Nekada se znalo sve. Nije bilo mnogo izbora. Rođenje u određenim okolnostima određivalo je takoreći sve. Gde ćemo živeti. Sa kim ćemo živeti. Kako ćemo živeti. Često se setim priča iz onoga doba. Ovom zanatu naučio me je moj otac. A njega je njegovom zanatu učio njegov otac. A i ja ću moga sina naučiti ovom zanatu. I tako u beskrajon. Odnosno do nedavno.
Danas se ne zna takoreći ništa. Svet je postao vrlo fluidno mesto. Možemo da budemo sve što možemo da zamislimo. Teorija relativiteta postala je ne samo neko apstraktno gradivo iz fizike. Ekstravaganca raščupanog naučnika. Koji je tvrdio da je granica naše mašte granica našeg ostvarenja. Nego naša svakodnevica.
Priča mi jedna Lana kako su njeni roditelji bili srećni sa malim. Ceo život su išli na isti posao. Običan posao. Živeli jedan običan život. I u tome bili zadovoljni. I pita se da li su oni sebi postavili pravu viziju života? I da li je njen silazak sa utabane staze bio mudra odluka?
Ana mi opet kaže da joj je lakše bilo dok nije znala sve što zna. Mimi se čini da je u onom blaženom neznanju bila skoro pa srećna. I da se u buđenju svašta nešto primeti. I poremeti. I da buđenje može da bude… svakakvo.
Ako ste srećni.. onda ništa. Ako niste… menjajte. To im kažem. Dosta jednostavno. Ne menjajte konja koji dobija. I obrnuto. Ipak, verujem da svakom dođe čas da makar malo istraži život. Da skrene sa utabane staze. I da se pusti nekoj svojoj digresiji. Svojoj divljini. Ličnoj ludosti. Kako volim da je zovem. A znaju i moj stav. Koji se slaže sa Sokratovim. Da neistražen život nije vredan življenja. I ne volim puteve koji su najlakši. Nego najživlji. I najlepši. Što pnda svakako znači da su moji.
Srećni smo kada se naš život slaže sa zamišljenom slikom života. I obrnuto. Nesrećni smo kada se naš život i ideja kako bi naš život trebalo da izgleda ne slažu. S vremena na vreme dobro je proveriti tu svoju zamišljenu sliku životu. Reviziju vizije. Preventivno. I to je moje životno bavljenje. Uštimavanje te dve slike. Međutim, nije svako preventivan. Neko reaguje tek kada mu se život obruši na glavu. Simptomima. Krahovima odnosa. Urušavanjem sistema.
Ako smo do nedavno i mogli da ignorišemo promene… i sebi kažemo da baš i nismo mnogo nesrećni sa svojim životom… i da negujemo status quo… novo doba, koje nam je 2020 isporučila na vrata, ekliptično, bez mogućnosti da hoćemo-nećemo… zove nas da revidiramo svoje ideje. Čak i ako to nećemo.
Danas se često čuje fraza new normal. Nove paradigme se stvaraju. A stare rastvaraju. Institucije se svijaju poput gorućeg papira. Prisustvujemo nestanku čitavih branši. Poslova. Industrija. Načina življenja. Moja prijateljica je decenijama živela u Londonu. Razvijajući svoj event svet. Koncerte. Noir scenu. Da bi jednog dana to prosto prestalo da postoji. Život nas nekada samo skloni sa utabane staze. I pošalje na neku novu. Neistraženu. Divlju.
Jedna od vodećih dama srpskog turizma, još iz doba SFRJ, sa velikim tržištem, utabanim stazama, koje je potom decenijama razvijala… i to vrlo uspešno… danas stoji na nekoj svojoj raskrsnici. Pet godina je pred penzijom. I pita se šta joj je činiti. Definitivno je prošlo vreme jedne utabane staze. Jednog zanimanja za ceo život. Možda će se do nečije zamišljene penzije urušiti penzioni sistemi. Prestati da postoje.
I evo nas danas. U ovom nesvakidašnjem trenutku leta gospodnjeg 2020. U kojem se ne zna ništa. Ni na velikom… a ni na malom, svakodnenom planu. Pristustvujemo stvaranju novog sveta. A trenutno smo u njegovom praskozorju. Nalazimo se u mnogim neodređenostima. Ako bih morala da trenutak opišem jednom rečju, bila bi to pometenost. Opšta zbunjenost.
