Meni je uvek bilo žao preduzetnika. Kaže mi prijateljica. Koju sam doživljavala kao vrlo sposobnu preduzetnicu. I definitivno ima sve kvalitete za preduzetnicu… osim želje. I potrebe. Jer… njen je ideal da razdeli posao od kuće. I kada izađe sa posla… da sa kancelarijom zaključa sve svoje zadatke. Razmišljanja o poslu. I da ode u neki drugi dan.
Shvatila sam da ja to poslednja tačka. Nakon koje nema dalje. To kada nam je nekoga ili nečega žao. Sažaljenje svakako nije podržavajuća emocija. I nešto u čemu valja ostajati. I tema je nekog drugog promišljanja. Ali je sasvim jasan pokazatelj da to svakako nije naša šolja čaja. Upravo je obrnuto. Naša energija je sa druge strane onih kojih nam je žao.
Kao što je meni bilo žao svih koji se ukucavaju. Koji idu na posao. I moraju da sede po ceo dan. Imali posla – nemali posla. Koji ne mogu slobodno da izađu ni na pauzu. Neki dan sam u zavičaju srela školsku drugaricu. Posle nekoliko decenija. Radost našeg susreta bila je silna. Ozarila su nam se ne samo lica. Nego i cela tela. I aure. I cela ulica je sijala. Zovem je na kafu. Da razmenimo koju. Ne može. Odgovara mi snuždeno a rešeno. Kako ne može? Pitam ja. Petnaest minuta? U njenom sistemu to nije dozvoljeno. Ah.
Eto… to je meni žao. I ne mogu da zamislim da slobodni ljudi u svojim pedesetim ne smeju da popiju kafu sa školskom drugaricom. Bez obzira što je radno vreme. I ne verujem da šef to ne bi razumeo. Više mi se čini da smo polako pristali na robovlasništvo.
Ja kada nisam mogla da izađem napolje… dan nakon grande hepeninga… koji sam pregalački iznela… onako za desetoro… i kada se moja šefica nije složila da izađem napolje… uh… i sada se potresem toga kada se setim. Smatrala sam da mi pripada slobodan dan. I da je besmisleno da klikćem za kompjuterom. Naročito što mi je toga dana bio rođendan. I što su kroz Beograd prolazili moja sestra. I tata Duško. Koji je bio u tranzitu. Sa lečenja iz Nemačke.
Šefica je smatrala da pokazujem nebrigu o poslu. I dajem loš primer drugima kako se ne radi. I švrćka po gradu. Pa će svi hteti da se švrćkaju. A rođendan… i nije neka prilika. Bilo mi je prejadno da dodajem i tata Duška… u tranzitu… u kolima hitne pomoći. Žao bi mi bilo same sebe. Pa sam preskočila tu žaobitnost. I otišla sam… zauvek. Za rođendan sam se častila izlaskom iz dvogodišnje turneje po militantnom mučeništvu. Koje očekuje da i dan nakon organizovanja Olimpijade dođeš na posao.
Naš glavni posao je da razumemo prirodu svoje životne energije. I da nađemo način da se ona izrazi. I ni pod kojim uslovima da je ne držimo u ambijentu zbog kojeg se sažaljevamo. Jadna moja mala ja. Od toga nema opasniije rabote. Tako urušavamo integritet. Samopoštovanje. Samo-vrednovanje. Dostojanstvo. Ugled koji imamo kod sebe. Ceo paket koji čini naše zdravlje. I čije odsustvo aktivira auto-imune bolesti. Koje danas tako bujaju. Rekla bih.
U tekstu Službenica svog raja, započela sam promišljanje o Budinim učenjima. Da je naš posao da otkrijemo svoj posao. I da mu se celim srcem posvetimo. Da razumemo prirodu svoje energije. I da nađemo način da se ona izrazi. U fazonu lako je žabu u vodu naterati. O tome se u ovom tekstu radi. O razumevanju prirode naše energije. O otkrivanju posla koji će nam doći kao žabi voda. Kao naše prirodno stanište.
Sloboda i slobodno kretanje su prva vrednost mog života. I naravno da sam sažaljevala svakog koga bih videla okovanog. Jer, moj najdublji poziv je da se slobodno krećem. I radosno srećem. Preplićem. I vrcavo rasplićem. Sa cvećem.
