Nije Glasnik kriv

Koje reči vam je najteže da izgovorite? Pitala je jedna anketa na mrežama. Bez i da pogledam ponuđene odgovore znala sam odgovor. Potrebna mi je pomoć. Ah. Da. Koliko puta su me samo prodavačice naljutile istim tim pitanjem. Kako možemo da vam pomognemo?  Uh. Sva bih se narogušila. Dodatno raščupala kosu. Značajno ih pogledala. I upitala… A da li ja vama izgledam kao neko kome je potrebna pomoć? Nakon toga me više ne bi ni pogledale. Što mi je i bio cilj.

I ne samo prodavačice. Nego i uopšte. To je svakako povezano sa mojom prirodom. Koja se jasno očitala i u prvoj reči koju sam ovom svetu izgovorila. Sama. I pre reči Mama. Bila sam ta koja je sve htela, znala i mogla sama. I uvek sam bila dobro. I nikada nisam bila slaba. Makar ne javno. Po principu… svoje slabe dane volim biti sama. I samoisceljivati se pod kamenom. Škorpijski. Morao si mnogo dobro da me poznaješ… na šestu decimalu da naslutiš da mi je “nešto”.

Sa druge strane… reči koje od sveta svakodnevno dobijam su Svaka vama čast. U mojim malim dnevnim podvizima. Dok nasmejana i picnuta vozim moj bicikl. Uzbrdo. Nizbrdo. Po kiši. Pljusku. Snegu. Ledu. Napunjen do neverovatnosti. Pune korpe. Kormani. Ramena. Leđa. Paktreger. I sama sebe nerviram kada po stoti put kažem da mi ne mogu pomoći. Oni koji nude da mi pomognu sa tako prepunjenim bajsom. Da ga podignu uz stepenice. Ili uguraju u lift. Ah. Zato što znam da postoji jedna i tačno jedna putanja. Koju samo iskusni biciklista može da vidi. Nekada dopustim da mi pomognu. A onda obično prisustvujem festivalu nespretnosti. Moj bakaluk se rasipa iz korpi. Pršti na sve strane. Bicikl ih napadne. Pa moram ja njima da pomognem. I zažalim što sam ih uključila.

Znam i koliko sam Virtuoza nervirala. Kada me je pitao da li sam umorna. Nekada me je čak i molio da priznam da sam se umorila. Nakon vikenda od 48 sati u radionici. Odbijala sam da to priznam. Jer to nije istina. Bila je velika razmena- da. Dala sam se – da. Ali sam i dobila. I nisam se umorila. I tek tek tek ponekada ponekada bih rekla… e danas sam se baš umorila.

U školi su me uvek čudili oni koji su svako malo odsustvovali. Koji nisu radili fizičko. Tražili poštede. Jer se ne osećaju dobro. Ja naravno nikada nisam. Svoju prvu menstruaciju dobila sam za pokrajinsko plivačko takmičenje. I nije mi palo na pamet da je moguće neplivati. A bila sam okružena drugaricama koje su vazda tražile neke poštede. Malo malo… pa ne dođu u školu. Ne osećaju se dobro. To mi je bilo jako čudno.

Sa ovim stavom sebi na vrat natovarite mnoge poslove. Jer sve znate. I ništa vam nije teško. I uvek se osećate dobro. A baš ni ne razumete one sa druge strane ulice. Vazda sam bila u nekom poslu, pa nisam stizala da ih osuđujem… Ali ih dugo nisam razumela. Mislila sam da foliraju. Da su lenji. Da izvode. Da neće.

 Uvek sam volela da idem napolje. Da se igram. A bogami sam volela školu. Za mene je najveća kazna bila zabrana kretanja. Tako da sam kao mala kašljala u jastuk. Da niko ne čuje. Samo da bih mogla napolje. Ni dana nisam odsustvovala iz škole. Niti sa poslova na kojima sam radila. A kada sam sa sedam godina pala sa svog prvog trkačkog bajsa i propisno se pokidala… sama sam otišla u hitnu pomoć. Na ušivanje. Dvadeset kopči. Koje nikome nisam prijavila. Jer sam znala da mi neće dati sutra da idem na Štrand. A to nije dolazilo u obzir.