Menja se način na koji vodimo život. Poslove. Države. Način na koji se krećemo. Srećemo. Učimo. Jedemo. Molimo. Volimo. Nove staze se prave. A stari društveni konstrukti se rastaču. Kad smo već kod reči, tranzicija više nije dovoljno precizna reč. Pre mi se čini da prolazimo kroz suštinsko restrukturiranje. Možda čak i rastakanje. Koje od nas zahteva da budemo nešto više. Nešto novo. New normal.
Kako ovo nikada nismo učili? Često me pitaju heroji. Najvažnije što naučimo u školi jeste činjenica da se ono najvažnije ne može naučiti u školi. Citiram im Murakamija. A onda malo podrobnije razložim. Možda zato što postojeći sistemi nisu uspostavljeni da živimo sebe. Niti da budemo živi u svom životu. Nego da živimo i radimo za njih. Obrazovni sistem nije pravljen da stvara ljude koji razmišljaju. Zaključuju. Niti da to znanje primenjuju za življenje svojih najviših težnji. I naši odnosi uspostavljeni su tako da se zadrži status quo. A ne da ohrabre nàs. I naše potencijale da cvetaju.
Znanja koja smo dobili nemaju potencijal da nas vode da se na pravi način sretnemo sa kompleksnostima današnjeg trenutka. Nije ni čudo što je nastupila ovolika duhovna glad. Čini mi se da nije bila ovakva još od Platona. Bude. I Konfučija. Dva i po milenijuma. I odatle sve te razne radionice. Koje se poslednjih godina razvijaju. Nije ni čudo što su astrolozi i psiholozi bukirani do decembra.
Genijalna i kreativna deca nikada nisu bila prijatna ni laka nastavnicima. Možda i nisam bila genijalna, ali znam kolike sam borbe morala da vodim da me se ne slomi. Da ostanem svoja. I koliku sam cenu plaćala što sam učiteljici u prvom razredu rekla da je blesava. I da ne zna matematiku. Što je bilo vrlo tačno. I istinito.
Sistem od nas stvara ono što su nam Floydi odavno pevali. Another brick in the wall. Poslušne administrativne radnike. Preplašene birokrate. Koje drhte od sledećih izbora. I novih šefova. Od nas svakako ne stvaraju žestoke kreativne ljude. Koji će zajednički stvarati stazu kreativnog i lepog življenja. Zamislite kakav bi to paradoks bio. Kreativni svet nastao iz skockanih procedura. Pa ne može. Kreacija se ipak dešava van utabane staze. U malo dubljoj šumi.
Osećam se vrlo svečano. Kao da sam na nekom značajnom ispitu. Za koji sam se dugo spremala. Ja sam sa utabane staze sišla još pre četvrt veka. Svesno. Svojom voljom. I upustila se u veliku avanturu življenja. Sa neizvesnim ishodom. Naučila sam da ostajem bez poziva. Struke. Branše. Adrese. Kuće. Grada. Države. Mame. Tate. Prijatelja. Partnera. Novca. Vizije. Bilo čega za čega bih mogla da se uhvatim. Osim da se ukotvim u sebi.
Tih davnih godina nisam imala nijednog sagovornika na sve ove teme. Pa sam naučila da razgovaram sa sobom. Sa svojim srcem. Ne neki moj nemušti način. Nije bilo interneta. Self-help literature. Radionica. Lajf koučeva. Niti ljudi koji su živeli kako se meni sviđalo. Da bi ih pitala kako se to radi. Da se izvinim piscima koje sam čitala. I koji su mi bili dobri drugari u noćima. Ali ipak pomalo daleki. Već činjenicom što mi nisu bili savremenici. I što sam bila žena koja je započinjala svoju novu stazu na brdovitom Balkanu. A oni muškarci iz nekog drugog sveta.
Svog učitelja srela sam tek pošto sam deceniju bauljala sama. Zbunjena. Izgubljena. A posle mnogih lutanja uplašena sumnjom da se nikada neću izvući iz duboke šume. Mnogo toga sam već i sama razumela. Naučila sam da slušam svoj tihi glas. Tih godina, reč meditacija mogla sam da spomenem samo Staši. A 5. aprila ove 2020. prisustvovala sam globalnoj meditaciji na kojoj je zajednički meditiralo više od milion ljudi. Svesna sam razvoja svesnosti koji se planetarno dešava poslednjih decenija.
