Volim da pratim marketinške poruke. One su mi najprecizniji pokazatelj našeg stanja. Sve se vidi. Čega smo gladni. Željni. Šta nas muči. Dijagnostika je nepogrešiva. Slogani koje čujem svi su na istu temu.
Treat yourself
Indulge yourself
Samo nežno sa sobom
Od čega ti srce igra
Pa više ne idemo kod zubara. Nego držimo do sebe. I do svog osmeha. Smejemo se za sve pare. Uglavnom na fotkama. U vreme pandemijskog zaključavanja sa svih strana su nam prodavali suverenost. Pre par godina sam se prepala slogana Tu sam čovek. Tu kupujem. Zar je moguće da smo dotle stigli? Humanizam i renesansa u meni su se preplašili.
Magične reči koje danas prodaju proizvode su autentično. Iskreno. Kredibilitet. Kažu marketinški znalci. Ah. Koliko neiskreno. I neautentično. Baš kao i one narukvice. Kojima su nam objasnili da je naša unikatnost da izaberemo nekoliko privezaka. I sklopimo ih potpuno autentično. Kako ih niko nikada nije složio. I neće.
Iz svih tih buzz reči kojima nam prodaju proizvode… da se uvažimo… istretiramo… počastimo… da smo nežni prema sebi… jasno je da sve to nismo. I da smo upravo toga željni. Pretvorili smo se u robote. I idemo da kupimo toalet papir da bismo se na tren osetili kao čovek. Više puta mi se desilo da tokom telefonskog razgovora sa predstavnikom institucije ne znam da li razgovaram sa kompjuterom ili čovekom.
Samo radimo. I radimo. I ne samo što dozvoljavamo da nas gone šefovi, nego i sami sebe gonimo. U slobodno vreme. Radimo i kada ne radimo. Čitamo knjige koje „treba“ da pročitamo. Iako nam se ne čitaju. Ali istrajavamo. Izdržavamo. Vežbamo zato što je to „zdravo“. A ne zato što nam se vežba. I zato što volimo. Meditiramo od… do…. Jedemo „zdravu“ hranu. Odricanje jedno opšte. Odosmo u ortoreksiju planetarnu. Bolest novog doba. Bolest zdravog življenja. Opsednuti smo kalorijama. Vežbanjem. Nejedenjem. Nepušenjem. A sebi dajemo dozvolu da se osećamo dobro jedino kada smo sve to skockano u svoju orto-listu uradili. Pojeli. Izvežbali. I obrnuto. Patimo ako smo išta od toga preskočili. Što reče jedna moja drugarica… Oj živote Teretano.
I naravno da nam biće reaguje na treat yourself. Slogan koji sam videla na toliko mesta. Šarene krofne se tako prodaju. Da se malo počastimo. Da ne puknemo. A onda tako jedući usput, krivi što smo pojeli nedozvoljenu krofnu, jurcamo u teretanu. Sa majicom i cegerom samo nežno prema sebi. Trčimo maratone. Šetamo po užarenom kamenju. Nešto izgleda nismo razumeli.
Al’ se nekad dobro živelo. Mislim ovih dana. Razmišljam o Epikurejcima. O Rimljanima. Sladokuscima života. Raznim. Čitam knjigu Priručnik za hedoniste. Podsećam se kako su živeli naši roditelji. I roditelji naših roditelja. I vidim koliko smo zastranili u izrazitom strejtu. Vidim da smo bolesni od zdravog življenja. Od gonjenja samih sebe. Od svih tih treba. Moram. Zdravo je. Važno je. Poželjno je. Must have.
Čini mi se da je ne tako davno život imao mnogo više zadovoljstava. I da danas živimo vrlo smorne živote. Bez ikakvog uživanja. Koje nam takođe prodaju. Enjoy. Joy. I sve te reči koje skupo plaćamo. Jer ih nemamo. Dok slušam moje heroje kako osećaju da varaju šefa, porodicu, da otkidaju deci od usta kada se bave onim što vole i pet minuta. Koliko mi svom biću ne damo odušak… Nije ni čudo što su aktuelne ovolike auto-imune bolesti. Naše biće svakodnevno ište neki odušak. O-duša-k. Nekada su nas gonili goniči robova. Danas smo postali sami svoji goniči. Sistem više ne mora da ih plaća. Bičujemo se jače nego što bi nas iko ikada…
Nisam baš neki voajer… No volim da zavirim šta ljudi čitaju. To mi je omiljeni hobi na plaži. I ne prestajem da se čudim „debelim“ knjigama. Istim naslovima. Koje svi čitaju. Lektira. Domaći zadatak. Must. Vrlo teške i zahtevne tematike.