Ja imam suviše vatre, da bih bila ravnomerna. Moderato cantabile nije moj ritam. Volim da se dam. Da se izgubim u davanju. A potom mi je potreban slobodan dan. Ili dva. Ili tri. Da poređam iskustvo kroz koje sam prošla. Da razumem. Zapišem. Proslavim. Pročitam Provozam. Isplešem. Kako kad. I da se spakujem za novo putešestvije.
Svakoga dana slušam pritužbe na posao. Svi misle da je pevanje lepa stvar. Kaže mi operska diva. Ljudi misle da je muziciranje lepo. Kaže muzičar. Da je gluma lepa. Da je profesura lepa. A u stvari… pa kreće razvoj priče. Uglavnom trilerskog žanra. Stvarno smo majstori da od božanskog napravimo triler.
I o tome se u ovom promišljanju radi. Kako da pevanje bude i ostane lepo. Da od božanskog ne napravimo triler. Jer naš posao je ne samo da otkrijemo svoj posao. Svoj izvor. Nego, kada ga otkrijemo… da nađemo način da ga držimo čistim. Da ga čuvamo. Da nam služi kao izvor. I da ga ni po koju cenu ne zapriljamo. Zagadimo. Jer smo onda najebali.
Važno je da tvoj prirodni lek ostane tvoj lek. Da ne postane tvoj otrov. Često se setim reči homeopatkinje Ljilje. Ah… Koliko sam je čula. Naš životni zadatak je da otkrijemo svoj lek. I da pazimo da on ne postane naš otrov. Jer smo onda najebali. Leka nam nema.
Ja sam tako potrošila moju matematiku. Radeći za pet do pedeset maraka mesečno. Dajući se celim bićem. Držeći 10-12 časova dnevno. Što je za matematiku skoro nedeljna norma. I stigla sam do tačke da nisam mogla više da održim ni jedan jedini čas. Nikada… više… ni… jedan… čas. I tako četvrt veka.
Gledam mnoge velemajstore svojih izraza kako zagađuju svoj izvor. Arče svoj prirodni lek. Nevrednovanjem sebe. I svog rada. Prekomernim davanjem. Sagorevanjem. Idejom da „pomažu“ drugima. Dok odmažu sebi. Rade po cele dane. A naplaćuju toliko da ne mogu da priušte sebi ni dojstojno življenje. Neko malo seci uši – krpi dupe življenje. I naravno da se smore od svog posla. Izgube lakoću. Igru. Radost. I humor. Neophodne za stvaranje. I ostane im umor. A nekome i tumor. Pa se pitaju da li je to taj posao? Razmišljaju o nekom novom poslu. Nekom novom izvoru. Žale se da pevanje baš i nije lep posao. Pa naravno da nije lep… kada smo ga potrošili. Izraubovali. Zagadili.
Divna Budina misao koja je prožimala nekoliko poslednjih tekstova… ima i svoj nastavak. Da nikada zbog drugih ne zanemarimo svoj posao… kolika god da je njihova potreba. Podseća nas Buda i koliko je teško služiti sebi. A koliko je lako izgubiti sebe u zabludama i glupostima.
Zagadimo svoj izvor… jer nismo naučili da vrednujemo sebe. Svoj posao. Svoje davanje. Pa nemamo baš neku reputaciju sami kod sebe. Mnogi veruju da ne može i jare i pare. Da je dovoljno što radimo ono što volimo. Za razliku od mnogih. Pa ne moramo i da naplatimo. Kao da nam je to što radimo ono što volimo već dovoljna plata. Kao da tražimo preko ’leba pogače. Kao da ne može dva puta da nam bude dobro.
A ne pomaže nam ni društvo. Oni koji dobijaju platu. I koji uglavnom nemaju osećaj o vođenju svoga posla. Zovu nas da im pomognemo. Da im učinimo. Uvek je to nešto malo. Nekakvo samo. Samo da im detetu objasnimo zadatak iz matematike. Da im porubimo. Fotografišemo. Samo skicu kuće da im napravimo. Samo dva tri reda da im napišemo. Samo neku njihovu malu traumu da rešimo. Samo mali pravni savet. Ništa veliko. Samo da im kažemo gde da postave žabicu da im krene u životu.
