U vreme mog odrastanja… nisam ni pomišljala da počnem da radim svoj kontrolni dok ne završim zadatke za drugu grupu. Iako sam bila poprilično vešta u zabranjenim stvarima… najebala sam sto puta. Ali sam svakako nastavljala. Nikada nisam ni pomislila da može drugačije.
Borila sam se za pravdu. Pregovarala za drugare. To je bilo pitanje časti za nas koji smo imali dobre ocene. Ili neki drugi autoritet kod profesora. U tim zalaganjima za družinu bila sam poprilično izdašna. Nikada se nisam štedela. U vreme dok sam bila đak matematičke gimnazije…. polagala sam matematiku jedan na fakultetu. Za sestru moje drugarice. Iako je kazna za to naše zamešateljstvo bila doživotna zabrana studiranja za mene. Na snazi je bila musketarska filozofija. Svi za jednog. Jedan za sve.
Kada sam počela da predajem matematiku u srednjoj školi… već je počelo neko drugo vreme. Devedesete. Rat. Preživljavanje. Moji đaci baš i nisu rado davali svoje sveske na korišćenje. Neki su ih iznajmljivali. Prodavali već spremne delove svesaka. Puškice su se prodavale po posebnim tarifama. U to vreme nemanja, svako je prodavao šta imao. Neko puške. A neko puškice.
Pored matematike… u ta ratna vremena, učila sam ih i davanju. Sebe. Svesaka. Svog znanja. Kod mene su stradavali oni sa druge strane. Kada bi drukali jedni druge. Ili doneli nečiji kontrolni. Da pokažu kako je za isti rad, neko dobio bod-dva više. Kod mene se za to završavalo na stubu srama. I sigurna sam da im više nikada na pamet nije pala slična rabota. A godina sam tada imala 22-23. Tek da se zna. Jer godine nisu opravdanje.
Nešto kasnije sam naučila da je solidarnost odlika srednje klase. I da je najmanje ima u slojevima društva koji se osećaju ugroženima. Među siromašnima i bogatima. Siromašni… jer su potrebiti. I misle da od života nisu dobili mnogo. Pa im pripada od ljudi. Slična je situacija i sa najbogatijima. Koji se jednako osećaju ugroženima. Od njih svi traže. Očekuju. I koliko god da daju… nisu dosta dali. Što je jedna od priča koja me najviše ljuti. Kada čujem kako se frljamo tuđim milionima. I kako umanjujemo tuđa davanja. Šta je za Novaka pet respiratora? Ja da imam tolike milione… dao bih barem deset. Uh.
Čini mi se da se sve tradicije slažu da pored „bavljenja sobom“, duhovni život zahteva i „bavljenje drugima“. Jednostavna dela posvećenosti i službe drugima. Čuvena budistička slika raja i pakla ilustruje koliko je važno davanje drugima. U paklu, ljudi sede oko najveličanstvenije gozbe. Sa kašikama toliko dugačkim, da ne mogu da dohvate svoja usta. U raju, ljudi sede oko iste te gozbe. A dugačke kašike koriste da hrane jedni druge. Raj je definitivno mesto gde podržavamo jedni druge. A pakao je mesto gde se saplićemo.
Moje odrastanje u musketarsko vreme je divan blagoslov mog života. I zato osećam obavezu da ga prenesem dalje. Iako smo na matematičkom smeru jedni drugima bili konkurencija… i ceo život se takmičili… u matematici… fizici… plivanju… umetnosti… mnogo smo se voleli. Podržavali. Pazili. I negovali divni musketarski princip. Svi za jednog. Jedan za sve.
Verovatno da je moje odrastanje u vreme izobilja doprinelo osećaju izobilja. Koje me nikada nije napustilo. Oduvek osećam da je ovaj naš Lepi svet prijateljsko mesto. I da u njemu ima mesta za sve. Da je skoro pa nemoguće biti gladan. Dosta je prošetati se beskrajnim žitnim poljima. Ili samo malo sići sa puta. Pa prošetati fruškogorskim obroncima. I pokupiti šta god poželiš. O voćnjacima srpske Toskane da i ne govorim. Gde god pogledam… bujno. Zeleno. Rodilo na sve strane.