A čega sam se sve naslušala ovog suverenog karantinskog proleća 2020… Kada je svet prestao da se kreće na par meseci. I kada se dešavala velika selidba na onlajn življenje. Ljutimo se na sebe što nismo dovoljno dobro iskoristili karantin. Što nismo pročitali sabrana dela Fjodora M. Dostojevskog. Što od hobija nismo napravili posao. Ni obišli sve onlajn muzeje. Ili barem one najznačajnije. Ili što makar nismo nastavili sa učenjem jezika. Koje smo toliko odlagali. Što nismo… Spisak je poduži. Neki su tokom karantina pohađali i pet čelindža dnevno. A onda se sekirali što su uspevali da istraju samo u tri-četiri.
Moje heroje očajne rezultatima prolećnog karantina podsećala sam da smo mi deo jednog sveta. I da je nenormalno da od sebe očekujemo da budemo aktivni dok ceo svet stoji. Ovaj period nas je ionako pozvao da sa TO DO pređemo na TO BE. Da upakujemo sva ta svoja raštrkana bavljenja. I osvestimo ko smo postali na tom putu 5:00 AM-OM-TO DO TO DO TO DO – NO AM AM – FU FU FU – PUF PANT – OM – ZZZZ.
A motivacioni govornici i autentično iskreno kredibilne osobe su nas na to redovno podsećali. Da ne kažem gonili. Vidi mene. Ako mogu ja… možeš i ti. Evo… Ustajem u 5. Učim već drugi jezik. Spremam se za maraton. Pišem. Meditiram. I postajem svoja najbolja verzija. Uh. Kosa mi se na glavi diže od ovih buzz reči. I postajem svoja najnadrkanija verzija. Od poziva da postanem svoja najbolja verzija. Kao da smo nova verzija telefona. Ili aplikacija. I to ne ma kakva. Nego najbolja. Baš smo sami sebi uvalili. Siguran recept za mučan i nesrećan život. „Visoka“ očekivanja i druge forme samouništenja. Doživotna robija.
Nekada smo se kupali zato što volimo. A danas plivamo zato što je to dobro za zdravlje. Molimo se ne zato što osećamo. Nego zato što je vreme za molitvu. Vulgarizujemo meditaciju. Trčimo maratone. Ili barem polumaratone. Iako naše konstitucije nemaju veze sa atletikom. Vid’la žaba da se konj potkiva. Pa i ona digla nogu.
Lepo je da se podsetimo da je naša prirodna sklonost da se osećamo kao tih marketinških 99 od 100. I da nam uvek fali taj nedostajući komad. I na bazi tog nedostajuće delića utemeljen je ceo kapitalizam. Konzumerizam. U ovom trenutku… najviše nam fali humanizam & resnesansa. Čini mi se. Derobotizacija. Da se naspavamo. I malo da budemo obični. Prirodni ljudi. Rekla bih.
Pre 30 kila mislila sam da imam 3 kile viška. Reče jedna Mudrica. I to je poenta ovog promišljanja. Ako mislite da imate 3 kile viška… da ste nedovoljni… dobićete još 30. Iz ideje o nedovoljnosti. Krivica goji. Više od bilo koje hrane.
Kad smo već kod hrane i kila… ova tema mi je vrlo poznata. I ja sam celog života mislila da imam te tri kile više. Godinama sam na nekim svojim režimima. Programima. Početkom milenijuma moje biće je prirodno i iskonski odbacilo meso. I postalo vegeterijankom. Dok to još nije bilo moderno. Barem deceniju sam pronosila i „radila“ celu tu pionirsku vegansku priču. Zato što mom biću ne treba meso. Ni riba. A trebaju mi fini ugljeni hidrati. Fina ulja. Slasno spremljeno povrće. Čorbe. Variva. Zapečenosti sočne. A treba mi i slatko. Onda predem kao maca. I fizički sam aktivna. Sočna. Radosna. Erotizirana.
