Kada krećeš sa onlajn radionicama? Kad biste znali koliko su me puta pitali… ove 2020 godine. U početku, ovu ideju nisam stavljala čak ni u razmatranje. Jer ne volim da se krećem opštim tokom. Da me nosi bujica. A da pri tom nemam Jasnoću gde sam krenula. A ruku na srce, nisam ni očarana onlajnom. Jer je dobra živa razmena ekstaza mog života. Zajednički veličanstveni momenti. Satsang. Kada hranimo naše duše i misli i tela.
Kada se naučite na tu vrstu zajedništva… teško da nešto može da ga nadomesti. Nuh… toliko sam bila gladna razmene… ovog Proleća 2020. U opštoj zaključanosti. I toliko me je pritiskala nemogućnost da se sretnem sa mojim plemenom. Trebali su mi sagovornici. I počela sa Bepinim nadolivankama. U kojima sam se bavila aktuelnim upitanostima. Kroz koje smo svi zajedno prolazili.
Otkrila sam tada da i razmena sa nevidljivim sagovornicima može biti vrlo duboka i značajna. To je izgleda bila tema godine. Nevidljive stvari koje su nekako bile najprisutnije. Baš kao što je i pandemija. Nego da se vratim na lajv Nadolivanke na mrežama. Na kojima nisam mogla da vidim, ni da čujem publiku. Ali sam mogla da je osetim. I da pročitam njihove komentare. Ipak su to moji Heroji. I Lepi moj Svet sa mreža. Sa kojima se na dnevnom nivou razmenjujem. Jedino što im ne vidim oči. Osmeh. Ne čujem glas. Ne osetim miris. Ali sam ih osećala. I tako sam nekako pregurala prolećno zaključavanje. Red pisanja. Red sunčanja. Red bicikla. Red Nadolivanke. I razmene sa nevidljivim a opet vrlo prisutnim Svetom mojim Lepim.
Čim su nas otključali… nastavili smo da se družimo uživo. Oprezno. Što bi danas rekli. Ali svesno. Nikada toliko snažno. Duboko. Još svesniji koliko je živa Radionica potreba naša nasušna. Razmena sa plemenom. Sa jednakima. Sa inter paresima. Pa kome od toga više treba. I do tada sam pravila gozbe za naša druženja. Nakon zaključavanja… to je postala eksplozija veganluka. U svim bojama. Nova i nova jela. I nove boje.
A kada ćeš da kreneš sa radionicama onlajn? Nastavili su da me pitaju. Sada je to postalo opšte mesto. A ja ne volim opšta mesta. Smešila sam se Mona Lizinim osmehom. I odgovarala filozofski neodređeno. Kada budem imala Jasnoću. Sve u svoje vreme. Onda lepo stoji.
A onda sam jednoga dana… čula svoj najdublji poziv. Bilo je to pre samo osam dana. Dok sam sa mojim herojima vežbala izgovaranje Poziva celim telom. Srcem. Glasom. Rukama. Celim bićem. To je vrlo snažan doživljaj. Transformativan. Kolika je snaga kada svi moji heroji zavibriraju iz središta bića svojim pozivima. Morala sam i ja da se očitam svojim Pozivom. Bez njega kao da me nije bilo u prostoriji.
Zovem ih da uvek budu sveži sa pozivom. Da ga nikada ne automatizuju. I ponavljaju. Jer moj najdublji poziv je da budem i da budim lep život. Da nas srećno sretnem. I vrcavo raspletem. Da dajem i primam radosno. I to već znam. Živim. I odnosim se sa mojim pozivima sa najdubljim poštovanjem. Sva sreća što sam poslušala sopstvene instrukcije. I da sam se otvorila za nešto novo. I čula sam ga. Moj najdublji poziv je Zvonko. Gromko. Ljupko. I duboko. I naravno Srećko. Ne znajući baš tačno šta to znači. Ali osećajući svakom ćelijom. I verujući da ću vrlo brzo znati.
Sutradan nakon što sam čula, osetila svoj novi Poziv i navila se na njega… pričala sam sa prijateljicom. Požalila mi se. Muči je javni govor. Nastupi. Život joj nudi šanse. A ona ih propušta. Ušla je u svoju antispiralu. Osetila sam i njen poziv i moj poriv da joj se u toj priči nađem. Ponudila sam joj da zajedno radimo na toj temi.