Čak i kada su slike raja u našim svetovima bile zamenjene slikama pakla… i kada se nemanje uselilo u naše živote… mi smo nastavili da hranimo i pojimo jedni druge. Devedesete sam provela u podrumu kafane Crni Bik. Sa vrata se poručivalo piće za ekipu za šankom. I za konobare, naravno. To se zvalo presvlačenje šanka. Nikada nisam izvadila kutiju cigareta….a da ne ponudim ceo šank. Isto je važilo i za džoint. Šta god da konzumiraš… ponudiš i ostale. Ljudi koji su sa strane dolazili u naš mali svet nisu mogli da poveruju šta se kod nas dešava.
Tih godina sam radila i drugovala sa Igijem. Nabusitim Rusom, mekog srca. Koji se palio da izgleda mnogo nadrkano. Imao je nadrkane pse. I najmekše srce na svetu. Vazda nas je začikavao. Govorio koliko smo nenormalni. Kaže, ušlo mu je u krv ovo naše uvrnuto bikovsko ponašanje. Neki dan je ušao u mesaru. Rekao je mesaru: Daj mi kilu mesa. I uzmi ti šniclu-dve. Ah. Da. To je taj duh. I dalje ga negujem. Često snevešeljenu kasirku ponudim na taj ludi bikovski način. I uzmite vi neki slatkiš… čokoladicu? Ponudim ih bombonama. Osmehom. Neke se zbune. Šokiraju. A neke mi kažu da nikad niko nije bio ovako dobar sa njima. Da ih je stigla nenadana sreća.
Zato sam bila onoliko zabezeknuta militantnim mučeništvom. Kad sam shvatila u kakav svet sam stigla. Kancerijski triler. Sa primesama horora. Najviše me je podsećao na Ime ruže. Iako je ta dvogodišnja epizoda okončana još pre 15 godina… i dalje mogu da osetim tu ledenu nepodržavajuću konspirativnu atmosferu. Koga god da sam nešto pitala… samo su slegali ramenima. Niko ništa nije znao da mi odgovori. Osim jednih očiju. Živih. Vedrih. I nasmejanih. Ceckinih. I rodilo se prijateljstvo dva ratna druga. Bez tih očiju bih tih dana usahla. Bio je to Šošenko mog života.
A da ne govorim kako je izgledalo kada sam pala u nemilost nastojnice. Na pauzi niko nije smeo da mi priđe. Čak i oni koji su me u međuvremenu zavoleli. Ipak su se više bojali nastojnice. Kojoj se beskonačno zahvaljujem što mi je nepodnošljivom atmosferom pomogla da odem iz zlatnog kaveza. I napravim Lepi moj Svet.
Trileri se ne dešavaju samo u kancelarijskim ambijentima. Ima ih na sve strane. Svaki put kada dugačkim kašikama ne hranimo jedni druge. Priča mi Domaćica kuće epizodu iz tekstilne industrije. U kojoj je neko vreme radila. Došao je majstor da ih obuči za mašinski vez. Kad… jedna koleginica nikome nije dala da priđe mašini. Ni majstorovim instrukcijama. Ona je bila jedina koja je videla šta im je majstor pokazao. Kako mašina radi.
Mudra Goca nije ulazila u rat. Niti se probijala u prve redove. Kada je videla da su pred mašinom za vez barikade…vratila se da radi svoj posao. I vrlo brzo je napustila ovu priču. Shvatila je da ne želi da provodi život u otrovnom ambijentu. Često ponavlja koliko voli spremanje. I koliko je to dobar posao. Vrlo bira sa kim radi. Ima nas nekoliko zanimljivih i dragih osoba. A bogami je i moja privilegija što se već sedam godina volimo. I što mi svojom ljubavlju tako lepo blista kuću.
