Danas svi meditiramo. Držimo do sebe. I do svojih granica. Nežni smo prema sebi. Što je svakako lepo. Nego nije dovoljno. Malo smo se preigrali. Klatno je otišlo u drugu stranu. Vreme je da ga vratimo prema sredini. Nije ideja da ostanemo u meditaciji. Nego da taj svoj fini meditativni kvalitet podelimo sa svetom.
Zbunjena sam kada vidim kako se sva ta naša meditacija i ašramizacija manifestuju svetom. Kada uporedim vremena u kojima sam odrastala i vrednosti kojima sam učena sa današnjim trenutkom… čini mi se kao da smo otvorili svetsko prvenstvo u nedavanju. Danas lajkovanje smatramo galantnošću. O šerovanju da i ne govorimo. Ti za mene nećeš ništa. Pa ni ja za tebe neću ništa. I tako u beskrajon. Nije ni čudo da su nam ulice ovoliko namrgođene.
Odrastala sam u vreme nasmejanih ulica. Zvonkog smeha koji je njima odjekivao. I gle čuda… bilo je to vreme davanja. A imala sam i mamu davalicu. Davala se celim bićem. Mnogima. Najpre svojim vedrim i duhovitim prisustvom. Ništa joj nije bilo teško. Svakom je želela da učini. Ugodi. Ustajala je u 4 ujutru. Pevajući. Da ekipu u kancelariji obraduje vrućim pekarskim kiflicama. Bila je čuvena i po žutim štanglama. Mađarici. Padobrancima. Kesten rolatu. Slala je svoje darove po raznim kućama. I gradovima. A naša kuća je uvek bila puna. Primalo se. Davalo se. Činilo se. Na razne načine. Trideset i pet godina nakon njenog odlaska… i dalje čujem odjeke njenog davalaštva.
U vreme mog odrastanja niko nije meditirao. Niti spominjao Boga. Molitvu. Mama je držala Bogorodicu i krst ispod svojih kombinezona. Da ih moja sestra i ja ne spazimo. Da ne pričamo svetu. A kada sam pitala da mi objasne post za koji sam načula da postoji… tatina mama, zvana maka, objasnila mi je tehnički deo posta. A onda mi je objasnila i suštinu. Greh ne ide u usta. Nego iz usta. Moliću lepo.
A to se tako jasno vidi i po ikonografiji ovih epoha. Tada su sveštena lica ljubila ruku drugu Titu. Danas svetovne vođe ljube ruke popovima. Nekada smo bili horizontalni. Okrenuti ljudima. I davanju. Danas smo u vertikali. U molitvi. Meditaciji. A jedni prema drugima se ponašamo kao da nikada za Boga nismo čuli. Vreme je da se vertikala i horizontala sretnu. Da živimo svoju meditaciju i molitvu u stvarnom životu. Sa živim i pravim ljudima.
Sve češće slušam priče iz žanra kancelarijskog trilera. Nesnosne šefice. Koje sprovode torturu na bezbroj načina. Dok radnici ćute. Trpe. I drhte. Ne smeju ni da pisnu. Veruju da im život zavisi baš od tog posla. Jedna takva šefica pri tom redovno posti. Krsti se svaki put kada čuje crkvena zvona. A svoj maltretman ne prekida ni dok se krsti. U jednoj od tih epizoda religioznog kancelarijskog trilera, moja drugarica na ivici pucanja, suznim glasom joj je rekla… Idi sada u crkvu kod tvoje Svete Petke. Ispričaj joj kakav si danas dan imala. Šta si nam rekla. I šta si uradila.
To je ono što mojim herojima često govorim. Lako je biti meditativan na Tibetu. Dovoljno je već da si tamo. Da sedneš pored lame. Pa da se proširiš do bezgraničnosti. Stvar je u tome što mi zaboravimo Tibet čim se vratimo u svet. Čim sletimo na frankfurtski aerodrom.