Od tog trenutka… otvorila sam svoju Riznicu. Izvadila svoje davne sveske. Skripte. Koliko toga… Od pre deceniju. I od pre dve decenije. Poslednja predavanja učitelja Toma Besta i Bernd Izera. Jedna od najluđih učenja mog života. Osećala sam tada baš snažan poziv… goruću potrebu da od njih učim. Iako je prateći finansijski angažman za mene bio na ivici zdravog razuma. Ipak sam odigrala. Kada su nekoliko meseci nakon našeg poslednjeg susreta otišli u drugu dimenziju… najpre Tom Best… a onda i Bernd Izert… dobila sam razumevanje onolike hitnoće i nezaustavljive potrebe da od njih učim. U Riznici sam našla svoje skripte i od Dajane Kromer. Đinđićeve savetnice. Sa početka XXI veka. Od koje sam prvi put čula za termin javni nastup. Iako sam do tada već održala časova matematike dovoljno da odem u penziju. Ipak.. najviše sam učila iz živog nastupa. Od mojih učenika. Studenata. Herojskog sveta.
Od kada sam čula svoj poziv… zvonko… gromko… ljupko… i duboko. I naravno Srećko. I od kada sam otvorila svoju Riznicu… sve se samo poređalo. U treptaju. Za sedam dana imala sam kompletno razvijenu Viziju. Zadatak mi je bio samo da zabeležim svu tu Jasnoću. Sviđalo mi se i što sam u svemu bila mirna. Osećala sam da mi je tu. Da se ne bojim da će mi pobeći. Stvaranje sveta se definitivno dešava za 7 dana.
I tako se rodio moj novi program. Onlajn. Imam odgovor za sve vas koji ste me pitali kada ću krenuti sa onlajn radionicama. 21. januara 2021. Šestonedeljnim programom javnog nastupa. Pokloni se. I počni. I to nije sve. U Viziji se nalazi još nekoliko programa za obogaćivanja našeg govornog jezika. I osvežavanje našeg logosa. Jer je na ovom nivou svesnosti potrebno da reorganizujemo i na novi nivo dignemo i naš jezik. Da povežemo jezik i rezon. Da se pozabavimo našom Igrom staklenih perli. Verbalnim aikidom. Jer na početku beše reč. A naročito u ovom nultom trenutku. Kada se stara svesnost transformiše. I stvara se nova. Rečima.
A sve se dešavalo ovih vrlo svečanih nebeskih dana. U osvit ere Vodolije. Od Eklipse do 21.12.2020. Kada su se Jupiter i Saturn sreli na 0 stepena Vodolije. I kada je ceo svet postao svestan ovog planetarnog događaja. Prelaska u novi kvalitet. Kada materija daje primat duhu.
Što volim što se moja Vizijica desila baš ovih svečanih vodolijskih dana. Imala sam nekoliko ovako jasnih Vizija. I mnoge su povezane sa otvaranjem novih portala. Prva je bila za našu slavu Svetu Petku 2012. Da bih konačnu jasnoću dobila baš 21.12.2012. Na smak staroga sveta. Kada sam i ja zatvorila vrata svog starog sveta. I kada je nastala Radionica. Sledeća jasnoća bila mi je za Svetu Petku 2014. Kada sam počela da pišem Nindžu. I napisala ga za šest nedelja. U dahu.
Kad smo već kod Vizija… jedna Vizija van smakova svetova desila mi se leta 2015. U Boki. Nevesti Jadrana. Bila je toliko snaža… da sam ležala na don Kikovoj plaži u Kostanjici. Bez snage da se pomerim. Takoreći obamrla. Osećala sam kao da se kroz mene pomeraju ose naše Galaksije. Da se sve reorganizuje da uključi i moju Viziju. Od tolike obamrlosti i intenzivne intergalaktičke aktivnosti sam u pozadini svoje pažnje čula vrlo intenzivno dešavanje. Na koje nisam mogla ni da trepnem. Imala sam druga posla.