A epilog situacije sa mašinom je vrlo logičan. I predvidiv. Koleginica iz prvog reda sklonila je sve oko sebe. I ostala je tako suverena na mašini za vez. Kraljica mašine. A zato što je bila presuverena, godinama nije mogla na godišnji odmor. Buka ove mašine načinila je da je izgubila sluh. Eto tako se pravi pakao. Usmeravajući dugačku kašiku na svoja usta.
Bio jednom jedan Brilijantan um. Džon Neš. Otkriće za koje je dobio Nobelovu nagradu je da je saradnja delotvornija od konkurencije. Ovaj princip postavio je još u mladosti. Dok je sa svojim kolegama sa fakulteta diskutovao o aktuelnim ekonomskim pitanjima, na vratima bara pojavila se ekipa od pet devojaka. Jedna od njih bila je božanstvena plavuša. Dok su ostale četiri pored nje bile samo pratilje. Mladići su se uskočoperili. I krenuli u konkurentsku borbu za Blondi. Pokrenuli su i opkladu ko će zadobiti njenu pažnju.
U tom trenutku… Džon Neš kreće da vrti svoje točkiće u pravcu Nobelove nagrade. Objašnjava svojim kolegama koliko im je nepametan taj postupak. Da se svi bace na Blondi. Koja će se zbuniti. I neće znati koga da izabere. Za to vreme… preostale četiri pratilje će se osećati zapostavljeno. I povređeno. Jer niko ne voli da bude drugi. I cela akcija propada. Međutim, ako se dogovirmo da ignorišemo prvu damu i odmah se obratimo drugim pratiljama… koje pri tom nisu navikle na ovoliku pažnju… situacija će se razvijati potpuno suprotno. I uspeh naše ekipe je siguran. Objasnio im je. Neophodno je da svaki član ekipe radi delom za sebe… a delom za grupu. Ah. Brilijant majnd. Za Nobela. Blagostanje je definitivno grupna igra.
Najbolji je onaj pojedinac koji najviše doprinosi harmoniji grupe. Naučila sam od Japanaca. Od njih sam čula i za princip coopetition. Koji smo mi na našem matematičkom smeru živeli. Bilo je tu nekoliko brilijantnih umova. Koji su jedni druge podržavali. Negovali. Hranili dugim kašikama. Dobro se provodili. I postizali čudesne rezultate. Svi za jednog. Jedan za sve. Koopetišn. Moliću lepo. A ne Ime ruže.
U mojim promišljanjima o homeopatskom početku niza, uvek dođem do istog izvora. Do borbe za preživljavanje. Do ideje o oskudici. Da nema dovoljno. Da je čovek čoveku vuk. Kad se samo setim tipičnog razgovora koji se vodi u sistemima. Kroz koje sam tokom dve godine prošla. Spremaju se neke nove čistke. Šuška se da će šef biti smenjen. Da će doći novi ministar. Da će mnogi iz postojeće garniture biti smenjeni… I uvek sam se pitala ko proizvodi ove glasine. I čudila što ih ljudi uzimaju zdravo za gotovo. Iako nikad niko nije otpušten.
Gledajući prepadnutost ljudi jednih od drugih… i ideju da je čovek čoveku vuk… čini mi se da smo se nakačili na pogrešan izvor. Mali. Ograničen. I konačan. Nisam se ja rodila na uštrb tebe. Život je kao odgovoran staratelj spremio miraz za svakoga od nas. Ne uzimamo mi jedni od drugih. Ima više nego dovoljno. Iz velike beskrajne univerzalne kase. Malo jačeg Trezora. Od ovog našeg. Zemaljskog. I za svakoga ima više nego dosta. Samo je važno povezati se sa Izvorom. Naučiti kako se kaže… Sezame otvori se.
