Rupa u CV-ju

Svako doba ima svoje mitove. Nekada je to bila „rupa u stažu“. Objašnjavali su mi koliko je važan neprekinuti staž. Kada sam tražila da mi malo izelaboriraju temu… nešto su nevešto trućali o godišnjem odmoru. Što do dana današnjeg nisam razumela. Isti mit nastavio je da živi i u novom dobu. U novom formatu. Zvanom CV.

Svašta ljudi učine da izbegnu rupu u CV-ju . Sećam se kako se uznemirila jedna moja draga heroina. Nakon pola godine izlaska iz poslovnog okruženja. I potrage za poslom. A pre svega – potrage za sobom. Koje se malo zabunilo u raznorodonim bavljenjima. Kako će budućim poslodavcima objasniti šta je radila tih nekoliko praznih meseci? Stigosmo do nekoliko mogućnosti. Ispitivanje tržišta. Ako ćemo tržišnom terminologijom. Usklađivanjem spoljašnjih i unutrašnjih vrednosti. A može da kaže i da je imala jedan malo duži odmor. Preispitivanje. Ređanje. Odmahuje mi glavom. Poslodavci baš i nisu oduševljeni da mnogo istražujemo po unutrašnjim svetovima. Mogli bismo svašta da pronađemo.

Čujem šta sve ljudi urade za CV. Objašnjavaju mi kako moraju da „izdrže“ na nekom poslu barem godinu dana. Jer nije dobro često menjati poslove. Ah. Niko neće hteti da ih zaposli. Jer su „kratkog fitilja“. Želim da čuju i drugačije razmišljanje. Meni, kao njihovom budućem poslodavcu bi se to na primer svidelo. Reklo bi mi da imaju jasnoću šta žele. I da ne trpe bulšitovanja. Ja ionako vodim proces ubrzanog sazrevanja. U kojem se brzo otvori ono što treba da se otvori. I obrnuto. Brzo se zatvori ono što nema perspektivu. Neistajavanje u pogrešnim idejama za mene je vrhunski kvalitet.

Kad se samo setim tih nekoliko godina… u mojim prolascima pored i oko sistema. Oko svetova u kojima se CV brojao. Koliko budalastih poslova mi je predstavljano kao super. Sa nikakvim, minimalnim ili čak uvredljivim honorarom. Biće to moja dika u CV-ju. Moći ću da se pohvalim sa kakvim sam ljudskim gromadama radila. Ah…

Jedno vreme sam razgovarala sa mladom ženom. Snajom imućne i poznate srpske porodice. Pre nego što je postala snaja, i sama je bila veliki igrač. Bavila se investicionim bankarstvom na svetskom nivou. Vodila je ljude i sisteme. Od kada je snaja, oseća da nema postignuće. Da nazaduje. Da ima rupu u CV-ju. Iako radi punim tempom. Iako je preduzeće za koje radi vrlo prestižno. Svakoga dana sve uspešnije.  I smatra se „više nego dobrom referencom“.

Porodičnu imperiju vodi Staramajka od familije. Posao je organizovala tako da je u svakoj čorbi mirođija. Vodi i prati sve procese. A „dečica“ obavljaju razne manje i veće “posliće“. Kojima ne vide neki veći smisao. A ona ih velikodušno „časti“.

Neka ukrupni posao. Neka objedini sva ta mala raštrkana bavljenja. Važno je da iznad svakog bavljenja ima veću sliku. I neka vidi čemu sva ta bavljenja vode. Ako vode na njoj zanimljivo mesto – neka nastavi. U protivnom, neka menja pravac. Smer. Ili oba. To sam joj predložila.

Kao što predlažem i mojim herojima. Da ukrupne posao. Nije važno samo šta radimo. Koji kamen guramo. Jer smo onda ušli u kostim Sizifa. Nego i gde ga guramo. I zašto ga guramo. Baš je važna ta šira slika. Ako nam je nije dao poslodavac… neka kotrljanje kamena smestimo u kontekst svog života. I vidimo kako se u njega uklapa.

Rupa u CV-ju ne postoji. Kao što ne postoji ni izgubljeno vreme. Ni jednu kafu nismo džaba popili. Nijednom stranputicom nismo džaba skrenuli. Govorim to hiljadu puta. Osećaj izgubljenog vremena samo pokazuje da ga nismo obuhvatili. Razumeli. I izvukli pouke.

