Obrati pažnju na pažnju! Prve su reči kojima otvaram Radionicu. I kojima se na razne načine bavimo godinu-dve. Svi znamo da energija ide tamo gde je usmerena naša pažnja. Da raste ono na što smo usredsređeni. Da našu misao slede osećanja. A potom našu usmerenost sledi i kreativna snaga kojom stvaramo svoju realnost. I u život nam stiže upravo ono na šta smo pažnjom i mislima usredsređeni. Eh… kada bismo samo znali koliko je pažnja je moćna. I kada bismo poverovali u svoje moći. Bili bismo beskrajni.
Nedavno sam ovu ideju propustila na novi način. Čitajući Transurfing Vadima Zelanda. Kvantnog fizičara.Koji ideju davanja pažnje prevodi u klatna. Sve sisteme doživljava klatnima. Koja se hrane našom energijom. I ako smo njihove pristalice. A jednako se njome hrane i ako smo njihovi protivnici. Mi hranimo klatna. Pokrećući ih sa jedne na drugu stranu. Tako ona postaju sve veća. I traže još i još naše pažnje. Energije. Životne.
I kad smo već kod pažnje… nema politike u mojoj butigi. Više od 20 godina živim bez TV-a. Zato što me vesti nikada nisu usrećile. Naprotiv. Činile su da se osećam ispražnjeno. Bespomoćno. Sa nekim neizdržom. Bez energije. I bez ideje. Šta se sada radi? Kako sa ovim da živim? Pitala sam se svaki put kada bih ih pratila. To sveprisutno trabunjanje i gunđanje na temu dnevne politike moj deda je zvao Živ mi Todor – da se vodi govor. Dosta sam energije za danas dala ovom klatnu. Usmeravam je na drugu stranu. Na svoju temu. I na svoju vodenicu.
O tome često govorim mojim herojima. Da se čuvaju buke sveta. Te neke opšte priče. Uobičajenog meteža. Pritužbi na ovo ili ono. Uvek je bila i jeste neka kriza u svetu. O kojoj se priča. Klatna traže našu energiju. Međutim… pitanje je šta ćemo mi uraditi sa svojom pažnjom. Svojom energijom. I svojim životom.
Pravo da ti kažem… meni je ovaj period baš prijao. Često mi tiho, zaverenički šapnu. Neprijatno im je da kažu da njima život i nije tako strašan. Kao da je nepristojno biti dobro. Srećno. I raspoloženo. Koliko puta sam samo čula i videla skrivanje dobrog stanja. Nauštrb nekog opšteg kukanja. I samo da znate, u mom Lepom Svetu sam čula mnogo više njih kojima je ovaj period prijao. Nego onih kojima nije. Samo su tihi u izrazu. Zato i pišem ovaj tekst. Da skrenem pažnju da ovo baš i nije neka vrlina. Što se mene lično tiče.
Ne podržavajte razgovore koji su u kontradikciji sa vašom istinom. I vašim najvišim vrednostima. Često ponavljam mojim herojima. Ćutanje je odobravanje. Vaše nemo prisustvo. Klimanje glavom. Uzgredna dadada. To je kao da zarad trenutnog sagovornika izdajete i ogovarate najboljeg prijatelja. Nemojte da budete nemi svedok koji dopušta da se napada njegova istina… a vi ništa. Ne hranite svesno istinu koja je suprotna vašoj. Odgovorni ste sebi. Svom putu. I svojoj Istini. I došlo je vreme da kažete kako se osećate. Blago u činu. Rešeno u načinu. Bez rata. Da sagovornicima ukažete da postoji i druga strana sveta. Vaša strana sveta.
Razumem da vi tako mislite. Nuh… moja istina je drugačija. U mom realitetu nema parking gužve. Što reče jedna moja heroina. Kada se zakuvala opšta priča o parkingu. Tako sagovornike podsećamo da postoji još neka perspektiva. Na taj način kompletirate sliku sveta. Jer sistem je kompletan tek kada sadrži suprotnosti. I nije bezveze Mendela na svojoj inauguraciji govorio stihove Marijane Vilijamson. Dozvolite svojoj unutrašnjoj svetlosti da zablista.
Naš najveći strah nije da nećemo biti sposobni.
Naš najveći strah je da ne postanemo bezgranično moćni.
Najviše nas plaši naša svetlost, a ne naša tama.
Pitamo se: Odakle meni pravo da budem tako brilijantan?
Ali odakle ti pravo da to ne budeš?….