U ideji da je čovek čoveku vuk… da nema dovoljno… da je življenje opasno… odsekli smo sve druge izvore. I zelena polja. I sve ovo što je oko nas ovako izdašno rodilo. I rađa. I napravili sliku pakla. Gozba svuda oko nas. A mi gladni. I prepadnuti. Kancelarijski trileri. Otimamo posao jedni drugima. Borimo se na život i na smrt.
Stara Evropa je tokom pandemija tako jasno pokazala svoju sebičnost. Nesolidarnost. Sa svojim okoštalim birokratskim institucijama. Kao neka prastara bogata starica… koja drži i ne pušta. Iako već uveliko skapava. Ali ne da. I meni treba. Kaže. Što me je podsetilo na evropska „davanja“. Starih pohabanih stvari. I tehnologija. Koje im više ne trebaju. Ja to svakako ne zovem davanjem. Nego oslobađanjem od otpada. Koji završava na Balkanu. Musketarsko davanje o kome ja govorim… je malo druge vrste. Ne dajemo zato što nama ne treba. Nego što je nekom mnogo potrebnije nego nama. I zato što želimo da damo.
Kad smo već kod pandemije… da nas podsetim da nam je Korona kraljevski pokazala koliko je solidarnost važna. Koliko čuva život. Jer šta mi vredi da kupim sav toalet papir… sav deterdžent za ruke… sve maske… ako ih drugi nemaju… mnogo je ljudi koji me mogu zaraziti. I tako nam budistički & nešovski & matematički precizno pokazala da je solidarnost u konačnosti nešto što je dobro za nas.
A kad smo kod Evrope i musketarskog duha… volim da nas podsetim da smo ne tako davno išli u Španski građanski rat.Da podržimo španske borce. Volim što živim u ulici Internacionalnih brigada. I što me i njeno ime i spomenik na njenom ćošku podsećaju na te divne vrednosti. Vojnici iz 53 zemlje koji su išli da podrže španske borce. U borbi protiv fašizma. A mi smo bili vrlo istaknuti. Sa 1800 jugoslovenskih boraca. Moliću lepo. Da nas malo podsetim. A danas smo voljni da se iscimamo tek toliko da eventualno damo neki mali lajk na mrežama. Pa ni tu baš nismo galantni. Mnogi mi se žale kako su se u otvaranju biznisa najviše zeznuli baš sa prijateljima. I to najboljim. Koji ih baš i nisu podržali. Lajkovali ih vrlo stidljivo. O šerovanju da i ne govorimo.
Još ne tako davno davali smo život nepoznatim ljudima. A danas nećemo damo ni jedan jebeni lajk. Kako smo se tako pokvarili? I što više imamo… čini nam se da imamo sve manje. Da je sve više vukova oko nas. Pa danas po pomoć idemo na Daleki Istok. Kod Kineza. Koji znaju lekciju o davanju. O rajskim vrtovima. U kojima jedne druge hranimo. Samo mi nemojte reći… lako je njima da daju. Oni imaju. Ne daje onaj koji ima. Već onaj koji hoće. Da citiram jednog dragog dobrotvora našeg naroda.
Zimus sam imala epizodu sa kotlom za loženje. U kojoj je moj dugogodišnji majstor pokušao da mi objasni da je normalno da mi nov motor rikne nakon 12 sati rada. Jer sam ubacila loše gorivo. Ah. Ja baš i ne pristajem na takva bulšitovanja. Pa sam znajući njegovu trenutnu temu… situaciju prevela na njegov jezik. Ako se tebi čini da je ok da moj motor radi 12 sati, možda će i hirurgu biti ok da tvoji konci drže pola dana. Nego si se… jebiga… sagnuo. Nakon toga nije rekao više ni reč. Nego je otišao po novi motor. Da. Očekujemo da doktori… profesori… političari…. budu humani. A mi da budemo sebične barabe. E pa nije tako. Kakav narod, takva je i vlast. I doktori. I profesori. Nisu oni sa druge planete. Oni su jedni od nas.