Jedna epizoda prošlog leta me je podsetila na ovaj moj princip. Nazvali smo je Spasimo Bepu. Dešava se na Jandali. Božanstvenom imanju kod Krčedina. Na Enesinoj radionici na kojoj sam nedelju dana plesala. I bavila se svojim Erosom & Srcem. Sa mojim dragim plesnim prijateljicama. Uglavnom Hrvaticama. Sticajem okolnosti, u Krčedin sam odlazila nekoliko godina. Iako je prošlo četvrt veka, ostala sam upamćena po mnogim podvizima. I anegdotama. Svakodnevno preplivavanja Dunava. Na primer. Jednom umalo nisam nastradala. Kada su pred neko nevreme, meštani od mog delfinanja i bele trake u kosi  pomislili da sam jelen. Koji je odbegao iz čuvenog krčedinskog rita. Pa su solidno pripiti  krenuli da ga upucaju. Da im ne pobegne. Dok nisu shvatili da je to Profesorica. Kako su me zvali. Jer sam tih godina radila u školi. I baš sam to pričala mojim Hrvaticama. Kad…

Posle četvrt veka evo mene na istom mestu. Naravno da sam se osećala kao domaćica. I lokalni vodič mojim Hrvaticama. Odvezle smo se čamcem na krčedinsku adu. I jedva sam dočekala da se dobro izdelfinam u pozno-avgustovskom Dunavu. Ah. Kakva luda scena. Nas dvadeset Amazonki. Zaboravila sam da se propisno pozdravim sa Dunavom. Da mu kažem da sam već dugo na Savi. Da ću da plivam. I da ga zamolim da me čuva. Nego sam se malo uskurčila. A Dunav to baš i ne voli. Pa me je malo povukao dole. U rikverc. I to tako brzo. Moćno. Samo sam krenula da nestajem. Na sred Dunava. Baš je bio brz. Kao neki oblak sam nestajala. Letela. Nošena. Nisam mogla pedalj prema obali da priđem. A vir me je polako ali sigurno nosio.

Znala sam da nije igra. I da treba da se pustim. A  i čuvala sam se panike. I opet nisam rekla… upomoć. Niko od mojih Amazonki nije skontao da mi je potrebna pomoć. Mislile su da izvodim performans za njih. Toliko sam u svemu bila sigurna. Ah. Sva sreća, doktorka Ivana je videla. Hajde da spasimo Bepu…  I bejah spašena. Pomoglo mi je i granje za koje sam se zakačila. I Ivana. I sve moje Hrvatice. I Dunav. Ah.

Ima onaj fazon sa popom. Koji je obrnut od ovoga. S tim da se u priči pop udavio. Zato što su mu meštani govorili… Daj pope ruku. A pop nije navikao da daje. Navikao je da dobija. Razumeo bi da su mu rekli Nȧ pope ruku. Meni je trebalo Daj Bepa ruku. Kada pomažete nekome, probajte i jedno i drugo. A može i nešto neutralno. Evo ruke. Pa neka sami prevode.

Na istoj toj plesnoj radionici… dan nakon epizode Spasimo Bepu… bavili smo se svojim senkama. Imali smo zadatak da donesemo fotke muškaraca i žena kojima se divimo ili nam se sviđaju. I onih koje ne možemo da smislimo. Ili još u nekoj jačoj gradaciji. Pu pu pu.

Meni se sviđaju žene kao Mira Bobić. I  kao učiteljica plesa Enesa. A za onu drugu fotku… setila sam se devojčice iz doba moje prve mladosti. Naravno, zadatak je bio da se zagledamo malo ispod fasade. Kod Mire i Enese mi se sviđa to što su svoje. Zgodne. Frajerske žene. Pametne i duhovite. A nepretenciozne. Gradske. Urbane. A opet divlje i šamanke. Uspešne tamo gde je meni važno. Jedna piše. Druga ima najbolje radionice. Ti kvaliteti u njima su naravno ono što i kod sebe volim. Moje ogledalce.