Nuh… i ja sam se primila na novi telesni normal. Na ispošćene manekenke. Od kosti, blede kože i upalih obraza. Krenula sam putem raznih nutricionista. Da i ja skinem moje tri kile. I ušla sam u jo-jo mašinu. Da bih u jednom momentu shvatila da sam životno gladna. Da ne jedem ono što volim. I što mi telo ište. Nego što mi je neko propisao. U vreme koje mi je propisao. Da jedem ribu i vanglu zelene salate. Zato što se od toga mršavi. Da jedem pet obroka dnevno. Praktično ceo dan. Hranu koju ne volim. I pri tom po ceo dan razmišljam o hrani koje sam bila željna. A onda sam pucala. Kako to obično biva. Većina poduhvata zasnovanih na izdržavanju završava se jo-jo efektima. Zadatak klatna je da se njiše sa jedne na drugu stranu. Ili što kažu Skandinavci… Suma poroka je konstantna.
Kada sam bila isušena i zadovoljna svojim telesnim poduhvatnom, baš kao u Dnevniku Bridžet Džons… mnogi su me pitali šta mi je? Da li sam dobro? Jedi ako boga imaš. Govorila mi je moja sestra Jovana. Videći me nepoznato striktnu. Ne jedem. Ne pijem. Ne pušim. Ne duvam. Ne smejem se. Nosila sam svoju hranu. I sebe uskraćivala svega što je ljudsko. I pri tom imala neku čudnu nasladu u tvom svom nadljudskom izrazu.
Virtuoz je bio šokiran mojom doslednošću. Izdržavanjem. Nije verovao da neko može da ti kaže šta i kada da jedeš. Pa valjda osećaš svoje telo? Valjda si do sada naučila šta ti treba? I koliko ti treba? Pitao se on. Koji je ceo život slušao isključivo sebe. Svoj tihi glas. I koji nikada nije imao ni kilu više. Uvek žilav. Živahan. Vižljast. Spreman. Duražan. I aktivan.
Na svu sreću izašla sam iz samopropisane doživotne robije. Prestala sam da jedem propisanu zdravu i skupu ribu. Koji ne volim. I vanglu matovilca. Vratila sam se hrani koju volim. Koju mi telo ište. Baš kao i Virtuoz. Jedem ono što volim. Kada sam gladna. Vodeći naravno nekog računa o količini. I o vremenu kada jedem. I mogu vam reći da osećam taj jedan novi kvalitet iskonske sočnosti. Ushićenja. I lepog življenja. Dovoljnosti. Samo zato što sam živa. Što postojim. I što znam da ću tokom dana pojesti barem jedan slastan veganluk. Nisam najvitkija u životu. Ali sam vrlo sočna. Raspoložena. Vitalna. Samim tim i komplimenti stižu sa svih strana.
I kad smo već kod mudrosti… pre 30 kila, mislila sam da imam 3 kile viška… Shvatila sam da nisam haringa. Ni sabljarka. Ni jegulja. Nego da sam delfin. I da zato što sam delfin, mogu da izdelfinam celo jezero. Da kao vidra vozim bicikl uzbrdo. Nizbrdo. Po kiši. Suncu. Snegu. Potopu. Da imam vrlo zahtevne fizičke, mentalne, duhovne i društvene aktivnosti. I da kao delfin ne mogu da budem autentična, iskrena i kredibilna sabljarka. A moje delfinsko telo mi je vrlo zahvalno što sam ga skontala. I prihvatila. Dobar osećaj u telu je meni novi seksi. Što bi rekli marketari. A ne besprekorna kilaža. O tome se radi.
Ovakve razgovore često vodim sa mojim Herojima. Koje s vremena na vreme zavedu ti novi normali. U potrazi za najboljom verzijom sebe. A ja ih onda podsećam koliko su pakleni ti izrazi. Ne znam koja je reč gora. Najbolja? Ili verzija?