Nije ovo prvi put da sam na ovu temu pisala. Raspisivala sam je u Uličnoj liturgiji. U tekstu Dobar vozač? Ili pravi vozač? U tekstu o solidarnosti. Svi za jednog. Jedan za sve. U Herojskim poslima. Zanimljivo je da me ova tema davanja spopada uvek u isto vreme. Krajem novembra – početkom decembra. U vreme darivanja. U sumrak stare… i u praskozorje nove godine. Sada, u praskozorje nove ere… kada smo već devet meseci u kolektivnoj meditaciji… vreme je da svoju svesnost stavimo u akciju. Da povežemo vertikalu i horizontalu.
Skoro da smo prvaci sveta po nefunkcioncionalnim znanjima. Po znanju znanja radi. Nuh… jasno je valjda da to u praskozorje novog doba više nije dovoljno. Došlo je vreme da svoje znanje načinimo živim. Vreme je za sistematizaciju duhovnog rada. Svih naših meditacija. Liturgija. Misa. Da ih utkamo u našu svakodnevicu. Da budemo bolji. Da bi nam bilo bolje.
Pričam nedavno sa prijateljicom. Jednom životno posvećenom učenicom. Posvećenicom. Decenijama sakuplja učenja iz raznih oblasti. Yoge. Homeopatije. Astrologije. I mnogih drugih znanja sa ruba znanosti. A pri tom je i znanstvenica. Međutim… o svojim znanjima retko govori. Osim ako je direktno ne pitate. Dešava se i da sluša one koji su tek kročili na područja u kojima je ona decenijama. A da pri tom ne kaže ni reč. Osim što se posle ljuti… Kako tako lako pričaju o temi u kojoj nisu potkovani? Pita se. Od kada sam naslutila koliki je rudnik njenih znanja… podstičem je da ih pusti napolje. Da ih podeli. Svakako ne služe tome da tinjaju u njoj.
Nedavno mi se požalila da ju je boleo želudac. Da je probala svašta nešto. I da joj nijedan lek pomogao. Dok nije aktivirala svoju energiju. Protrljala ruke. Spravila biljni čaj. Jedan. Drugi. Treći. Napravila svoju mešavinu. Aktivirala sva znanja koja je sakupljala. I… desilo se isceljenje. Naravno da ne pomaže lek. Nisi sve to učila da bi koristila neki diklo-something. Neki broma-cvetam. Nisam odolela da izmudrijašim.
Dakle… niste proveli nedelje u meditacijama, ašramima, sajlent ritritovima… da se istresete na kasirki. Da trubite u saobraćaju. Da ste namrgođeni. Da ste strašna šefica. Zlostavljačica. Nego da tu višu svesnost podelite. Sebi i svetu oko sebe. U tome i jeste snaga meditacije. Što ste utemeljeni u sebi. U svojoj istini. Puni ste sebe. Pa imate šta i da prelijete. I ne bojite se da ćete ostati uskraćeni. Jer znate da se povežete sa Izvorom. Beskonačnim.
A sa druge… zemaljske strane, ovih dana sa svih strana osećam oko sokolovo koje neprekidno kruži. Na sve strane vidim zasede. Policiju iza ćoška koja čeka da naplati kaznu nepažljivom pešaku. Parking majstora koji je već u petnaestoj sekundi ukucao kaznu za neplaćeni parking. U jednom kadru videla sam pet kaznenih ekspedicija. I malo sam se uplašila. I naljutila.
Pomislila sam koliko je to u ovom trenutku neumesno. Nečovečno. Neljubavno. Jer svi zajedno prolazimo kroz neizvestan i nimalo lak trenutak. Svi se osećamo ugroženi. Jedni od virusa. Drugi od ropstva. I dok gledam ove sisteme bez ljubavi… jasno mi je da se svijaju kao gorući list papira. Jasno mi je da je oko sokolovo njihova labudova pesma. I verujem da će sa njihovim urušavanjem doći i kraj one nesrećne ideje po kojoj je i čitav sistem uštrojen. Da je čovek čoveku vuk. Borba je dostigla vrhunac. Jedni protiv drugih. Protiv pandemije. Protiv siromaštva. Protiv… Vreme je za humanizam i renesansu. Za nenasilno rešavanje teme. Za Gandija. Koji mi se ovih dana javlja češće nego ikada. Možemo da budemo gadni… ili da budemo Gandi. Uvek imamo izbora.
