Evo nas u praskozorju novog sveta. I to ne u metaforičnom, prenesenom značenju. Nego u najbukvalnijem. Smenjuju se paradigme. Ono što je do juče važilo…. danas više ne važi. Promene se dešavaju na svim orbitalama. I po svim čakrama. Klimatske promene. Smenjuju se ekonomski ciklusi. I finansijski. I ciklusi inovacija. I tehnologija u ovom obliku je došla do kraja. Nova je na pomolu. Po svemu sudeći kvantna. Naučnici nam pokazuju grafikone. U svakom je 2020 u nekom svom klimaksu. Da ne kažem peak-u. Minimumu. Ili maksimumu. Što znači da se u njoj menja tok. Da ne zaboravim ni astrologe. Koji su sve ovo predskazali. Sva ova ekipa u Jarcu, u sastavu Saturn, Pluton i Jupiter… pa Uran u Biku… i sve te eklipse… nisu mogli da prođu bez kraja jednog i početka novog sveta.
Smejuljim se na pitanja…a kada će nam se više vratiti naš stari svet? I ne odgovaram na njih. Jer znam da smo već u praskozorju novog sveta. Zvanično ga je proletos najavila Viša Sila. Koja definitivno od nas traži i neku višu svesnost. Od ove na kojoj se sada nalazimo. Bez pretenzije da sam ja ta koja drži baklju više svesnosti… i koja će vam dati gotove odgovore kako do nje doći. I šta vam je činiti. O tome se u ovom promišljanju (ne) radi.
Na ovu temu vam niko ne može dati odgovore. Svojim životom valja da se pozabavite vi. To vam je do sada valjda jasno. Zato je ovaj trenutak za nijansu lakši onima koji su se već bavili sobom. I svojim ličnim poslovima. A sve nas na neki način tangira. Jedni su razočarani. Imali su toliko uklesanih planova. Ciljeva za ostvariti. Gradova i egzotičnih mesta za posetiti. Drugi su uplašeni. Treći su prepadnuti… jer im se branše ovih dana brišu iz registra. Neki su frustrirani… jer se osećaju kao pod ručnom. Da ne napreduju. Neku se osećaju izgubljeno… jer osećaju da im tlo izmiče pod nogama. Neki se bore sa gubitkom. A neki verovatno i trljaju ruke. Baš kao i u svakoj životnoj situaciji. Nekom majka. A nekom maćeha.
Svi smo imali neke zacrtane ideje. Znali smo i dve godine unapred. Gde ćemo biti 17. juna 2021. Zakazivali ručkove u Singapuru 18. juna… I za trenutak nam se učinilo da kontrolišemo stvari. I to suvereno. Da mnogo smo bitni. Da ne znamo gde udaramo. Ali znamo dve tri godine unapred svoju trajektoriju. Što je, ruku na srce, pomalo i apsurdno. Učinilo nam se da smo ukrotili život. Da smo se popeli na Mont Everest. Sviđa mi se kako nam danas iz ove perspektive komično deluju svi ti višegodišnji planovi. To nam svakako daje novu perspektivu života. Hvala ovoj situaciji. O tome valja razmišljati možda malo i pre toga. Ali dobro…. nikad nije kasno.
Neki od mojih najposvećenijih heroja pitaju se kako će nadoknaditi ovo stagniranje. Obožavam ih. Dođe mi da ih izljubim. Nekada to i učinim. Grohotom im kažem da ne stagniraju. Nego su upravo pozvani na polaganje ispita. Da praktikuju sva znanja koja su učili. I nisu sva ta znanja učili da bi ih držali na polici. Niti u zaštićenom ambijentu neke radionice. Pažljivo birajte svoja znanja. Često ih upozoravam.
I ne bunite se što ne možete da radite ono što ste isplanirali. Život ima neki drugi plan. A on je ipak stariji. Osim onoga što smo zacrtali… toliko je toga što može da se radi baš sada. I zato ne kukajte zbog onoga što ne možete. Nego odgonetajte ono što možete. Kuća. Kuhinja. Odnosi. Ormani. Vi. Sve te divne stvari koje mogu da se rade jednog samozatajnog novembra. To su osnovni postulati moje omiljene Teorije nekoprcanja.