Ove druge sećam se sa Štranda. Uvek besprekorni beli kupaći. Plava kosa. Besprekorno nameštena. Ispeglana. Nedotaknuta danom. Vodom. Peskom. Životom. Sedela je u besprekornom sfinga položaju. Ledena kamena zavodnica. Sfinga u belom kupaćem. Čeličnih očiju. Osmeha bez. I suvišnih pokreta bez. Posmatrajući. I ne učestvujući. Za to vreme ja sam prva naučila da skačem na glavu. I to sa trambuline. Sama sebi ušivala oderotine. I bila sam sa dečacima u ekipi. Dok je Ona bila kraljica samo-vrednovanja. Oko nje su se svi cimali. Donosili joj trofeje. I vraćali se brzo u lov. Po nove. Ukucala sam njeno ime da vidim kako izgleda danas. Skoro je identična. Samo je u crnom. Službenica je u banci. Za selekciju kadrova.

Zadatak je bio naravno da se malo dublje zagledamo ispod površine. Da u ženama koje nas nerviraju nađemo ono što nama treba. Ono što od njih možemo da naučimo. Obično mi to i nazovemo rečima koje dis-kvalifikuju. Pa zbunimo sami sebe. Siva ledena sfinga. U belom kupaćem. Kaže Crvena Bepa. Pa nam nije lako da od tih reči pronađemo kvalitet. Čim skinemo osudu sa reči i prevedemo ih na neutralan jezik… razumemo. Od nje sam vrlo mogla da naučim da držim do sebe. Da vrednujem sebe. Svoj rad. I da ne budem pre-pristupačna. Nego da selektujem kadrove. Kada sam pristupačna. A kada suverena. Tema mog života. Ah.

Ono što osuđujemo je deo koji smo u sebi nekada davno zaključali u podrum. Pa se on ljuti. Jer želi da bude otključan. I pušten napolje. To je naše “loše ja”. Koje nerado pokazujemo svetu. U psihologiji je znano i kao senka. Naspram našeg “dobrog ja”. Kojim se dičimo. I svetu prikazujemo. Ono koje je u izlogu.  U salonu.

Ogromna energija nam kulja u sakrivanju tog “lošeg” ja. O tome sam pisala u tekstu Šampioni davanja. U herojskom svetu postala je antologijska priča. Pa ću je ukratko ponoviti. Priča je o jednoj mojoj dragoj Heroini. Koju sam od prvog susreta memorisala kao Veselinku. Iako se tako ne zove. Ali tako zrači. Posle pola godine radionice mi se požalila. Ne zna šta joj je. Zabrinula se. Počela je tih dana da se manje smeje. Da napušava. Da bude nadrkana. Pa se brine. Šta joj je? Pitala me je.

Ah… Koliko sam se obradovala. Rekoh joj. Čekala sam ovaj trenutak više od pola godine. Da se probudi njena Senka. Jer svaka Veselinka ima svoju Drkićku. Koju je zaključala u podrumu. I koja povremeno pukne. Jer hoće da izađe. Glavni zadatak joj je da razbudi svoju Drkićku. I da je pusti napolje. Da je malo osunča.  Oslušne. Oslobodi. Do jedne mere kultiviše. Ne i vaspita. Uvažavajući Drkićku prirodu. Koja baš i neće da bude kultivisana.

 

U nauci o svesnosti, ova tema se zove drugo ogledalo. Postoje različiti načini na koje su drugi ljudi naša ogledala. Jedni su  ogledala za naše svetlosti. Oni koji nam se sviđaju. A oni drugi pokazuju naše senke. Lepota je u očima posmatrača. Kaže prvo ogledalo. Baš kao što je i nelepota u podrumu posmatrača. Dodaje drugo. To je onaj trn u tuđem oku. Koji nam ukazuje na balvan u našem. A život neće da mi osuđujemo… nego nas uči da prihvatamo, onda nam donosi sve više i više toga što osuđujemo. Dok ne dignemo ruke. Jer sve što je ljudsko, vrlo je ljudsko. I ne treba da nam bude strano. Pa tako često naša deca imaju kvalitete baš onih članova familije koje najmanje volimo. Da ih kroz decu i  u sebi zavolimo.

A kada prihvatimo sebe i svoj Dark side of the moon, onda smo celi. Intidžer. Kako se u matematici naziva ceo broj. Odatle izvire i integritet. A kada prihvatimo sebe… onda nas i ceo svet prihvati. To se valjda zove harizma. A na tom putu, glavni nam je zadatak osluškivanje i razumevanje naših Drkića. I najveća prepreka koja nas od celovitosti sklanja.