I kad smo kod reči, koje su ipak na početku svega… ispravila bih se. Ovo što nam se dešava ipak nije bila eklipsa. Koja samo isporuči. Bez ikakve prethodne najave. Više mi se čini da je bila evolucija svesnosti. Za koju smo imali prilike da se spremimo barem dvadeset prethodnih godina. Spremni smo. Ne treba da se bojimo. Čak iako nam se činilo da nismo. Nikada nećemo misliti da smo dovoljno spremni. Zato i postoje događaji koji su okidači. Da nas gurnu preko praga. Da poletimo ili da padnemo. Zavisi od toga u kakvom nam je stanju svesnost. Otvorenom ili zatvorenom. U redu je da se uplašimo. Ali i da se brzo vratimo. I otvorimo. A kako se to radi… e to je tema moje Radionice. Mojih teksova. Opusa. I oni zahtevaju malo dublje bavljenje. Evolucija svesnosti ipak zahteva vreme.
Vidim i po mojoj Radionici. Koja ima sedam i po godina. Još 2012, ljudi nisu imali ideju šta reč radionica znači. Ne računajući zanatske radionice. Danas svi idu na neke svoje radionice. Danas su herojske grupe pune i pre intro-večeri. Do decembra. Ljudi se prijavljuju sami od sebe. Svesni nedovoljnosti školskih znanja za životna putešestvija. I kad smo već kod reči koje prate razvoj svesnosti, već neko vreme tražim bolju reč za Radionicu. Možda holistički herojski kurs sa elementima žurke. Što bi mnogo bolje opisalo ono čime se bavimo.
I pored toga što decenijama šetam vam utabanih staza, puštam se dubokim i nepozatim šumama i stvaram svoju ličnu stazu… danas još intenzivnije osećam novo doba. Ne samo u sebi. Kao nekada. Nego i svuda oko sebe. Osećam te mnoge neodređenosti. I kapiram da su one više nego stresne ljudima koji su se naučili na silne određenosti. Zato sam i rešila da razvijam Teoriju mnogih neodređenosti.
Za početak, da vam kažem da ono što muči mnoge, teši sve. Svi smo dobili blic kontrolni. Za koji se nismo posebno spremili. Što je već veliko olakšanje. A ja vam ovim tekstom šapućem da se ne bojite. Da ste spremni. U redu je da se uplašite. Ali nemojte dugo da ostanete u strahu. Danas možete na ovu temu da razgovarate sa kim hoćete. Pre četvrt veka nije bilo sagovornika. Što je već nemala stvar. I da vam se samo čini da niste spremni za blic kontrolni. Rekoh vam da smo svi razvijali svesnost. Kao što je moja prijateljica iz Londona prošla ozbilje škole. I spremila se za integrativnog psihoterapeuta. I napravila svoju veličanstvenu kuću na Neretvi. I tako se površinski gledano činilo da se njen prelaza sa koncertnog-noir sveta samo desio. Međutim… suštinski se pripremao dugo. I posvećeno.
Važno je i da se pustite zbunjenosti. To je prvi i logičan korak silaska sa utabane staze. I prvi korak svakog učenja. Ja sam naučila da živim zbunjena. I to je jedan divan otvarajući osećaj. Otvara nas svežini života. Čini nas senzibilnim na ono što nam život donosi. I spremnima da uočimo baš ono što nam treba. Ne bojte se zbunjenosti. Ona nas vodi iz okoštalosti starog znanja. I davno donešenih zaključaka. Koji zaključavaju. Kad smo već kod reči.
Ovih dana tako često čujem iste reči. Čudno… ali je ispalo dobro. I bolje nego što smo mislili. Ne na način na koji smo mislili i planirali. Ali… da. Ispalo je bolje nego što smo mislili. O tome se radi.