Postali smo suviše skoncentrisani na materiju. Na planiranje. Na raditi. Na imati. Na dominirati. Okolnosti su nas pozvale unutra. U kuće. Da naučimo da budemo i čovek. A ne samo projekt menadžer. Advokat. CEO. Da naučimo da budemo. Kuvamo. Spremamo. Održavamo sebe. I svoju kuću. To je za mene održiv sistem.
Jako mi je bilo čudno, u mom prvom rušenju sveta, kada je mama umrla… kada sam shvatila da moj tata Duško nije umeo da zaokruži dan. Da nam smisli doručak. Veš. I baš sam se pitala… okružni javni tužilac… a ne zna doručak da napravi. Kada sam mu rekla da je za mene muškarac onaj koji može da se stara o svom danu… i o svom životu… on mi je rekao da ja u stvari tražim frajera mehaničara. Ovaj trenutak to više ne dozvoljava. Zahteva se održivost od bazičnog nivoa. A tek onda na red dolazi održivost retkih vrsta. Čini mi se da se život stara sam za sebe. Samo da se mi kao centralni predator malo sklonimo. Da nahranimo sebe. I ništa više da ne diramo.
Ova viša sila koja je kod nas stigla nekako s proleća bila je samo neposredni povod… ali ne i uzrok kraja starog sveta. Život nas je polako spremao. Svesnost je evoluirala. I razvijala se dugo. Postepeno. Razvila se i naša kolektivna svesnost. I individualna. Sećam se kada sam pre samo još osam godina držala radionice na ovu temu… to je još bilo skroz novo. Mislili su da radim neku zanatsku radionicu. A ideja herojskog putovanja ostvarenja sa umećem ispunjenja bila je poznata koliko i Madagaskar. Danas smo svi već.. ovako ili onako upoznati sa ključnim idejama putovanja herojskog. I sigurno je da će lakše biti onima koji su već praktikovali novu svesnost. Menjali pohabane svetove koji su ih žuljali. I pravili neke lepše. Ljubavnije. Udobnije. Više po svojoj meri. Nego onima koji su se čvrsto držali zadatih struktura. Ideja. Starih načina. Starog zaveta.
Danas više ne moramo da namišljamo šta ćemo da činimo. Život nam donosi. Svoje zadatke dobijamo kroz okolnosti. Kroz odnose. To je živo znanje. Koje obožavam. Jer lepi naš Svet je velika škola. Život je učitelj. A duša je gazda. Svaki čovek je Biblija. Odnosi su naši glavni zadaci. A naše iskustvo je naše glavno učenje. I kapital.
Glavni zadatak je ne zbuniti se u nevolji. Ne trošiti energiju na to. I ne ljutiti se. Ne duriti se. Ne koprcati se. Ne pitati se kako je to moglo da se desi? Ni zašto baš nama? Ni zašto baš sada? Ni kako mogu da se ponašaju tako? A na tako su odgovornim funkcijama? Ta nedgovoriva pitanja okreću nam glavu u smeru nerešavanja. Trošimo energiju. Bavimo se tuđim neodgovorivim pitanjima. I tako se frustriramo. Ne znam kako nam to nije jasno? Kako lako se uvučemo u tu energiju durenja. Sada se i ja durim što se mnogi dure. A to nije ideja. Ideja je da razumemo na šta smo u ovom trenutku pozvani? Šta je naš poziv? I kako na njega da odgovorimo?