Slušam moje heroine dok pričaju jedna o drugoj. Jednu nervira što se njena drùga diči svojom porodicom. Ističe poreklo. Dostignuća svih njenih članova. Naravno da se duri, kad je zaboravila da vrednuje svoje kvalitete.

Jednu nervira kako njena prijateljica lako uleće u temu. Kako o svemu ima stav. Mišljenje. I ne libi se da ga javno iskaže. Iako se za to nije školovala. Iako nema visoke škole. Kako tako olako pristupa svemu? Pita se. A ja joj kažem da se to buni deo nje koji je zaključala u podrum. Koji ima duboka znanja. I kojima ne da da izađu van. Ništa bez doktorata i elaborata. I naravno da od svoje drúge dobija lekciju da slobodnije i otvorenije priča o mnogim temama koje zna. I da ih vrednuje. I da svojoj drugarici kaže hvala.

Onu koja je bolno iskrena iritira ona koja je sva upakovana. Neiskrena. Brižnu naravno da iritira Bezbrigićka. I to je komplet najprirodniji. I jasno je šta joj ova iritacija pokazuje. Da malo oladi. Ona koje je precrkla jer radi kao konj, naravno da je ljuta na menadžera koji je sav Lako ćemo. Naviknemo svet da smo uvek isti. Da smo uvek dobri. Vredni. Aktivni. Pa se onda još ljutimo što udaraju konja koji uvek vuče.

Nije život jedna pesma. Poziva nas da ga pratimo. Da budemo sveži. Višestruki. I dok taj deo ne razvijemo u sebi, kompletira nas ljudima oko nas. Kada prihvatimo sebe, onda nas ti isti  više neće nervirati. I svet će postati jedno lepše mesto. Dolaze druga ogledala. Ima ih još. Nisam vam rekla šta je bilo sa muškarcima. Koji mi se sviđaju. Odnoso ne sviđaju.

Volim ovu igru uceljivanja. Romansu sa Senkom. Otključavanje likova iz podruma. Upoznala sam mnogo raznih zanimljivih likova. Onu koja kida. Može sve. Sama. Samohrana majka. Dobijala je frasove od mama iz vajber grupa. Amebama ih je zvala. Neka razmisli šta bi mogla da nauči od njih? Molila sam je. Nije joj bilo dobro koliko su se naslonile na muškarce. Bez ikakvog zalaganja. Prosto su tu. Dokone mame. Koje vode politiku na vajber grupama. Sviđa mi se kako je dozvolila toj nežnoj strani svoje ličnosti da se izrazi. Da dopusti drugima da i oni nešto učine. I mnogo joj dobro stoji.

Na sličnu temu je i priča one koja je dobila možda najveće zadatke od života. Kroz dete sa retkom bolešću. Sebe zove Mama medved. Vodi bitke kakve ni bataljon muškaraca ne bi mogao da izvede. I naravno da ju je izluđivala Princeza.Tako nežna. Krhka. Nije mogla ni da je gleda ni da je sluša kako se femka. I kako se njen Princ kida oko nje. Nudi joj se. Da je odveze. Dočeka. Sačeka. Donese joj ručak. A ona se i dalje nešto nećkala. I nije bila mnogo zadovoljna.

Podsetila sam je da je upravo tu Princezu zaključala u podrumu. I da se bez razloga ljuti na svoje najbliže. Ona ih je naučila na taj stav mogu i hoću sve. I lako mi je sve. A onda se ljuti kada ne vide da joj treba pomoć. Don’t kill the messinger. Nego pusti Princezu da se malo osunča.

Ispričala sam joj tada i svoju priču. Setila sam se kako sam se u jednom periodu života bukvalno nadmetala sa životom. Koji mi je davao brojne zadatke. A ja sam ih kao vrli žongler zaprimala. I rešavala. Sa osmehom. I drugi. I treći. I još. Počela sam da posustajem. Ali ne i da odustajem. I dalje sam bila nasmejana. Sa crvenim karminom. Kada mi se auto pokvario na sred puta… bio je to zadatak tooooo much za moja pleća. Sećam se kako sam vikala na sred auto puta. Dosta mi je. Neka me se mani. Neću više ništa. Daj nešto lepo. Hoću da se odmorim. I da uživam. Pomagajte drugovi… pustila sam Olivera. I stalo je. I bi lepo.