Biće nam bolje kada mi budemo bolji. Što je rekao Patrijarh Pavle. Za Nobelovu. Na Istoku se to zove Karma. I ne pišem ovaj tekst sa namerom da se kandidujem za sveticu. Ali mi je nekako uvek bilo jasno da mi je mnogo lepše i bolje kada (se) dam. Lepo je biti musketar. A u konačnosti se i isplati. To sam brzo shvatila. Da je davanje divna privilegija. I kada se osećam loše… i kada mi ništa na svetu ne pomaže… znam da je došlo vreme za davanje. I što se više dajem… to se više imam.
Kao što sam shvatila i da mi je mnogo skupo bilo kad god sam bila zloća. Pomislim lošu misao… i najebem pre nego što sam je domislila do kraja. Zahvaljujući mojoj instant karmi, vrlo brzo sam mogla da povežem. Setve i žetve. Dvojkiranje nekoga ko mi nije bio mnogo interesantan sa grandioznim vele-odjebavanjem nekoga kome ja nisam bila interesantna. Moje nedavanje i nešerovanje koje se utrostručeno vraćalo ka meni.
Blagostanje je grupna igra. I ne stiže u stegnuto srce. I raj je definitivno mesto gde hranimo jedni druge. Jer svega ima više nego dovoljno. Samo je potrebno kašike okrenuti u drugom smeru. A da sam političar… danas bih započela musketarsku kampanju. Svi za jednog. Jedan za sve. I kladim se da bih do sledećih izbora postigla zapažene rezultate. Jer to je ono što nam svima treba. Sve ostale forme ljudskog iznurivanja smo isprobali. I potrošili. Došlo je vreme za novu svesnost… ljudi.
Često se setim mog japanskog kalendara iz 2003. Ceremonija je gotova. Prava ceremonija tek počinje. To zovem ulična liturgija. Skloniti staklo… šiljke sa trotoara. Da se neko dete ne nabode. Ili neki biciklista ne probuši gume. Propustiti nekoga. Osmehnuti se. Ne trubiti. Neki dan sam stala u izmet. I dok sam se tako brisala i sređivala… skrenula sam pažnju jednoj ženi da ne ponovi i ona isto sranje. Koliko mi se zahvaljivala… kako sam dobra… i plemenita. Ah. Koliko malo nam za ljubav treba. A sve ostalo već imamo.
Kad smo već kod karme i joge… nedavno sam videla ženu koja je nosila prostirku. Očigledno je kasnila na čas joge. Pa je svojom prostirkom rušila sve oko sebe. I evo mene ponovo na uličnoj liturgiji. Na uličnoj jogi. Na jogu se ne žuri. A ako kasniš i juriš… bolje je da ne vežbaš. Nego da budeš ljubazna i fina sa ljudima. Joga nisu asane. Što naš zapadni um često trivijalno i dvodimenziono doživljava. Joga je ono što živiš na ulici
.
Blagostanje je grupna igra. I ono ne stiže u stegnuto srce. Biće nam bolje kad mi budemo bolji. A kampanju Svi za jednog – jedan za sve… započela bih koliko danas. Jer je potrebno vreme da se razvije nova svesnost. Srednju klasu bih gradila solidarnošću. To bi bio moj politički manifest. U narednom periodu, umesto da kukamo šta nas je snašlo, mi da budemo ta promena koju želimo da vidimo. Da damo ono što želimo da dobjemo. Jer za mesec dana ne može ništa da se napravi. Čak ni prase da se natovi. Kaže poslovica stara.
Imaćemo bolju vlast kada mi budemo bolji. Kakav narod… takva vlast. Ako ništa drugo… nemojte istresati gnev svog kancelarijskog pakla na nedužnu kasirku. Nije ona kriva. Pitajte je kako je. Ponudite je bombonama. Ili joj kupite neku čokoladicu. I pratite kako se menja svet.
Beograd, 23. jun 2020.