Da ponovim još jednom. Jer je esencijalno. Nekoprcanje kao esencijalni zadatak. A možete pročitati i moj tekst na ovu temu. Uvod u teoriju nekoprcanja. Njegoš je to još mudrije zvao. Šta naiđe… tom sam rad. Ne samo da prihvata. Nego je i rad. To se u filozofiji aikidoa zove dvostruko otvaranje. Koje prevazilazi našu trenutnu evolutivnu nedovršenost. I našu tendenciju da se u vreme straha… kada se borimo za preživljavanje… zgrčimo. A nema ništa glupljeg od toga. Jer tada prestajemo da dišemo. Ulazimo u tunelsku svesnost. Biti ili ne biti? Pitanje je sad. I nemamo pristup beskrajnom polju znanja. U sebi. I oko sebe.
Moj omiljeni učitelj, šaman Tom Best znao je svoju filozofiju svede na jednostavna pitanja. Funsiona? No funsiona? Ono što ti funsiona… nastavi. A ono što no funsiona… menjaj. Jer… život je uvek u pravu. Iliti njegovom terminologijom… jedan od postulata havajskih huna kaže da je efikasnost mera istine. Odnosno, da je život uvek u pravu. Ja bih rekla da je život stariji. Pa samim tim on i vodi. A mi hvatamo ritam. Vrlo je jednostavno. Nego smo se mi naučili na komplikaciju. I ne verujemo u jednostavna rešenja. Ta komplikacija takođe ostaje u starom svetu. I zavetu. A u novi idemo lakši. Sa lakim i jednostavnim rešenjima.
To će biti možda glavni postulat novog doba. Izvan ideje o dobrom i lošem, stajaće ideja… funsiona – no funsiona? Svesnim praćenjem i totalnim prihvatanjem svega što se dešava u životu… teorijom nekoprcanja… imaćemo sve više i više jasnoće. A odgovore ćemo dobijati direktno od života. Što je tako oslobađajuće.
Ako bih definisala život u jednoj reči… za mene bio to bio ritam. I ples. Uhvati ritam. To je moj najkraći opis ovozemaljskog iskustva. Zato i plešem. I naravno da sam stigla do plesa ritmova. Po Gabrieli Rot, utemeljivačici ovog pokreta, ima ih pet. Baš koliko i elemenata.
U toku otkrivamo sebe. U stakatu se definišemo. Haos nam pomaže da se rastočimo. Kako ne bismo ostali fiksni i kruti u onom što smo otkrili. I definisali. Lirski ritam nas inspiriše da se posvetimo dubljoj potrazi za jedinstvenim izrazom naše energije. Mir nam dozvoljava da nestanemo u velikoj energiji koja nas sve prožima. Kako bismo mogli da ponovo započnemo ceo proces.
I ne treba da naglašavam da se planetarno trenutno nalazimo u ritmu haosa. Na koji ću se naročito osvrnuti. Haos je ritam koji nam neće dati da postanemo previše kruti. Haos je energija otpuštanja. Opuštanja. Naročito u glavi i u vratu. Popuštamo okvire. Puštamo fiksne pozicije. Necentrirana i senovita strana haosa je konfuzija, nered i osećaj preplavljenosti. Pozitivna funkcija haosa je dopuštanje. Speaking words of wisdom. Kada pustite, slobodni ste da izrazite novo, suptilno. Let it be.
Meni jedan od omiljenih ritmova. Možda baš zato što ga se mnogi boje. I što je većini najneomiljeniji. Nikada nisam volela glavni tok. A pored toga… kreacija je za mene suština življenja. A nema kreacije bez haosa. I volim da se otkačim. Na plesovima ritmova uvek je najviše buke baš u haosu. Jer smo naučili da se držimo za okoštale strukture. Makar i trule. Makar i za vazduh. Samo da se držimo. Haos plešemo da omekšamo kičmu. Vrat. Da popusti stisak homo erectusa. Koji naivno, kao malo dete veruje da će 18. juna 2021. ručati u Singapuru. Pa počne da urla kada shvati da neće. Nekoga ovaj oseća nebivanja u kontroli prepada. A mene oslobađa. Jer mogu da se prepustim svom divljem plesu. A život neka smisli neki dobar ritam. I još bolje rešenje. Dok se ja rastočim u pokretu.