To što ti sebe činiš manje značajnim, ne služi svetu.
Ograničavati sebe, samo da se drugi oko tebe ne bi osećali nesigurno, nije produhovljeno….
Jer kada dozvolimo svojoj svetlosti da sija, dajemo time i drugima dozvolu da zablistaju.
Kada se mi oslobodimo straha, onda naše prisustvo automatski oslobađa sve oko nas.
Ovo svakako da nije lako. Zato se moj opus i zove Heroji novog doba. To je hrabrost novog doba. Više volim reč srčanost. Pored naše potrebe da budemo svoji… imamo potrebu i da pripadamo. Stvar je u tome što mi postojanje drugačije istine doživljavamo automatski napad na našu. Pa ćutimo. Ili napadamo. Ili bežimo. A nije. Jer kompletan sistem sadrži i dan i noć. I lako i teško. I tvoju i moju istinu. A ako naslutimo da ćemo svojoj istinom ugroziti odnose, često žrtvujemo svoju autentičnost. Zarad pripadanja. Zajedništva.
I svi smo danas u potrazi za svrhom. Smislom. A ja volim da ih sa apstraktnih ideja prevedem na svakodnevicu. To nam je svrha. Da živimo i govorimo svoju istinu. Čak i kada to nije lako. I to doživljavam našim najdubljim pozivom. Zaštititi i oteloviti svoje vrednosti. Da još više skratim. I prevedem na ulični žargon… Ispoštuj se brate. Ili mojim žargonom… Integritet čuva imunitet.
Velika tema na herojskom putešestviju jeste kako da živim sebe… a da ipak budem sa drugima. Da sa svetom delimo svoju istinu. U svetu. Ali ne i od sveta. Kako da budem i ostanem ja… u kontaktu sa drugima koji su drugačiji od mene? Svakako nije rešenje da odustanemo od sebe. Niti da pasivno podnosimo okolinu. To je to veliko učenje. Kako da sa svetom delimo svoju istinu. Ni pre-snažno. Da ih prestrašimo. Ni preslabo. Da nas ne čuju. Ni da se izvinjavamo zbog svoje istine. Nikada se ne izvinjavajte zbog svoje istine. Ni zbog svojih osećanja. Tako ignorišete istinu. I ugrožavate integritet. I imunitet. To je ispit lične usklađenosti. Koji se u ovom trenutku dešava.
I kad smo kod lične istine… da sa vama podelim svoju. Da kažem da ne dam na 2020. Toliko je moćna. Potentna. Suštinska. Došao je trenutak koji smo toliko čekali. I na kom smo toliko radili. Urušavaju se pohabane strukture. Koje nisu zasnovane na ljubavi. Nekadašnje gromade od autoriteta… najveća klatna… sada su se obeščastili. Izgubili ugled. Poverenje. Poštovanje. Svoju moć u ovom trenutku uspevaju da održe isključivo strahom. I represijom. A znamo da ničija nije gorela do zore. I da svaka batina ima dva kraja. I da ko se mača lati… od mača i strada.
Ne dam na 2020. Jer skida pozlatu. Lažni sjaj. Proverava našu ljubav u penjoaru. Šta volimo i kada je u domaćoj haljini? Bezuslovno? I bez glamura? Ako volimo samo u balskoj haljini, glamuroznu i nagizdanu… onda to i nije neka ljubav.
Nakon onolikog ludila i jurcanja svetom… kada smo uspeli da napravimo gužvu i na Mon Blanu… volim što nas je 2020 sklonila sa beskonačnog tumaranja svetom. Da izvinu svi turistički radnici. I što nas je vratila u naše kuće. Nako raditi, imati i igrati, došlo je vreme za biti i dati. Nakon što smo naučili da putujemo svetom, došlo je vreme da naučimo da se krećemo i u svojoj kući.
Kod 2020 mi se najviše sviđa to što smo od onolikog ne-znam-gde-udaranja svi uronili u sebe. Da zgusnemo i poređamo sve što smo na-kupili. Doživeli. Što se proveravaju vrednosti. Prioriteti. I što smo konačno sa bavljenja trivijalnim stvarčicama, počeli da uviđamo šta je stvarno važno.
Da nas podsetim… da na početku beše REČ. I baš kao što je molitva i meditacija snažnija u praskozorje dana… tako je i u praskozorje novog sveta reč još važnija i snažnija. Tokom dve godine Radionice, imam tri celodnevne radionice koje se bave rečima. Prva je Besprekorna upotreba reči. Da nas podseti snage reči. Naročito nekih reči. Onih koje često koristimo. I kojima opisujemo kako se osećamo. I da reč kojom nazovemo neko iskustvo… postaje naše iskustvo.