Šta bih u ovoj situaciji rekla mojim herojima? To je pitanje mog života. Moje primenjeno znanje. Čime ću se u ovoj situaciji pohvaliti mojim herojima? Ako hoću da budem ponosna na sebe… potrebno je da činim dela koja čine da se ponosim sobom. Vrlo prosto. Da budem ono što želim da vidim u svetu. To je jedna od mojih omiljenih misli. Gandi u meni je živ.
Budi promena koju želiš da vidiš u svetu. Upravo to govorim mojim herojima. Kada se dure na svet. Kada se žale da im fali ovo i ono. Daj ono što želiš da dobiješ. Kao u onom divnom eksperimentu sa osmehom. Samo počneš. Daj osmeh u sistem. A on se raširi brzo. Pandemija uvek vlada. Pitanje je samo koja. Šta smo u sistem stavili. Na redu je pandemija optimizma.
Umesto da se duriš kakav je danas svet… budi ti Prvi koji će se dati. I prati šta se dešava. Ali ne u smislu male kalkulacije. Ja tebi – ti meni. Prati svoj pandemični talas ljubavi. Kako se širi svetom. I umnogostručen ti se vraća. I ostani otvoren za iznenađenja koja ti deda Mraz sprema. Jer… davanje je vrlo isplativo. Kada u njega uđemo čistog srca. To sam naučila još od mame. Koja je polovinu umetničkih slika iz naše porodične kolekcije dobila na poklon. Od Olje Ivanjicki. Safeta Zeca. Mersada Berbera. Peđe Milosavljevića. Očarala ih je osmehom. Somborskim sirom. Puter kiflicama. I žutim štanglicama.
Prošli tekst sam nazvala Ispit lične usklađenosti. Govorila sam o tome koliko je važno da ono što verujemo, ono što govorimo i ono što činimo bude u skladu. Da smo usklađeni u vertikali. U svom Tibetu. To je prvi deo primenjenih Gandijevih učenja. Danas mu dodajem i horizontalu. Življenje naše istine u svetu. Walk your talk. Practice what you preach. Ili Gandijevim rečima… moj život je moja poruka.
Nikada nisam verovala neošišanim frizerima. Debelim popovima. Nedoteranim krojačima. Lekarima koji ne vole ljude. Političarima bez dana radnog staža. I bez svog imetka. Ovo je moja večna tema. Jer sam od prvih dana osećala nesklad između reči i dela. Između poruke i života. Odredili su me neutemeljeni autoriteti. Od vaspitačice. Učiteljice. Većine nastavnika. Lekari koji su voleli beli mantil. Status. Ali ne i ljude. Koji su se jezivo ledeno odnosili sa nama u trenutku mamine smrti. Jedino mi se matematičari nikada nisu zamerili. Zato su i bili neka vrsta mojih duhovnika. Zato sam i odabrala matematiku kao životni poziv.
Živo se sećam doktora koji se ranih osamdesetih vratio iz Kine. Specijalizirao je akupunkturu. Mojoj mami, koja je imala možda 2-3 kile viška, predložio je tretman. Da je bocka. Da joj skida kile. Taj isti doktor je imao barem 20 kila za tretiranje. Kao i njegova žena. I ćerka. Sve u svemu, pedesetak kila za bockanje. I dok sam se motala po kući… naravno da sam naćulila uši. I čula ceo razgovor. Pitala sam se da li je ovaj doktor lud? Ili moja mama? Ima li ikog normalnog oko mene? Ima li pilota u avionu? To je bilo pitanje mog života.