Možda smo se tokom rupe u CV-ju bavili odnosima. Ponegovali odnose u porodici. Sa prijateljima. Što je manje glamurozan, a možda i najvažniji zadatak našeg života. Jer on zahteva all of us. A ne daje seksi postignuća za CV. Možda smo se bavili renoviranjem stana. Komunikacijom sa ljudima sa kakvima do tada nismo imali priliku da se sretnemo. To je veliko proširenje svetova. Moliću lepo. Možda smo čistili ormare. Fioke. Dokumenta. Što su vrlo veliki i važni poslovi. U mitologiji se to zove Sortiranje semenja. Kad smo već kod impresivnih CV reči.

Verujem da nam je iskustvo vanrednog stanja i nekoliko meseci u ritmu koji podseća na rupu u CV-ju dalo ideju. Koliko je važno s vremena na vreme obuhvatiti sva ta silna i razna bavljenja. Sve te mikro-iseckanosti. Kojima savremeni trenutak obiluje. I sva ta mala TO DO… upakovati u jedno moćno TO BE. Jer, raj je tamo gde je sve povezano. I obrnuto. Nepovezanost je sa one strane raja. Osećaj  Paklenog otočja daje nam upravo ta silna sitničavost. I nepovezanost.

Od industrijske revolucije do danas, proizvodni proces se svakim danom sve više pojednostavljivao. Danas smo ga preseckali na toliko sitno… da smo mu odavno dušu odstranili. Svi smo na traci. Deo smo nekog malog procesa. Obavljamo neke „posliće“. Kao kod Staramajke čuvene familije. Procesi koje obavljamo toliko su prepojednostavljeni.  Naši poslodavci su sve nezavisniji od nas. Naš udarac čekićem može da uradi bilo ko. Možda im više i ne trebamo. Ako nećeš ti… ima ko hoće. Kažu nam. Nije ni čudo što osećamo rupu u CV-ju. Odnosno u životu. Jer to i nije neki život. Provoditi svoj život na traci nekog malog obavljanja. Kome ne vidimo veliku sliku. I nikakav smisao.

Reče mi jedan Mladen, koji svašta zna, da je Hičkok glumcima davao role samo za taj dan. Meni ovo mikro-seckanje izgleda baš kao neki Hičkokov film. A temu nezavisnosti od drugih je davnih dana elaborirao još Šopenhauer. Razlažući koliku nam superiornost nad drugim čovekom daje kada mu pokažemo da smo nezavisni od njega.

Poslovi su nam iseckani. Vreme nam je mikroiseckano. Četovi su nam mikro iseckani. Skakućemo sa jednog na drugi. Naša duša ne stigne ni da zaviri u  njih. Jedemo između tih mikro iseckanosti. Salate nam stižu iseckane. Hrana spremna. Smutirana. Da ne dangubimo na pranje… spremanje… žvakanje. Samo zinemo… i nastavimo svoj proizvodni proces. Dobro da se još uvek nismo skroz dezintegrisali.

Kad se samo setim pisanja time-sheetova. U vreme dok sam bila delić militantnog mučeništva. Svake nedelje trebalo je napisati šta smo radili. Opravdati svoje postojanje. I svoju platu. Iz sata u sat. Pa sam na ovaj besmislen posao… odgovarala još besmislenijim opisima.

Priprema, razmišljanje o time-sheetu i pisanje istoga –  jedan sat dnevno.

Čitanje mailova reply to all kojima ne vidim nikakav smisao… i koji nemaju nikakve veze sa mojim poslom – sat –dva –tri vremena dnevno.

Razgovor sa međunarodnim ekspertima – dva sata dnevno. I njihovo upućivanje u to kako da nam budu mentori – još dva sata dnevno.

I baš sam se pitala da li će iko odgovoriti na provokacije u mojim time-sheetovima. Odgovora nije bilo. Jer ih niko nije čitao. 

I prirodno je da smo sve depresivniji. Jer mi ljudi imamo potrebu za smislom. Da vidimo i opipamo nešto što smo sami zasadili. Stvorili. Napravili. A ovako vazda osećamo da baš i nismo dobro udarili taj čekić na našem delu trake. Vazda ostajemo krivi i dužni. I sebi. I drugima. Toliki bi ga rado udarali… govore nam poslodavci. Iza leđa. A mi ne cenimo to što su baš nas izabrali. I što će nam u CV-ju pisati da smo radili baš za NJIH.