I moje bavljenje je vrlo pogođeno aktuelnim dešavanjima. I novom „normalom“. Do poslednjeg dana se ništa ne zna. Ni da li ćemo moći da se krećemo. Ili ćemo biti zaključani. Pretučeni. Uhapšeni. Koliko ljudi može da se skuplja? Da li imam radionicu ili ne? Da li razvijam herojski kurs ili ne? Materijale… hranu… prostor. Da li može da se putuje? Ili ne? Koja je logika sistema? Koji je oooodavno ušao u paradoks. I čije su mere toliko van moje logike. I van mog zdravog razuma… da mi ne pomaže ni sposobnost predviđanja. Ni višekriterijumsko odlučivanje.
Ne bih dalje elaborirala ovu temu. Niti trošila moju i vašu dragocenu vitalnu energiju na žalopojke. Jer one ničemu ne služe. Osim da nas umore. Ozrače. Načine gorkim. I ubiju impuls stvaranja. Da ne duljim. Jasno je da nam ovakvi sistemi neće i ne mogu pomoći. Trenutno su kao dogoreli crni papir. Koji postaje siv. I tek što se nije rastočio u param-prah. Vreme je za nove oblike življenja.
U tim uslovima pravila sam ovogodišnji fruškogorski Randevu sa Muzama. Za koji se prijavilo mnogo ljudi. Zbog dobre i suštinske interakcije ograničila sam nas na dvadesetak. I krenula u razvijanje programa hepeninga. Iako je već postao tradicionalan, ipak je bio potpuno nov. Prvi put sam sama organizovala višednevne događaje. Sa spavanjem. Na novom imanju. Premijerna je bila i tema. I sadržaj hepeninga. I kuvarica slasnog vegetarijasnog bezglutenskog menija. Sve je bilo novo. Kako ovom new normal trenutku i priliči.
A u međuvremenu, kako je pandemija ušla u novi ciklus, menjale su se i mere. Nove i nove uredbe. O zabrani okupljanja. Na otvorenom. Na zatvorenom. Najavljivane su još striktnije mere. Koliko je samo neodređenosti bilo. Kao u svakom događaju na otvorenom. Pa još puta tri. I vreme se menjalo. Tri nacrtana sunca na prognozi samo su promenjena u gromove.
Prijavljenim učesnicima sam rekla da prate svoj osećaj. Njega i samo njega. Danas vam niko ne može reći šta da radite. Sve je u redu. I da dođete. I da ne dođete. Nikakve obaveze nemate. Ono što važi za mene… ne mora da važi za vas. I ja sam imala zadatak da pratim svoj osećaj. I odgovornost koju imam kao mentorka i organizatorka ovakvog skupa.
Opštoj zbunjenosti umnogome doprinosi i to što su nas sistemi do juče tretirali kao maloletnu i maloumnu decu. Od pandemije su nas držali i pod ključem. A onda, kada su se pretvorili u param-prah i shvatili da više ne mogu da se staraju ni o sebi… rekli su nam radite šta hoćete. Veliki ste. Činite šta mislite da je ispravno. U svojim školama nas nisu naučili da mislimo i krećemo se samostalno. Niti da donosimo odluke za svoj život. Šta je – tu je. Što pre to prihvatimo, to bolje za nas. Kukanje i durenje i ljutnja ne pomažu. Naprotiv. Zatvaraju nas. I uzimaju nam energiju preko potrebnu za osluškivanje tihog glasa u sebi. Da nas podsetim.
I baš zato se u ovom trenutku osećam tako svečano. Važno. Kao da sam na ispitu svog života. Neću da mu dajem ni preveliku važnost. Jer će me onda prepasti. Okameniti. I otežati mi donošenje odluke. Sve što radimo valja svesti na čovekomernu veličinu. Ipak… osećam se svečano. I pozvano. U tom stanju sam spremala fruškogorski Randevu sa Muzama.
Da bih čula svoj tihi glas, intenzivirala sam meditacije. I još više od toga. Priključila sam se zajednici ljudi koji istovremeno meditiraju. Svakoga dana u isto vreme. Program je trajao 41 dan. A nastavila sam i svoje meditacije. U večernjim terminima. Najmanje dva puta po sat vremena bila sam duboko u sebi. Povezana sa ljudima koji neguju Moć Čistote. Nasuprot zajednice posvećene umnožavanju nečistoće. Koja je na nivou svesnosti i rezultovala pandemijom. Ime joj se ne spominjalo.