A to je ono što nam se danas kolektivno dešava. Sistemi i njihove uniforme pokazali su svoje lice. Maske su pale. Mnogi su prestravljeni. Jasno im je da u avionu nema pilota. Da su svi u zasedi. Voze oko sokolovo.
Meni je ta spoznaja na samom početku bila zastrašujuća. Da mi se nešto desi… da mi nešto ustreba… kome bih se obratila? To sam se pitala sa svojih 17 godina. Pre 35 godina. Kada je mama umrla. Odrasli u svim postojećim uniformama su mi se zamerili. I pokazali da nemaju pojma. I da na njih ne mogu da računam. Nije bilo ni jedne jedine osobe na koju sam mogla da se oslonim. Niti one koja je za mene bila autoritet. Kojoj sam verovala. Tada sam shvatila da u avionu nema pilota. I da je jedina šansa da pilot u avionu budem ja. Iako ne znam da pilotiram. Tada sam poverovala svom osećaju za pilotiranje. I samostalno krenula u život. U svet. U potrazi za nekim ko zna. U početku je osećaj bio zastrašujući, ali istovremeno i vrlo oslobađajući.
Bilo je u mom životu i utemeljenih autoriteta. Pored mojih duhovnika – matematičara, bio je to i moj deda. Jovan Grujić… zvani Alojzije. Čiji je životni moto bio vrlo sličan Gandijevom. Primer je najbolje vaspitno sredstvo. Celog svog dugog života bio je veran svome prosvetarskom pozivu. Direktor koji je u školi bio pre svih. I ostajao posle svih. Bio je direktor škole trideset godina. A da nije bio u partiji. Voleo je da spomene. Čak je odlazio i u crkvu. I pevao u crkvenom horu. U ono vreme bez vertikale. Znao je da zasuče rukave. I uradi nešto što nije iz „opisa direktorskog posla“. Da počisti. Podigne. Unese. Naloži. Održi neki čas. Do kraja svog života bio je direktor škole. Uvek u odelu. Letnjem. Ili zimskom. Sa sve prslukom. Doteran. Negovan. Čak i u baštovanskim radovima. Zamisli da naiđe neki moj učenik… a ja neuredan. Učio nas je. Do kraja života je školu smatrao svojom. Grdio je đake koji su se „nedolično“ ponašali oko škole. Pušili na školskim prozorima. I „brukao“ me. Praveći reda po somborskim školama. Danas je jedan direktor škole đačke roditelje nazvao klijentelom. To je promena koja se u društvenom smislu odigrala za poslednjih 40 godina.
Kad smo već kod uniforme… na karipskom kruzeru Glori imala sam priliku da naučim šta znači odnos sa uniformom. U uniformi nisi smeo ništa… osim da stojiš. Da hodaš dostojanstveno. Polunasmešeno. Kao da si barjaktar. Gardista. Nisi smeo da se nasloniš na zid. Ni da se zavališ. Zapališ. Nalaktiš. Ni da sedneš. Prekrstiš noge. Zna se kako se nosi uniforma. Ako ti nešto nije bilo jasno… postojala je čitava knjiga koja je opisivala dolično ponašanje u uniformi.
I koliko god da mi je brodska hijerarhija bila nepodnošljiva… toliko mi se odnos sa uniformom sviđao. Nakon broda su mi naši raspojasani policajci, postali još raspojasaniji. Alan Ford uživo. Ovo ne važi samo za policajce. Kod njih je to samo vidljivije. Na brodu sam razumela da svoju uniformu nosimo stalno. I na pauzama. I kada ne radimo. I kada je ne nosimo. Da smo odgovorni prema njoj.
Nedavno sam videla ženu koja je nosila prostirku. Očigledno je kasnila na čas joge. Pa je svojom prostirkom rušila sve oko sebe. Joga nisu asane. Joga je ono što živiš na ulici. A ako kasniš i juriš… bolje da ne vežbaš. Nego da budeš ljubazna i fina sa ljudima. Tako ja razumem jogu. I prostirka je uniforma. A sa uniformom valja pažljivo.