Današnja nauka pokazuje da reči koje koristimo menjaju naše gene. Naš svet. A setite se istraživanja Japanca Masaru Emota. Koji je radio one divne eksperimente sa vodom. I pokazao nam da je voda svesna. Da pamti. I kako reaguje na razne reči. Od lepih reči napravi kristale najlepše na svetu. I obrnuto. I ne zaboravite da svaka izgovorena reč ostaje da odjekuje svetom. Reč je ooogromna stvaralačka sila. Koja može da isceli. Podigne. Ali i da boli. Seče. Ubije. Ponovo nas podsećam beskrajne moći koja je u nama. U našim rečima. Baš kao i u našem fokusu. I našim delima.
Nedavno sam na mrežama našla objavu. Kada ne znam šta da kažem, ja kažem… bukvalno. I ja vrlo slično. Šta god da neko kaže…kažem bukvalno. Ili vaistinu. Jer naše reči postaju naše iskustvo. I ne zaboravite da jedna reč menja svet. Ne figurativno… nego bukvalno.
Vrlo sam svesna reči koje dominiraju našim prostorom. I svesno ih izbegavam. Na ovom mestu ne želim ni da ih spomenem. To sam kod Šeherezade naučila. Da spomene bez spominjala. Ime mu se ne spominjalo. Tako je Šeherezada preteča Transurfinga. Ovih dana sam to osetila u punini. Kada sam imitirala jednu osobu. Ljubavno, rekla bih. Ipak sam nekoliko puta spomenula reč budala. Koja je vrlo česta u rečniku te osobe. I reč koju godinama nisam izgovorila. Ni pomislila. I koju nemam u svom rečniku. I mogu vam reći da mi nije bilo dobro. Skoro sam se otrovala. Muka mi je i sada dok ovo pišem. Pa obustavljam. Ime im se ne pominjalo.
Da ne govorim o o-go-varanju. Pričanju lošega o drugima. I to iza njihovih leđa. Koliko je to ljudski. A opasno. Koliko nas truje. Smanjuje. Slabi nas. Ne možemo misliti ljute i ogorčene misli… a živeti srećan i stvaralački život. Da ne pomislite da nikada nisam ogovarala. Ali sam se osećala… slično kao i kada sam gledala vesti. Možda još i gore. Prljavo i kao govnima umazano. Beograd mi je u tome mnogo pomogao. To je bio moj prvi utisak dolaska u Beograd. Koliko ljudi pričaju divne priče jedni o drugima. I do dana današnjeg imam isti taj utisak. I zato ga još više volim.
Svet na koji treba da obratimo pažnju nije drugi svet. Sačinjen od raznih klatana. I tuđih sistema. Niti da se bavimo njihovom disfunkcionalnošću. Imamo dosta posla u svom životu. Zadatak nam je da napravimo da mi budemo ta svetla jedinica. Vrednosno. Intelektualno. Emocionalno. Fizički. Stilski. U našem telu. U našem ambijentu. U našim odnosima.
Nakon fokusa… i reči kojima opisujemo iskustvo… naša životna sila stiže u srce. Prvi organ koji se formira kod fetusa. I organ čijim prestankom rada odlazimo sa ovoga Sveta. A koji smo tako nepravedno zapostavili. Iskazivanje emocija nazvali smo ženskim. Neprofesionalnim. Slabošću. Neuračunljivošću. Virusom koji nas napada kada smo najslabiji. Inferiornim rođakom intelekta. Nije ni čudo da se ruši svet zasnovan na ovim premisama. Istraživanja poslednjih godina pokazuju da je frekvencija srca više hiljada snažnija puta od frekvencije misli. Pa vi sada pogledajte koliku moć posedujemo. Počevši od fokusa. Preko reči. Do osećaja…
Koliko je važno da ono što mislimo, osećamo, govorimo i radimo… bude usklađeno. To je taj ispit lične usklađenosti. Koji sam otvorila u prethodnom tekstu. U praskozorje novog Sveta. Da je život stariji. I da je on taj koji je u pravu. I da nam vrlo jasno pokazuje šta funkcioniše. A šta ne. Ono što funkcioniše – šapuće nam da nastavimo. A ono što ne – da menjamo. Vrlo jednostavno. A tu je i naše srce. Koje je gazda našeg sveta. I zadatak nam je da naučimo da kažemo DA kada nam srce kaže DA. I obrnuto. Da nam srce i jezik govore iste reči.