U ovom trenutku potrebna nam je ekstremna gipkost. Elastičnost. Meka kičma. Dopuštanje. Trans dens. Ples do rastakanja. To je prvi korak. I sve vežbe koje omekšavaju vašu kičmu. Jer telo je ipak vozilo naše duše u ovozemaljskom životu. I nije auto jedini koji traži negu. Da nas podsetim. Nego i naše telo.
Kada smo se rastresli do srži… postajemo laki, kreativni i razigrani. I naravno da se dešava kreacija. I nema stvaranja bez haosa. Ne može se renovirati stan… a da sve ostane tamo gde je i bilo. Iz cakum pakuma ništa nije stvoreno. Osim što je eventualno skuvana kafa. I gosti dočekani. Izvedba da. Ali stvaranje – ne.
Ovo vreme nam donosi toliko mogućnosti. Karte se ponovo dele. Ne propustite dobru krizu. Budite korona profiter. Da se izrazim vulgarno. Jezikom starog sveta. Koji se u praskozorje novog sveta rastače kao san koji polako odlazi kako zora rudi. Kako da iskoristite ovu situaciju? I kako da je preokrenete u svoju korist? To su već pitanja o kojima vredi razmisliti. Čini mi se.
Ti si najuređeniji haos koji poznajem. Rekao mi je jedan kolega. Sa kojim sam zajedno učila kod Toma Besta. A kako i ne bih. Pored prirodne sklonosti ka zavrzlamama… i život mi je dao priliku da postanem osvedočeni Feniks Feliks. Moji svetovi su se stvarali i rastvarali preko nekoliko puta. Moj svet se prvi put srušio 1986. Kada mi je umrla mama. A ja započela svoj samostalni život. Pa 90-tih. Kada se raspala država mog odrastanja. A ja završila matematiku. I počela da radim. Pa ’96 kada sam napustila profesuru. Matematiku. I sve sisteme za koje sam se do tada spremala. Pa 2002. nakon duge i iznurujuće veze. Pa 2006. Kada su mi se zatvorile kapije Beograda. Pa 2012… kada sam zatvorila svet projekata. Koji sam deceniju tkala. Pa 2018. I naravno da ne mislim da sam sa ovim završila. Niti mislim da sam ekspert za haos.
Volim haos. Jer je u njemu ogromna potencija. Nula. Staro se rastače. Novo se stvara. Osećam se tada vrlo svečano. I živo. Znam da se svaka mikro akcija broji. Svaka reč da stvara novi svet. Da je na snazi živo znanje. I ubrzano sazrevanje. Osećam tada Živi Život na delu. Baš kao što znam da tada praktično polažem sve ispite koje sam do tada učila. I da tama postane Svetlo kada se setim.
U procesu smo velike transformacije. Ogroman je i potencijal da ono što smo u prethodnom periodu osvestili u našim srcima… sada da otelotvorimo. Da budemo otelotvoreni ljudi. Poravnati. Da ono što govorimo… ono što osećamo i činimo bude Jedno. To je Gandi zvao srećom. Danas je to uslov za živeti… čini mi se.
I ne čekajte gotove odgovore. Nema ih. Ni kod političara. Ni kod lekara. Ni kod mene. Odgovor je isključivo u vama. U onome što vama ima smisla. Što vam prija. Što vam se hoće. I nikako ono što vam se neće. Kada osetite da „ima nešto trulo u državi Danskoj“… znajte da ima. Poslušajte svoj osećaj. A svaki put kada ga poslušate… on će vam biti zahvalan. I udvostručiće se. I vrlo brzo nećete imati upitanosti. Jer će vas taj tihi glas voditi. Glasnije od zbunjujuće buke sveta. To je ta naša Duša… koja je gazda. Ipak ste vi gazda svog sveta. I svog univerzuma. I ne treba vam dozvola da biste živeli. Lepo živeli. Lepi moj Svete. Ni sertifikat. Ni doktorat. Ništa vam više ne treba. Sve imate. Dovoljno ste.