Priča mi pre neki dan svoju Indiju jedna Lilijen. Svetska putnica. Kakav si ti, takva je i Indija. Kaže. A njena Indija je, baš kao i ona… divna. Za razliku od jedne žene. Lajf kouča. Koja je bila u ekipi. Dobijala je nervne slomove od prljavih vozova. Nečistih toaleta. I ne-evropske hrane. Skoro je fras doživela kada je shvatila da u indijskim obrocima nema ni kinoe. Ni špargle. Ni rukole. Više puta je od agencije zahtevala da je vrate u Srbiju. A onda je na mrežama osvanuo njen dnevnik indijskog prosvetljenja. Gandijevski.
Iako nisam lajf kouč… i ne volim da me se tako zove… ipak sam mentorka. A kao mentorka… svesna sam koliko je moj život moja poruka. Nakon što sam preuzela pilotiranje avionom sa 17 godina… mnogo puta sam se gubila. I nalazila. Padala. I uzletala. I tek nakon što sam avionom izvozala pun krug… i proverila da znam i da poletim… i da smireno provozam kroz turbulencije… i da ateriram… i da ljubazno dočekam posadu i putnike… obukla sam pilotsku, odnosno mentorsku uniformu. I vrlo se sa njom odgovorno odnosim. Jer primer je jedino vaspitano sredstvo.
Da još malo obogatim priču. Da ne ispadne da sam sve što znam naučila sama. Nakon što sam sa 17 godina shvatila da nema pilota u avionu… i da je moje da vozim kako znam i umem… ipak sam tragala za učiteljima. Odnosno za znanjem. A ko šta traži… to i nađe. Ali tek za 17 godina. Nešto sam morala da zaključim i sama. Tada sam srela svog prvog Učitelja. I tada sam uvidela koliko je značajno imati mentora pored sebe. Prvi put posle 17 godina, pomislila sam da postoji neko ko zna. Ah. Kakav dobar osećaj. Nakon što sam prvi krug pilotiranja izvela sama, otvorila su mi se mnoga znanja. I učenja. Ah što sam volela.
Ja mnogo volim da učim. Naročito kada nađem neko dobro učenje. Volim da mu se posvetim… do središta. U jednom trenutku sam shvatila da moje učenje postaje moj porok. Da postaje beg od života. Da ne živim stvaran život. Nego da sam okružena knjigama. Sveskama. Skriptama. Radionicama. Jednog osvešćujućeg jutra… uvidela sam koliki je projekat presvlačenje posteljine na mom krevetu. Bila sam okružena desetinama svesaka. Skripti. Otvorenih knjiga. Tada sam ih sve zatvorila. Sklonila na policu. I počela da pišem. Da sistematizujem svoja učenja. Da naučeno propustim kroz doživljeno. Kroz moju ličnu istinu. Od tada je prošlo deset godina. I još uvek pišem. A nisam se još čestito ni zaukala.
Iako je moja radionica bila spremna još 2011, nisam je lansirala do januara 2013. Dok nisam prestala da pušim. Smatrala sam da dok se ne oslobodim svog sledećeg najvećeg poroka… nemam pravo nikome ništa da govorim. Ipak sam ja Alojzijeva unuka. I Gandijeva obožavateljka.
Pazite koja znanja birate. Često govorim mojim herojima. Znanje služi da bi se koristilo. Znanje je i odgovornost. I obaveza. I moć. Kada znate sva ta znanja… diklo-samting i broma- cvetam vam ne pomažu. Znanje je uniforma koju oblačite. I nosite do daljnjeg.
Konzumerizam nas je naučio da kupimo mnogo toga što nam nije potrebno. A neki su ga samo preveli u duhovni konzumerizam. U sakupljanje svih živih i neživih znanja. Došlo je vreme da ih upotrebimo. Znanja koja smo nakupili. Da sve što smo prethodnih godina nakupili… sada stavimo u pogon. Vadite skripte. Radne sveske. Sveske koje ste pisali. I krenite da ih prevodite u život.
