izašla pre 15 godina… pravila sam se nekoliko godina. Bila sam spoljni saradnik u nekoliko sistema. To je dobra pozicija za razvijanje svog posla. Free lance. Za tri-četiri konsultantske godine, razumela sam kako razne firme funkcionišu. I tu se definisao moj poslovni svet. Šta bih u njega utkala. A šta ne bih. Nisam volela da menadžerišem projekte. Ali sam volela da pišem. I da držim radionice. Tokom godina sam razvila paket radionica. Bila sam mentorka ne malog programa. Razumela sam sistem kako funkcioniše. Onako u 10 hiljada detalja.

I tek kada sam razumela ceo paket pripreme i organizovanja radionica sa jednom temom… bila sam spremna da napravim svoj program. Svoju radionicu. Svoju temu. Svoj svet. U tom sam razvijala i publiku. Nekoliko stotina zadovoljnih učesnika mojih radionica. Poslovnih partnera. Koji su znali kako radim. I koji su mogli da me preporuče.

Prvi korak u pravljenju svog posla je zaustavljanje odliva energije. Na kurblanje. Na grčenje mišića lica. Za početak razvucite lice u osmeh. I osmislite neki dobar dan. Neki projekat zadovoljstva. I birajte sa kim pijete kapućino.

Nastaviće se…

Beograd, 27. maj 2020.