A mi se onda izgubimo u zabludama. I glupostima. I ne objasnimo im da to nije ni samo. Ni malo. Zaboravimo koliko je važan balans davanja i dobijanja. I „čineći“ drugima… naudimo sebi. Zaboravljajući da i naš dan košta. I naš prostor. I naše znanje. I naše mašine. I njihovo održavanje. I tako jednoga dana… ostanemo bez izvora. Koji je presahnuo nenegovan. Arčen. Neobnavljan. Zapušten. I bez leka koji bi nas iscelio.
Nakon što sam ostala bez matematike…. svog osnovnog izvora… trebalo mi je mnogo godina da dođem do svog novog izvora. I našla sam ga. I zato sam ga sada vrlo svesna. Negujem ga. Redovno održavam. I još redovnije podsećam koliko je teško služiti sebi. A lako izgubiti se u zabludama i glupostima.
Kako je moj poziv da se slobodno krećem… radosno srećem… i preplićem… i vrcavo rasplićem… sa cvećem…. imam mnoga iskustva. Susrete. Razmene. Koje valja poređati. Moj prirodni lek je da uronim u tekst. I raspletem zapletenosti. I šta god da mi se u životu dešavalo, to me je isceljivalo. Otvorim tekst… uronim… i to je to. Sve mi se poređa. Pojasni. Olakša. Baš kao i Radionica. Kada uđem u Radionicu… sva se dam… predam. Zaboravim na svet oko sebe. Nekada i na svoj dah. I tako se na kraju nađem. Kada se setim da dišem.
Čak i kada sam našla svoj prirodni lek, trebalo mi je vremena da mu nađem pravu meru. Sklona sam da se preigram sa radom. Da radim po ceo dan. Da dam više nego što imam. Da posrćem. Da osećam kako samu sebe silujem. Da tako iscrpljena plačem od umora. Da budem neprijatna od umora. I tako iscrpljenoj mi ništa nije pomagalo. A moj prirodni lek je postajao moj otrov. Sada pazim da ne pređem tu granicu prijatnosti. I radosti davanja. Da ne zagadim svoj izvor. I svoj lek.
I još jedna važna stvar u nalaženju ambijenta za našu energiju. Nije važno samo šta radimo. Već i zašto to radimo. Kako radimo. I sa kim radimo. I vrlo često se izgubimo u sadržaju. Priroda moje energije je grupna. Što se čuje iz mojih prvih reči. Lepi moj Svete… Nisam bezveze izabrala da budem profesorka matematike. Potom šankerka u kafani. Predavač. Performer.
I koliko volim grupu… toliko ne volim individualne mentorske konsultacije. Baš kao što su me i privatni časovi matematike smarali. Održala sam ih za tri života. Smarno mi je sedenje sa jednom osobom u kontekstu učenja. Jer pre svega ne verujem u tu vrstu „kozmetičke“ intervencije. Dođeš… i neko te „namesti“. Verujem u učenje. U grupni rad. Razmenu. U kojoj svoje učenje sam izvodiš. Iz raznih odnosa. Učenja. Grupe.
U individualnim konsultacijama nisam mogla da podnesem ni to što je ceo dan trebalo da organizujem spram ta dva sata. Obustavim život… svoje stvaranje… slobodno kretanje… a onda ih čekam. Kasne. Otkažu neposredno pred dolazak. Uh… kad se samo setim. Moj lek je postajao otrov. Jave mi da im je „nešto“ iskrslo. Da imaju posla. Da ih šefica nije pustila. Da… I baš sam se osećala jadno. Žao mi je bilo sebe. Plakalo mi se i njakalo istovremeno. U-a. I-a. I-a. I naravno da to više ne radim. Da ne silujem svoju energiju u pravcu koji je haba. Arči.
Kapric nečije šefice upropašćivalo je i moj dan. Shvatila sam da to što moja studentkinja nije izvrednovala sebe i svoje vreme… ne znači da i je ne treba da vrednujem svoje vreme. Upravo je obrnuto. I moj je zadatak bio da ih tome naučim. Nekada mi se to činilo hladno i bezdušno. Terapeutski termin. Vreme koje ti teče onog momenta kada si ga zakazao. Došao – ne došao. U Danskoj sam naučila da vas nedolazak mnogo više košta. Nego dolazak na zakazan termin. Skida vam se sa vašeg računa skoro duplo nego da ste došli. Toliko o svesnosti. Odgovornosti. Držanju reči. Vrednovanju sebe. Svog rada. I svoje životne energije.