Pratim godinama jednu moju Saturnijanku. Kojoj je Saturn poslednjih godina doneo vele-saturnijansko zatvaranje. Zdravstveno. Društveno. Emotivno. A ona je sebi dodala još nekolika. Rekoh joj da joj je život doneo dovoljno zatvaranja. I da nema potrebe da uvodi nova. I da su njena potištenost i očaj u toj opštoj restrikciji samo pojačani oskudnom restriktivnom ishranom. Pa je dobila za zadatak da izađe iz samopropisanog sanatorijuma. Da se tretira zdravom, slasnom, seksi hranom. Da zadrži samo ono što joj prija. I da se sretne sa nekom novom dušom. I posle nekoliko meseci epikurejanskog režima…. evo je srećne. Raspoložene. Zgodne. Zaljubljene. Na drugom kraju Sveta.
I kada krenete od premise da ste upravo sada najbolja verzija moguća sebe… tada život počinje. Sve je u redu. Ne treba da budete bolji. To što ste tu je već sasvim dovoljno. I to nam daje za-dovolj-stvo. Vreme je da se odučimo od školskih izraza. U kojima je dovoljno većini bilo nedovoljno. Ni dobro. Ni vrlo dobro. Brojalo se samo odlično. Najbolja verzija sebe.
U matematici ima jedan divan termin. Skoro uvek. Skoro svuda. Kada nešto važi skoro uvek i skoro svuda… to je sasvim dovoljno. Čak ni matematika nije striktna koliko smo mi. Dovoljno je zaista dovoljno. Naših 99 novčića je 100 posto. Ne moramo da se hranimo nori algama. Ni da istrčimo maraton. Ni da pročitamo sabrana dela Dostojevskog. Da bi smo bili dovoljni.
Osvestite pređene puteve. Uvažite ih. Proslaviti sve poduhvate koje niste. Odmorite se malo na lovorikama. Proslavite rođendane koje niste. Uramite diplome. Fotke na kojima ste srećni. Ispunjeni. Podsećajte ih se redovno. Dajte sebi neki odušak. Častite se nevežbanjem. Preskočite jednu meditaciju. Otkažite neki dogovor. Odjebite knjigu koja vam se ne čita. Knjige mogu i da su uživanje. A ne mučenje. Zakasnite na posao. Vratite sebi neke ljudske osobine. Ako Boga znate. Biće vam lakše. Lepše. I zdravije. Kaže vam Nindža od Japana. Sa Balkana. Ne vežbajte to što vam se ne vežba. Ne plivajte zato što je dobro. I zdravo. Nađite aktivnosti koje vas raduju. Tamo ćete sresti i ljude koji vas raduju. I to je zdravo. Rekla bih. Radost je večni lek. I nekada. I sada. I uvek.
Udahnite. Otidite malo u tišinu. Mir. Nerad. Lenjstvovanje. Dokolicu. Nazovite to kontemplacijom. Tihovanjem. Ako vam se više sviđa. Pa pratite koji vas proizvodi privlače. Koji slogani vas rade. Pročitajte malo šta vam piše na vašim kaišima. Majicama. Sveskama. Torbama. Pratim jedan umetnički portal zasnovan na rečima Samo nežno prema sebi. Od čega ti srce igra. Potrebe naše nasušne. Nije ni čudo da je napravio bum ove godine. Desetine hiljada pratilaca. Slobodno ih zapratite. Kupite sveske. Podmetače. Cegere. Majice. Ali pročitajte natpis. I pitajte se kako biste mogli da ga živite. A ne samo na cegeru nosite.
I budite zahvalni na svemu što imate. Jer jednoga dana ništa od toga nećete imati. Pa bolje da uživamo dok imamo. Nego da se gonimo što nemamo. I zajebite najbolju verziju sebe. To je recept za gorenje u paklu. Egu nikada nije dovoljno. Ali duši jeste. To je deo u nama koji je dovoljan. Samim tim i zadovoljan. I dajte sebi oduška. Onoga što vam duša ište.
I nemojte mnogo da izdržavate. Nije život doživotna.
Živeli!!!
Beograd, 8. oktobar 2020.