Vrlo se ozbiljno odnosim sa svojim Vizijama. Za ovu poslednju sam se baš široko i velikodušno spremila. Kako joj i dolikuje. Kao i za učenja Toma Besta. I kao i za sve moje Vizije. Tretiram ih kao Kraljice. Dobile su nove odore. Nove sveske. I to kakve. Olovke koje pišu srcem. I baldahin u kome moje stvaralaštvo nastaje… dobio je nove plahte. Upravo sam završila časove dikcije. Kojima sam se počastila. Što volim da učim od velikana.
Ova Jasnoća je velika milost. Da ne zaboravim da dodam, zbog sveobuhvatnosti i istinitosti teme, da Jasnoća ima i svoju drugu stranu. A to je odsustvo Jasnoće. Kada nemaš odgovore na pitanja. Ni sebi. Ni drugima. To nisu ni malo laki dani. Ono što tih dana radim… jeste da hranim svoj duh, telo i dušu raznim novim učenjima. Ove 2020 sam se baš posvetila novim učenjima. Energetskom isceljenju. Šamanskom. Još od Toma Besta nisam imala svog Šamana. Da ne zaboravim da spomenem ni divnu drugaricu. Astrologiju. I Astrologe moje drage. Sa kojima sam ove godine baš drugovala. Da povežem spolja i unutra. Gore i dole. Makro i mikro.
Zahvalna sam ovoj 2020. Koja je u sutonu. Što mi je podarila veliki mir. I priliku za duboki uron. Zahvalna sam i sebi. Što sam izglisirala ovu zahtevnu godinu. Kreni-stani. Daj pun gas. Celu sebe. Stani. Kreni. Pa opet punim galopom. Pa stani. I opet kreni. I tako nekoliko puta. Sviđa mi se što se nijednog trenutka nisam pustila strahu. Pitanjima kako ću pokriti troškove. Koji nisu mali.
Volim taj osećaj mira… Onaj iznad svakog razuma. I razumevanja. Većina bi rekla da je neodgovorno što se ne brine. A ja sam radila upravo obrnuto. Onako kako učim i moje heroje. Centriraj se. Prihvati i transformiši. Bez trenja i napora. Ali ne i bez životne sile. Otvori. I otvori. Sve sam to radila. Bavila sam se razvojem. Davanjem onoga što sam imala. I što sam mogla. Nadolivankama. Radionicama kada sam mogla. Kitila sam ih najslasnijim gozbama. Od miline što smo ponovo zajedno. Uživo. Zahvalna mojim herojima za vrlo duboke i značajne razmene. Učenja.
Istovremeno sam svesna da postoje i ljudi kojima je sada teško. Praktikujem da se makar jednom od njih dam. Svaki dan. Onako kako ja znam. Podsećam nas sve da će proći. I jedno. I drugo.
Osećam najdublju zahvalnost nad svim slaganjima Života. Nad prilikom da učestvujem u njegovoj Veličini. U to sam se do sada uverila milion puta. Da život besprekorno orkestrira. Čak i kada razlaže. I kada ja ne razumem. Sve mu više verujem. Pokušavam da ga pustim da protekne kroz mene. I podari mi mudrost trenutka.
Prvi deo moje vizije se poređao. Najava novog onlajn programa je upravo izdizajnirana. I stiže vam zajedno sa Odom o besprekornoj orkestraciji. I mnogo mi se sviđa moja nova Radionica. I tema. I što je onlajn. Sa živom žurkom na kraju. Nova. Sveža. A tako moja. I kao u svim rešenim zadacima… čini se sve tako lako. Prirodno. Jedino moguće. Naučila sam i da je najočiglednije stvari najteže videtil. Trebale su mi godine da shvatim da je crveni poljubac moj zaštitni znak. Baš zato što je toliko ja. Pa ga nisam mogla ni videti. Do jednog dana Jasnoće. Kada mi je Tanjica poklonila mekani crveni poljubac na privesku. A ja znala da je to moj logo. Ljubim vas crvenim poljupcem. I želim vam mnoga dobra otvaranja. I sigurnost da se sve dešava baš kada treba. I da na kraju sve uvek bude savršeno. I ako još uvek nije savršeno… to samo znači da još nije završeno. Imajte strpljenja. Jer kada kucne čas… sve se poređa za sedam dana. Odnosno šest dana. Plus dan za žurku.
Živeli!
Beograd, 24. decembar 2020.
Badnji Dan