Zagledala sam se u svoju Veliku Ideju. Baš onako kako sam kao Titova pionirka i naučila. Živimo kao da će 100 godina biti mir. A pripremamo se kao da će sutra rat. To sam tokom mojih digresija naučila. Da od Vizije ne odustajem. Nego da menjam staze kojima se ka njoj krećem. Da je revidiram. Možda novim rečima. Jer i reči imaju svoju evoluciju. I kitila sam fruškogorski randevu sa svim znanjima koje sam tokom decenija sistematizavala u Holistički herojski kurs. Sa elementima dobre žurke. I humora. To je isto vrlo važno. Bez humora nema novih rešenja. Stvaranja. On rastače nepotrebnu veliku važnost koju dajemo situacijama.
Pratila sam znake. U tim turbulencijama. Auto mi je stigao. Na volšeban način. Iz Hrvatske. Otvorila su se zelena svetla. Parkinzi. Vlasnica fruškogorskog imanja je beočinskim lokalnim vlastima najavila naš događaj. Oni su uvažili zdrav razum. I logiku da nas 16 bude na imanju od dva hektara. Neki učesnici su otkazivali. Neki su potvrđivali. Pa odjavljivali. Bilo je teško – a lako. I znala sam da bi mi jedno crveno svetlo promenilo odluku. To će biti tema teorije mnogih neogređenosti. Višekriterijumska odlučivanja praćena intuicijom. Do njih se stiže… malo dubljim radom. I ne nalaze se na instagramu. U jednoj floskulici na koje smo se ovih insta decenija navikli. Klik na link 😉
Na temu slušanja tihog glasa… čak sam izabrana u ekipu meditanata pobednika. Što mi je isprva delovalo apsurdno. A onda sam shvatila kako umanjujem svoja ostvarenja. Nije mnogo nas istrajalo u svakodnevnom programu koji je trajao 41 dan. Imam čak i sertifikat. Čini mi se pravi za ovaj trenutak. Nasuprot klika na link.
Biće kako treba da bude. To me je naučila Staša 2004 godine. I to je vrlo važan stih herojske himne. Ne zove se moj opus slučajno Heroji novog doba. Tokom decenija bavljenja Radionicom naučila sam da uvek bude kako treba. Da uvek dođe baš ko treba. Toga sam se podsetila. I bilo je čudesno. I evo već desetak dana nakon Randevua, mi se i dalje dokuckavamo. Razmenjujemo L Jubav. I inspiraciju.
Najavljene munje… gromovi… i poplave se nisu desile. Vreme je bilo idealno. Sipila je tek poneka kap kišice dok smo spavali. Uspavljivalo nas je tiho noćno fruškogorsko sevanje. Da svemu da neki mističan ton. Ushićenje. Da naelektriše naše snove. Muze su nam mahale. A i mi njima. Izgleda da smo im zgotivili dobru gozbu. Pa su nam sredile sa nebeskim autoritetima. I sa zemaljskim. Da sve teče kako treba.
Podsetila sam nas sve da je strah od opasnosti mnogo veći od same opasnosti. I zamolila da uvažimo heroja u nama koji je došao. Da ga ne uzimamo zdravo za gotovo. Kao što sam i ja iz druge uvažila svoj sertifikat meditanta pobednika. Ma koliko mi isprva ludo delovalo. Tako negujemo taj tihi glas. I tako ga pojačavamo. Svaki put kada ga uvažimo. I kažemo mu… hvala ti što si me ovako dobro vodio. Ovom tihom glasu i posvećujem ovaj tekst. I zahvaljujem mu se što me tako dobro vodi svim putevima. Digresijama. U mnogim neodređenostima. Dolazak do njega i jeste središte teorije mnogih neodređenosti. I holističkog herojskog kursa. Sa elementima dobre žurke. I humora.