Nikada nisam bila svesnija važnosti da uvažim svoje srce. I kada se moje srce i moj um ne slažu, da uradim suprotno od onoga što mislim da treba. Nemoj da misliš. Došlo je vreme da znaš. Govorio je moj učitelj Dušan Milojević. Danas, kada ne znam… umesto da mislim… osećam. I čim o nečemu mnogo razmišljam… znači da ga moje srce ne pušta. I da je to najverovatnije neko staro pohabano treba-nje. I da treba-ne da to uradim. Treba-nje ostaje u starom svetu. Čini mi se. Ako morate sebe da silite i ubeđujete da nešto uradite, onda vaša duša kaže ne. Reče Vadim Zeland. Kvantni fizičar. Koji razume frekvencije.
Prošle nedelje sam tokom vežbanja isteglila tetivu. I s obzirom na moj ne mnogo mirni temperament… sve me je više bolela. Za vikend su me čekale dve radionice. Osim kićenja prostora, dvorišta, muzičkih lista, teme, radnih svesaka… naučila sam moje heroje da dočekam sa preko nekoliko različitih jela. Da nahranimo i tela. I dušu. I intelekt. Suze su mi išle od bolova. Dok sam skakućući na jednoj nozi spremala sve to. A onda mi je kroz glavu prošla misao da ću dušu da ispustim. Bukvalno. U tom trenutku sam znala da nije lepo ni prema meni ni prema drugima da sa ovim osećajem pravim hranu. Niti da držim radionicu. I otkazala sam subotnju radionicu. Ah olakšanja. To je uvek znak da smo uradili pravu stvar. Olakšanje.
Toga dana olakšanja, odmaranja i brze regeneracije, čitala sam o arhetipu prostitutke. O tome kako prodajemo sebe na različite načine. Neko to čini za šaku dolara. A neko ima druge valute. U svakom slučaju… moje biće mi je bilo najzahvalnije na svetu što sam otkazala subotnju radionicu. I osećala sam da bih prodala neki deo sebe… da je nisam otkazala. Osećala sam da sam te subote mogla da zakačim bilo šta. Ime mu se ne spominjalo. I tako sam se odmorila. I vrlo orna dočekala nedeljnu radionicu. I to je bila razmena ljubavi. U bezbroj oblika.
O tome se u ovom trenutku radi. Nema gotovih odgovora. Ni rešenja. Osluškivanje srca i lična usklađenost na najdubljem nivou se traže. Oni su nam vodič. Poštovati sebe. Svoju ličnu meru. Svoj osećaj. I svoju istinu. U praskozorje sveta je dobro biti budan. Moliti se. Meditirati. Kontemplirati. Obratiti pažnju na pažnju. Usredsrediti se na dobre stvari. U našim životima ima mnogo toga zbog čega možemo biti zahvalni. Sakupljajte lepe trenutke u svom životu. I što se više njima budete bavili… više ćete ih imati. Pišite ih. Punite svoje teglu srećnih trenutaka. Razvijte fotke najsrećnijih trenutaka. Jedan veliki foto-tapet vaše lične sreće.
I svaki put kada se bavimo onim što imamo, spajamo iskre više svesnosti. I postepeno stižemo do svesnog življenja. U kome smo svesni svojih vrednosti. Misli. Reči. Osećaja. Dela. Tako ja razumem bivanje u praskozorje novog sveta. I ispit lične usklađenosti. Na koji smo pozvani. BITI. I DATI.
I umesto da svoju pažnju, odnosno životnu energiju dajete raznim sistemima i proždrljivim klatnima… osvrnite se po svom svetu. Poverujte u svoje moći. Obratite pažnju na pažnju. I učinite nešto dobro za sebe.
Dobra kupka. Posvećeno mazanje. Picnite se. Napravite novi kućni glamur. Postavite najlepši stolnjak. Slavski servis za ručavanje. Naravno. Upalite sveće. Zalijte cveće. Prošetajte se po kraju. Skoknite u prirodu. Provozajte se van špica. Na neko dobro mesto. I dajte se svetu. Dajte mu osmeh. Neki mali znak pažnje. I ono što želite da dobijete. Što Gandi reče… Budite ono što želite da vidite u svetu.
Dozvolite svojoj unutrašnjoj svetlosti da blista.
Beograd, praskozorje 20. novembra 2020.