Nekada sa setom pomislim na „blaženo“ neznanje. Dok nisam znala da je neka ulica pešačka zona… vozila sam bicikl najprirodnije. I ništa mi se nije desilo. Nuh…čim sam saznala… zaštita blaženog neznanja me više nije čuvala. I naravno da se pojavio raspojasani milicajac iz zasede. Da mi to objasni.
Isto mi se dešavalo i sa datumima. Kada sam zakazivala neke značajne događaje. Bez da sam proverila koliko su povoljni za grand opening. Ili za pokretanje neke ideje. Dešavao mi se totalni fijasko. Pa sam mogla da povežem. I shvatim da nemam sva ta znanja… da se šepurim njima po policama moje biblioteke. Što reče moja prijateljica, koja upravo prolazi kroz intenzivan i bolan gubitak. Odmah smo otišli kod našeg homeopate. Pa kad već znamo… moramo da se odnosimo spram toga.
Moć koju razvijamo treba da ima upotrebnu vrednost. Krila nam nisu nam data da bismo ih imali. I čuvali u ormanu. Niti da bismo se šepurili njima. Niti da bi smo leteli samo paradne letove. Krila su nam data da bismo mogli da stignemo od tačke A do tačke Z. Da uradimo svoje zadatke. Vreme je da i znanjima damo upotrebnu vrednost. Ili da ih se oslobodimo. Da sklonimo nežive stvari iz života.
I da nas vratim na početak priče. Na 2020. Koju smo proveli u kolektivnoj meditaciji. Vrlo je važno da svoju vertikalu prevedemo na horizontalu. Na svakodnevni život. To je prva stvar koju radimo na svakoj rundi na radionici. To se zove iskustveno učenje. Kontekstualizacija-Razumevanje – Sublimacija – Naravoučenije. I primena u budućim događajima. Ostalo se arhivira. I lako se kreće svetom.
Umesto uobičajenih priča šta se sve desilo… dobro je smestiti ih u širi kontekst. O čemu se tu radilo. Uočiti veze. Pravilnosti. Povezati setve i žetve. Davanja i dobijanja. Ponavljane obrasce. Malo ih apstrahovati. I prevesti u buduća iskustva. Kada i gde hoćemo da ih primenimo. I tama postaje svetlost kada se sećamo. Kaže moja omiljena misao. Slobodnog puštanja životu. I mudrog unutravanja životnih saznanja.
I ne samo što volim da upakujem godinu. I što na radionicama redovno pakujemo mesečna dešavanja. I prevodimo ih u živo znanje. Volim da upakujem i dan. Da u san odem sa pitanjem… Šta sam naučila danas? I kako je današnji dan doprineo kvalitetu mog života? Šta sam dala? I šta sam još mogla da dam? I kako bih to ubuduće mogla da dam.
Davanje je jedna divna milost. I privilegija. Došlo je vreme da se pitamo šta možemo da damo? Lepu reč. Podršku. Osmeh. Dobro delo. Svoje prisustvo. Mali znak pažnje. Poklon. Razumevanje. Da budemo taj jedan topao par očiju u sistemu. Ili osmeh. Koji neodoljivo topi i najtvrđe armature.
Umesto zasede i oka sokolovog… budite blagonakloni prema propustima. I svojim. I propustima drugih. Ko radi… taj i greši. Sistematizujte učenja svoje 2020. Koje su vaše omiljene zapovesti? Kako ćete ih živeti? Čime ćete se pohvaliti svojim studentima? Deci? Svetoj Petki? Deda Mrazu?
Često se setim mog japanskog kalendara iz 2003. Ceremonija je gotova. Prava ceremonija tek počinje.
Svesnost => akcija => uživancija!
Beograd, 30. novembar 2020.