Ipak, shvatila sam da nikoja nadoknada ne može da vrati energiju koju sam davala u indivudualnim konsultacijama. Da se ulgavnom osećam istrošeno. Izmoždeno. Smoreno. Pa sam prestala da ih radim. Najviše zbog neverovanja u tu vrstu saznanja. Ne verujem u individualne konsultacije. Verujem u razmenu. U grupu. U Radionicu. Tačka.
To je zabuna u sadržaju. Zabuna u tome šta radimo. Da li radiš u struci? Jedno je od najimbecilnijih pitanja koje sam čula. Decenijama pokušavam da razumem šta znači raditi u struci. I evo mog odgovora na pitanje da li radim u struci. Ne radim u struci… ali radim u skladu sa sobom. I u skladu sa prirodom svoje energije.
Godinama pratim razvoj jednog vrlo mladog i vrlo svesnog bića. Juniorka je po godinama – Seniorka po svesnosti. Sto puta me dirne njeno praćenje sebe. I prirode svoje energije. Koje je suptilno. Do treće decimale. Njena potraga za svojim izvorom bila je burna. I našla ga je. I izborila se za njega. Slika. Već dugo. Samouko. Pre par godina naslikala je sliku koju držim na centralnom mestu u mom prostoru. Na mestu gde su mi feng shui majstori savetovali da držim svoje diplome. Ta njena slika je moj sertifikat. Trenutno slika balerinu koja ne igra. Kad smo već kod teme.
Pratim njeno nepristajanje da njeni radost i lek postanu otrov i muka. Kada je poželela da svoj dar još malo poneguje… našla je profesorku. Koja je insistirala na crtanju voća olovkom. I tako sto puta. Umesto balerinu koja ne igra. Pokušavala je neko vreme. I shvatila da to nije njena potreba. Treba joj ulje. Treba joj platno. Da izrazi svoje misli. Emocije. Upitanosti. I tako mlada rešila je da otkaže crtanje voća olovkom. I da nastavi slikanje na svoj način. Dok ne nađe učitelja koji će podržati njen dar. I njen rad.
Tu se mi izgubimo. U sadržaju. U „struci“. U pristajanju da crtamo voće olovkom. Balerina koja ne pleše na platnu i voće nacrtano olovkom nemaju nikakve veze. Nisu ista struka. Samo neznalicama može da se učini da imaju veze. Baš kao i Radionica i individualne konsultacije. Takvim pristajanjima stignemo do tačke u kojoj kažemo… svi misle da je slikanje lepa stvar.
Naša Juniorka Seniorka ipak istrajava u služenju sebi. Na vrlo svestan i konstruktivan način. I sa svojih mladih 19 godina uspeva da ne pristane na otrove i trilere. Za to vreme radi posao koji joj dušu hrani. Koji se takođe ne uklapa u ideje okoline o tome šta bi trebalo. I zato što je zaštitila svoj izvor… prateći prirodu svoje energije… pojavili su joj se još neki izvori. Trenutno je više isceljuju reči. Pisanje. Koje jednako maestralno radi. Sada piše dečiju knjigu za odrasle. A slike će biti ilustracije njene knjige. U kome ono voće ne bi imalo nikakvog smisla.
Kad smo već kod balerine koja ne pleše… skoro da sam i ja ubila svoj ples. Prolaskom kroz razne plesne škole. Učenjem koraka. Traženjem plesnih koraka. Dok nisam našla slobodan ples. Naravno. Za mene kojoj je najdublji poziv da se slobodno krećem…. potreban je i slobodan ples. I slobodan izraz. I nikada nisam dobila ni jedan čas o tome kako se piše. A pišem. A vi čitate.
Kod nekoga je upravo obrnuto. Neko sažaljeva one koji samouko spoznaju. Batrgaju. Bauljaju. Ne koriste znanja vekovima nakupljana u kurikulumima. I to je onda opet smernica. Najjasnija na svetu. Važno je samo da (se) ne sažaljevamo. I ne pristajemo na ono što nije naše.