Mnogo toga se čuje iz reči koje koristimo. Reči koje ukazuju na Krik Lenjivićke iz moga podruma su… pekmez… kilaviti… raspadaus… blejaž. I naravno da se premorim. I da se desi da bauljam od umora. I da me prodavačica pita… kako mogu da vam pomognem? Astrološkinja, kada je videla moju aktivnu natalnu kartu, sa onoliko planeta u Ovnu i Strelcu, predložila mi je neki fini biljni miks koji se zove Lenjivac. Da se malo odmorim. I visim naopačke. I iz te perspektive posmatram svet.

Čula sam i svoju reč štekanje. Štekara. Naravno da nisam bila oduševljena onima koji se štekaju sa svojim resursima. I naravno da mi nije lako da kažem ne dam. Nemam. Imam druge planove. Jer ja sam Davalica. A kada si samo Davalica, onda često daš i ono što se ne daje. Pa najebeš zbog toga. Naročito sam najebala u slučajevima kada sam davala svoje svetinje. I kada ih nisam vrednovala. Podseća me ona devojčica u belom kupaćem. Službenica za selekciju kadrova. I odobravanje kredita. Moju Davalicu kompletira Sebičnićka. Učim se da dajem i primam radosno. I da ne dajem ono što se ne daje. Danas to zovem resurnom svesnošću. A ne štekanjem.

Kao matematičarka, volela sam da rešim svaki zadatak. Smećući s uma da postoje i nerešivi zadaci. I zadaci koji nisu moji. Ako neki zadatak ne bih znala da rešim, ne bih se pojavljivala. Kao da mogu da dođem samo ako donosim rešenje. A ako neko ima slabost koju ne znam kako da „rešim“… prosto bih nestajala. U Japanu sam naučila da kažem blagotvorno ne znam. Ah… koje olakšanje za Nindžu zvanu Sveznalicu Glupić. Koliko energije kulja na Sveznalaštvo. Majko mila. Nije ni čudo da sam svoj književni prvenac Nindžu od Japana sa Balkana počela baš ovom temom.

A moja aktivna snaga u podvigu se naravno očitovala i na moje odnose. Od nekoliko ljudi sam čula da mi se javljaju samo kada imaju nešto lepo da mi kažu. Da se pohvale. I obrnuto. Ne javljaju se kada nisu u hajpu. Nisu se osećali dovoljno dobro da bi mi pisali. Ja ih pozivam na rast. I sklanjaju se od mene kada osećaju da nisu do-rasli svom putu. Uh. To me je baš žacnulo. Neko mi je rekao i da sam stroga. A vrlo mi je jasno i da sam slaba na slabost. 

Sa tobom se ne može pričati o negativnostima. Neko mi kaže. Ne slažem se. Sa mnom se ne može pričati samo o negativnostima. Korigujem ih. Sa mnom se svakako ne može kukati. I kurblati u prazno. Bez želje da se zadatak reši. Ipak sam ja profesorka matematike. Volim da rešavam. I ne želim da zaprimim bezbroj zadataka koji nemaju nameru da se rešavaju. Na jednom skupu zvani Velika grupa, prozvali su me Ničeovim Nadčovekom. Kada sam iznosila svoju Teoriju nekoprcanja. Onome što život donosi. Čula sam ih. I pitam se koji deo mene je zaključan u podrumu? I da li je?

Čak i ako jeste, danas prihvatam sebe. I sve svoje delove. Danas je za mene Prirodnost najviši oblik duhovnosti. Nisam Ničeov Nadčovek. Čovek sam. Imam pravo da pogrešim. Da ne znam. Da neću. Da popizdim. Da jebe mi se. 

I tako danas u meni žive mnogi karakteri. I mogu vam reći da mi oni daju jednu divnu životnu opuštenost. Ogromna energija koja mi je kuljala na održavanje ideje o Savršenoj Bepi. Sada mi ostaje da je usmerim na mnoge druge načine. I ne umaram se. A ko se ljuti… neka zaviri u svoj podrum. I malo ga proluftira.

Šestoručica Lenjić

Galantna Sebičnić

Heroina Prpić

Sveznalica Glupić

Entuzijasta Kritikić

Zanimljiva Smornić

Spretnica Trapavić

I još sam mnogo više od toga…

Baš kao i vi.

Beograd, 21. oktobar 2020.