Ono što sam tokom konsteliranja svoje staze naučila jeste da je najvažnije sa kim razgovaram. I tu sam rigorozna. Čije misli, frekvencije, vibracije puštam u svoj životni prostor. Jer postoje dva stanja. Otvoreno ili zatvoreno. Ljubav ili strah. Poverenje u život ili nevera. Da sam svoja razmišljanja pre četvrt veka delila sa svetom, završila bih u instituciji zatvorenog tipa. A danas ih volite. Jer ste spremni za njih. Bez televizije i sistemskih instrukcija živim već više od tri decenije. Devedesetih sam ga samo na tren pustila u život. I još brže ga sklonila. Naučila sam da vesti pratim gledajući, osećajući i slušajući žamor ljudi oko mene. Ne treba mi prevodilac između mene i sveta. Gledam u Nebo, umesto u vremensku prognozu.
Da vam ne govorim kako je svet izgledao tih dana na medijskom nebu. I u svetovima koji su ih pustili u svoje domove. To je nešto čime ću se pozabaviti u Teoriji mnogostrukih svetova. Koji istovremeno koegzistiraju. U zavisnosti od toga kakve misli mislimo. Da li smo otvoreni. Ili zatvoreni. Da li letimo. Ili padamo. Čini mi se da je u novom dobu važno da naša inspiracija bude najdublja svesnost življenja svog puta. I zahvalnost. A ne višemilenijumska ogrezlost u krivici. Strahu. I obavezi. Otom- potom. To je tema sledeće Teoreme.
A što je najluđe od svega, kada gledam svoj plakat ostvarenja koji sam napravila u januaru 2020, stvari se ostvaruju na svoj… čudesan… neočekivani način. Još i više. I luđe nego što sam mogla da zamislim. Imam jednu temu koju čak nisam ni stavila na plakat. A bila mi je u srcu. Poželela sam da se vratim vožnji. Automobilu. Posle petnaest godina nevoženja. No… bilo mi je nekako bezveze da lepim auto na plakat. A nisam znala ni koji bi to auto bio. Možda crvena mazda. Ali… Nisam mogla da ga zamislim. Pa ga nisam ni stavljala. Da bi mi auto uskoro stigao u život. Tako volšebno. Novodobno. Nisam ga kupila. Nisam ga iznajmila. A imam ga. Vrlo zanimljivo. Na granici ne verovali ili da. To su ti novi načini. Koje čovek svojim starim načinom razmišljanja ne bi mogao ni da dobaci. Crnog japanskog Samuraja. Koga ni u tri života sama ne bih uspela da domaštam. A potpuno je moj. Saglasan sa mnom. I sa mojim življenjem. I u kojem sam prosto provozala. Posle nekoliko časova sa instruktorom beogradske vožnje.
I što je najdivnije od svega, matematika, ali ona prava matematika, sa čije sam staze otišla pre skoro tri decenije, mi se vraća na velika vrata. Razgovaram sa prijateljicom matematičarkom. Na fakultetu predaje donošenje odluka. Višekriterijumsko odlučivanje. Došlo je vreme da se i matematičko donošenje odluka proširi. Upravo Teorijom mnogih neodređenosti. Jer… nekada se znalo sve. I verovatnoća da se ne zna ništa bila je skoro nula. Pa su ekstremni slučajevi velikih neodređenosti nedovoljno razrađeni. Falila im je ova nova svesnost. Koju smo razvijali poslednjih decenija. Povezivanje matematike i srca. Matematike i našeg tihog unutrašnjeg glasa. Što je moja struka. Pa smo nas dve krenule u razradu. Da spojimo znanja matematike. Višekriterijumskog odlučivanja. I znanja sa novih staza koje su se konstelirale. Svesnog i nesvesnog donošenja odluka. To je evolucija o kojoj pričam. I o kojoj ću nastaviti da pišem. Već u sledećem tekstu.
A za kraj sa vama delim stihove velikog D. H. Lorensa. Nastale početkom dvadesetog veka. Da nas podsetim da je ova ideja živa mnogo duže nego što nam se čini.
Kada izađemo iz staklene boce našeg ega,
i pobegnemo poput veverice
koja se meškoljila u kavezu naše ličnosti,
te potom iznova odjurimo u šumu,
drhtaćemo od hladnoće i straha
znajući da će nam se događati
stvari na koje se nismo pripremili.
Svež, neotkriveni život će ući,
a strast će naša tela učvrstiti snagom.
Koračaćemo s novom snagom,
staro će nestajati,
a mi ćemo se smejati gledajući institucije kako se svijaju poput gorućeg papira.
Beograd, 6. avgust 2020.