Niko ne zna više od vas. Niko ovu situaciju nije studirao. I nema ko da vam kaže šta vam je činiti. Jer niko ne može da zna za vaš Život. I zato se pozabavite njime. U njemu su vam svi odgovori. On vam je glavni učitelj. Efikasnost je mera istine. Kažu havajski šamani. Funsiona -nastavite. No funsiona – menjajte. Prija vam? Ne prija? Oslušnite srce. U njemu će biti svi odgovori. Konzilijum doktora i političara nisu mu ravni. To je nauka. Hearth Math. U srcu je snaga. Preko 5000 puta snažnija od frekvencije svesnog uma. Pa vi sad birajte.
Pri tom ovo putešestvije ne može voditi svesni um. Zato što, uz duboko uvažavanje za svu njegovu spretnost i akrobatiku, on ne može da stvori ništa novo. On može samo da prekomponuje. Da ređa ležaljke na Titaniku. Ali ne i da ga preusmeri. A nema boljeg kapetana plovidbe od Srca. Suština se okom ne da sagledati. Čovek samo srcem dobro vidi. Znao je još Egziperi.
I ne bojte se. Uđite u život. Mekih očiju. I meke kičme. Ne prepuštajte svoje oči napadu. Što se vežba u aikidu. I telesnim praksama. Opustite se. Verujte da je sve ok. Čak iako vam se čini da nije. Vežbajte da vidite dugu iznad oblaka. To je vrsta gledanja koja se sada traži. To je ta Njegoševa ideja. Šta naiđe tom sam rada. Nije tako strašno. Računajte i na sreću… Ona definitivno prati srčane. One koji krenu za svojim srcem.
I nemojte da vas zbuni većina. Većina nikada nije u pravu. Nikada nisam radila ono što svi rade. Gde svi Turci… Bepa neće ni da čuje. I neka vas ni to ne zbuni. Ako mislite drugačije od svih. Margaret Tačer je drugačije mislila i glasala od predsednika 47 država Komonvelta. Kada se glasalo za sankcije Južnoafričkoj republici. Kada su je pitali da obrazloži svoje mišljenje… rekla je da sažaljeva njih 47. Taj kvalitet je sada potreban. Ako svi rade drugačije nego što se vama čini smislenim… proverite još jednom svoje srce. Ono naviga ovaj đir. Pilotiranje haosom. A ko će. Ako srce nije navežbalo. Udarano. Lomljeno. A neslomljeno. U njegovom središtu je deo nas koji je ceo. Neudaren. Onaj koji je Gazda.
I ne treba nam dozvola da živimo. Spremni smo. Svesnost je evoluirala svih ovih godina. Ne treba nam više nikoje učenje. Radionica. Seminar. Sertifikat da živimo. Setite se svih raskrsnica i haosa koje ste dobro izvozali. Svih neizvesnosti oko kojih ste se nekada kidali… a one urodile sočnim plodovima. I ovo će jednom biti lane. I ne dozvolite da proćerdate ovako potentan trenutak stvaranja novog sveta. Da prespavate zoru. Zora rudi…
Kad smo već kod zore… naravno da ovo promišljanje pišem u praskozorje. Pola četiri je petka 13. novembra. Nuh… to je moja istina. Ko kaže da treba da se ustaje u 5? I da se pišu jutarnje stranice? Radite ono što vaš gazda kaže. Ono što vama prija. I ima smisla. Možda su to noćne stranice. Ili šetnja u podne. Nekom je smislenije da boji popodne. Vaja u sumrak. Ređa pred spavanje. Kuva. Secka. Sklanja. Da pleše na ulicama. Bitno je da vama radi. I nema gotovih ni trajnih rešenja. To je postulat novog sveta. Čini mi se. Budite sveži. Slušajte svoje srce. Nema boljeg vodiča. Funsiona? No funsiona?