Kada su mi pokušaji tako razbacani i raštrkani, pada mi energija. Inspiracija. Život mi curi. Kad god se osećam lenjo ili mutno, znam da su mi ideje razbacane. I da je vreme da ih objedinim. Povežem. U nešto veće. Meni treba projekat. I to uzbudljiv projekat. Dostojan grande projekat. Od njega dobijam energiju. Treba mi to svakodnevno progresivno dostizanje (meni) dostojnih ideala. Da se moj mozak bavi dostojnim zadacima. Umesto da mi neuposlen ubacuje klipove u točkove. Bez projekta ne znam ništa. Kad ne znam šta sutra… baš lutam. Ulazim u Hičkokov film. Tako je i sa ishranom. Vežbanjem. Poslom. Tekstovima. Životom. Važno mi je da imam jasnoću kuda sam krenula. Što ne znači da neću skretati sa puta. I praviti neke zanimljive off road digresije. To mi je druga specijalnost.

I ta moja potreba nije neki moj kapric. Ona je univerzalna ljudska potreba za smislom. Pravcem. Usmerenjem. Da današnji dan doprinosi velikoj slici našeg života. Osećaj da naš život ima neki svoj pravac. Tok. I da nema rupa. Nije ni čudo što se ovoliko primamo na razne čelindže na mrežama… ma koliko budalasti oni bili. Samo da izađemo iz te mikro-iseckanosti. I svom životu damo neku povezanost. Da budemo deo neke veće priče.

Na temu rupe u cv-ju i mikro-iseckanosti… naišla sam na jednu potpuno povezujuću diskusiju. Na Marijačeslavinoj fejsbuk stranici. Osam godina osnovne, četiri godina srednje,  plus Filološki falultet i niko nikad nije spomenuo a kamoli podučavao da cela glagoljica, kad se izgovaraju slova, ima značenje i može se prevesti. Az,Buki,Vjedi,Glagolje- se prevodi: Tvorac vidi reči dobre”

Pored kritičara koji spremno na nož dočekaju i iseckaju svaku konstruktivnu ideju, objašnjavaju da prevod baš i nije najtačniji, da je značenje za nijansu drugačije, razvila se fina diskusija. Neko se interesovao gde se štivo na tu temu može pronaći. Pročitati. Na to pitanje odgovorila je Milena. Teško. Time se bavim još od fakulteta. Istražujem, čitam, skupljam mrvice. Baš teško. To nije samo jezik, nego ceo jedan konstrukt života i kulture obrisan, uništen, sakriven. Proces rekonstrukcije zavisi samo od lične želje i angažovanosti. A tek osam ili devet energetskih omotača svake reči… Ihaaaj šta je sve o jeziku i slovima skriveno….

Nešto kasnije istog dana na mrežama naišla sam i na diskusiju o značenju solmizacije. Do re mi fa sol la si do. Još jedan bejzik. Koji nikada nije razjašnjen. A rađena su bezbrojna minorna preludiranja. Sve nam je raštrkano. Razbacano. Od drveća i lišća odavno izgubismo šumu.

Ista je priča i sa Znanjem. Jedna od prvih knjiga koje su me duboko dotakle i osvetlile neke moje upitanosti na duhovnom planu, bilo je Celestinsko proročanstvo. Klasik. Avanturistička potraga za deset Uvida. Koji su nekada davno sakriveni. Razbacani svetom. Delići slagalice. Koji nam daju odgovore kako živeti pun život. Sa smislom.

Do tada mi je već postalo jasno da smo i znanja razbacali svetom. Da ih nema na jednom mestu. Da znanje nije sistematizovano. Da zahteva veliko posvećenje. Što Milena reče… To nije samo jezik. Nego ceo jedan konstrukt života i kulture obrisan, uništen, sakriven. Proces rekonstrukcije zavisi samo od lične želje i angažovanosti.

Tu oko Celestinskog proročanstva shvatila  sam da je svet tako ustrojen. Da znanje dolazi po zasluzi. Kada je učenik spreman. Kao i da zahteva izvesnu, ne malu dozu srčanosti i hrabrosti. Radoznalosti. Drskosti da se opštim normama suprotstavimo. Smelosti da se ovlastimo slobodnima. Da odlučujemo za sebe. Spremnosti da se krene na putovanje herojsko. I da se na tom putu istrajava. I da je najveći učitelj samo putovanje. Da se znanja mogu dobiti tek zagrejanih mišića. I da retko dolaze u udobnosti kreveta ili ljuljaške za čitanje.