Naravno da nepristajanja nisu laka. I da za njih gotovo nikada ne dobijamo podršku najbližih. Zato se moj opus i zove Putovanje heroja. Svaka mama, sestra, tetka, strina, drugarica… reći će nam da ipak pristanemo. Neće razumeti zašto ne crtamo voće. Kad to tako mora. Naš najvažniji posao je da zaštitimo svoj izvor. I svoj lek. Kada ga jednom pronađemo. Jer je teško služiti sebi. A lako je izgubiti sebe u zabludama i glupostima.
I zato molim vas ne pitajte da li neko radi u struci. Jer je struka vrlo površno poimanje sveta. Zabuna u sadržaju. Nije važno samo šta radimo. Nego i zašto? I kako? I sa kim radimo? Ceo taj paket. Od struke je mnogo stariji i važniji kontekst. U kojem naša duša stanuje. U sadržaju je osećaj lične važnosti. Ako naša duša pati… nijedan drugi deo nas ne može biti zdrav. I nema nam leka. Zadatak nam je da napravimo da ples ponovo postane lep posao. Da božanske darove ne pretvaramo u trilere. Da balerina propleše. I to tako da njen ples bude radost. I lek
Kad smo već kod duše, posle dugog i posvećenog „bavljenja sobom“ otkrila sam da je moja najdublja potreba duhovni spektakl. To je moja struka. I moja potreba. Mogla sam da je zadovoljim profesurom na matematičkom fakultetu. Na katedri koja bi mene zanimala. Kao što je verovatnoća. Teorija igara. Neki elementi algebre. Nisam sigurna kako bih podnela male i velike smicalice koje se u ovakvim sistemima starog kova dešavaju. Koji troše i truju energiju. Čini mi se da bi to ubilo moj duhovni spektakl. Da bih rekla… svi misle da je profesura lep posao.
Duhovni spektakl ne bih zadovoljila ni predavanjem analize. Ili nekog drugog predmeta. Koji nisu po mom ukusu. Moja porodica bi svakako bila zadovoljna. Mogli bi da se diče mojim postignućima. Nuh… to ne bi nahranilo moj izvor. Koji bi presušio. Jer ne bi imao prirodno punjenje. I jer njega ne puni taj spoljašnji osećaj lične važnosti. Duša je ipak starija. Na svu sreću.
Duhovni spektakl nisam doživljavala u srednjoj elektroteničkoj školi. Niti privatnim časovima matematike. Od kojih sam pregorela. Iako bi se spolja činilo da „radim u struci“. Za mene je to matematika malog ranga. Meni trebaju duboki uroni. Duhovni spektakl. Da ga delim sa sebi sličnima. Sa Lepim mojim Svetom. Ta inter-pares razmena je za mene vrhunac i ekstaza mog života. I punjenje mog izvora. I moj lek. I moja radost.
I to je meni moja Radionica. Sveobuhvatni duhovni spektakl. Za telo. Um. Dušu. I duh. Kada je tokom vanrednog stanja nije bilo… imala sam potrebu da se delim. Spektakularno. Pisala sam. Radila sam Bepinu nadolivanku na mrežama. I shvatila da i u lajvovima ima razmene energije. To mi je važno. Da delim duhovni spektakl. Duboke urone. Isto kao što sam se u vrlo sličnom sadržaju… kao što je youtube… mučila. Snimanje na Youtube nije moja struka. Nedostaje mi razmena sa Lepim mojim Svetom. Tako biram i učitelje. Učim od onih koji priređuju duhovni spektakl. Ništa manje. Već dugo ne pristajem na „školski čas“.
Naš glavni posao je da razumemo prirodu svoje životne energije. I da nađemo način da se ona izrazi. A kada otkrijemo svoj izraz, da mu se celim srcem posvetimo. Da ga vrednujemo. I da ga čuvamo. Da nam dugo služi kao izvor. I da ga ni po koju cenu ne zapriljamo. Jer nam onda leka nema.
I ako sretnete školsku drugaricu posle trideset godina… popijte kafu. Nađite način. Pobegnite sa posla. Od kuće. Lekovito je.
Nastaviće se…
Beograd, 6. jun 2020.