I za kraj ovog promišljanja… da spomenem paradigmu za koju verujem da će ostati u starom svetu. I da u novom neće da važi. Učeni smo da trpimo. Da istrajavamo u svojoj boli. Očekujući nagradu u nekom sledećem životu. Nekako navijam da u ovoj turi ode i militantno mučeništvo. Trpnja. I samo da dodam da je jedan od osnovnih postulata herojskog putešestvija da je patnja znak da nešto ne radimo kako treba. I da valja da promenimo kurs akcije.
Sredinu oktobra sam dočekala u punom zaukanom tempu. Radionice, pripreme, projekti, poduhvati. Dok nisam shvatila da sam se primila u mašinu. I da mesec dana nisam otišla na Adu. Na moje svetilište. Da sam odsečena od svog izvora. I da me drma urbitis. Gazda Srce je počelo da se buni. Brzo sam odgovorila na situaciju. I počastila sebe intermezzom. Adom. Miholjskim Letom pred Novembar. Ah. Kakva regeneracija. Kakva energetska zimnica. Kakav Dar života.
Kakva promena paradigme. Iz jednog zabrinutog sveta u kaputima, u pola sata razlike na Adi me je dočekao Majami Bič. Vitalni preplanuli ljudi. Nudisti u 70-tim koji plivaju. Da. To je teorija mnogostrukih svetova. O kojoj ću pisati u sledećem broju.
Slično kao i 11. 11. Čekala sam onlajn uključenje sa mojom kundalini ekipom. Da zajedno prođemo kroz portal koji se tog dana otvarao u 11:11. Ja sam poprilično posvećen vežbač. I kada vežbam – vežbam. Naročito kada je tako veliki sistem u pitanju. Kao što je Kundalini joga. U kojoj su sublimirani milenijumi iskustva. Obrnuto od mene vežba Virtuoz. Iako vežbamo zajedno i kada nismo zajedno, on svaku vežbu interpretira po svome. Radi koliko mu se hoće. I pušta da ga telo vodi. Meni je to presimpatično. Obožavam tu njegovu životnu improvizaciju po svom osećaju. I zovem ga Kumare. Koji je svaku vežbu prilagodio sebi. Svom telu. I svom ćejfu.
Nuh… ja vežbam onako kako Una zada. I tako sam malo preteglila tetive. Suze su mi išle na oči od bola. Ipak sam tako bolna čekala uključenje u onlajn čas. A onda sam shvatila koliko je apsurdno da ovako bolna vežbam. Pa sam se otkazala. I javila Uni da ću ovaj portal preći sama. Tako je i bilo. Od tada pišem ovaj tekst. Prešla sam Portal tako što nisam uradila zadatak. Bol u tetivama i suze u očima su bile moj vodič.
Setila sam se i svog učitelja Dušana. Koji mi je često davao zadatak da ne uradim zadatak. Odnosno da biram svoje zadatke. U svakom slučaju da uvažim sebe. Svoje telo. Svoju meru. To mi se iskristalisao kao još jedan princip novog sveta. Da se odmorim kada sam umorna. Da poslušam svoj osećaj. I na „malim“ stvarima. Jer nema malih stvari.
Za višu silu definitivno nam treba viša svesnost. Da bismo bili kompletni ljudi. A ne neki automatski ljudi. Koji rade pa rade. Bez uključivanja uma i srca. Važno je da budemo svesni situacije. Svojih misli. Srca. Matematike srca. I da po srcu i činimo. Jer… u novom svetu Srce je gazda. Došlo je vreme da živimo i stvaramo svoje vrednosti.
I za kraj… da nas podsetim da smo spremni. Možda mislite da bi vam trebala još neka radionica. Neki sertifikat. Nešto. A ja vas podsećam da ste spremni. Naša svesnost se razvijala svih ovih godina. I spremala se za ove dane. Samo se osvrnite po svom životu. Funsiona? No funsiona? Poslušajte svoje srce. I napravite da vam život bude majka. A ne maćeha.
Awakening of the heart is the next developmental stage for humans. Govorio je Tom Best.
Let it be(at). Kaže heart math.
Nastaviće se…
Beograd, praskozorje petka 13. novembra 2020.