I sve mi se više čini da vrednujemo samo onoliko koliko smo nešto platili. Koliko smo se za nešto dali. Ono što smo dobili za džabe – podrazumevamo.  Ne vrednujemo. To je prokletstvo naše vrste. Kada bismo to uspeli da obrnemo, da budemo blanko zahvalni za ono što imamo, možda bismo mogli jeftinije da se školujemo. Da ne gubimo vreme. Da jedni drugima dajemo čitave recepte. Potpuna znanja. Verovatno bi nam se otvorili čitavi novi svetovi.

I da se vratim na ključnu reč ove 2020 godine. Za mene je to bez premca reč KONTEKST. Prelazak sa kontenta na kontekst. Sa drveća na šumu. Sa TO DO… na TO BE. Da beskonačna učenja ipak upakujemo u Az,Buki,Vjedi,Glagolje. U do, re, mi, fa, sol, la, si, do. Toliko sam o tome pisala za vreme prvog talasa vanrednog stanja. To je i prva vežba koju sa mojim herojima radim. Kada stignu u moj svet. Inventar. Da obuhvate svoja prethodna bavljenja. Urađene i neurađene zadatke. Postignuća. Pregnuća. Da popune rupe u CV-ju. I da ih smeste u veću priču o svom životu. O čemu se u njihovim životima radi? Koje su ponavljajuće teme? Obrasci? Dinamike? A, B, C, D? Ili А, Б, В, Г, Д?

Čini mi se da je došlo vreme da skinemo kostim robota. Sa rupom u CV-ju. Onoga koji šalje mailove. Učestvuje na zoom-ovima. I nebitan je deo nekog besmislenog poslovnog procesa. Vreme je da razbudimo razbarušenog renesansnog čoveka u nama.Vreme je da izađemo iz time-sheetova. I ostalih shitova. Imamo toliko toga. Svako ima mnogo više bavljenja nego što i pomišlja. Jer život nije samo jedna oblast. Život je na svu sreću multidisciplinarna kategorija.

Tokom prolaska kroz sisteme i njihove CV-jeve, shvatila sam da je tušta i tma nabudženih CV-jeva. Iza kojih se nalaze prazne školjke. I da me CV kao kategorija uopšte ne zanima. Kada sam 2007. zapošljavala svog asistenta, prvi kriterijum je bilo motivaciono pismo koje me je najviše dojmilo. Onda i pojava. Da mi prija. Da se uklapa u mene i moj životni stil. I bilo mi je važno da je spretan. Ili spretna. Da može da me pronađe… čak iako skinem tablu sa ulaznih vrata. I da zna da napravi dobru kafu. Ostalo sam mogla da ga naučim.

A valja s vremena na vreme napisati i svoju životnu priču. Da ne kažem CV. Svakako ne onaj u evropskom formatu. Oni su svi isti. Za nepostojećeg čoveka. Odnosno robota. Nego jedan životni. Kojim bismo najpre sebi, a onda i prosečno inteligentnom detetu od osam godina ili neukom komšiji mogli objasniti o čemu se u našem životu radi? Az, buki, vjedi, glagolje? Čime smo se to bavili? Kojim znanjima, veštinama i uvidima baratamo? On bi svakako obuhvatio i životne veštine. Odnose sa ljudima. Sa raznim grupama ljudi. Veštinu u sortiranju semenja. U biranju poklona. Do, re, mi, fa, sol, la, si, do. I tako to. 

Ovih dana čujem toliko stand-by-jeva. Toliko neizvesnosti. Čekanja. Da prođe. Kiša. Oluja. Poplava. Vrelina. Kovid. Leto. Jesen. 2020. Danas me je komšija pitao… pa gde ste krenuli biciklom komšinice… kada grmljavina tek što nije? Nasmejala sam se. U život. To budu najbolji dani. Provodi. Kada se svi sakriju u svoje rupe. Od koječega. Pa ceo grad… cela Ada… ceo svet… bude samo za mene. I one koje kapiraju da život teče… neprekinuto. Neupitno. I neumitno. Unatoč svim našim igrarijama. Ratovima. Mirovima. Kovidima. I da ne haje za rupe. E, ta se rupa ne da popuniti nijednom radionicom. Kontekstualizacijom. Racionalizacijom. 

I za kraj… da kažem da se toliko najavljivana grmljavina nije desila. Ja sam imala divan dan. A svi koji su računali na grmljavinu… imaju rupu u životu. Jer strah od opasnosti je mnogo veći od same opasnosti. I ne zaboravite… Az,Buki,Vjedi,Glagolje. Tvorac voli reči dobre. 

Tema se nastavlja. U sledećem tekstu. Čiji je radni naslov Život & priključenija.

Beograd, 2. juli 2020.