Neću vam reći ništa novo kada kažem da je godina koju smo upravo ispratili bila vrlo zahtevna. Zato se i osvrćem na nju. Da je lepo upakujemo. Da izvučemo narovoučenija. Kako i dolikuje zahtevnoj deonici. Jer ne radi se samo o prelasku puta. Nego i o razumevanju njegovih učenja. A to često preskočimo da učinimo. Žureći negde dalje.
Sticajem životnih okolnosti i životnih odluka… specijalizovala sam se za herojsko putešestvije. Sa utabane staze koju je živela većina ljudi koje sam poznavala… skrenula sam sa 17 godina. Kada se prvi put srušio moj Svet. A ja nisam imala nikoga ko bi me na tom putu podržao. Pa sam na svoj put krenula sama.
Život sam posvetila herojskim projektima. I putešestvijama. I tako već 35 godina. Bavim se razumevanjem, ređanjem i deljenjem herojskih načela. Lepo je razumeti Zakone preobražaja. I znati kroz šta prolazimo. Tada osećamo da je kormilo našeg života u našim rukama. Da mi vozimo svoj život. A ne da on voza nas.
Postoji faza na putovanju heroja koja se zove u utrobi kita. U kojoj osećamo da smo progutani. Ili na neki drugi način držani u mestu koje liči na utrobu. A sve da bismo ponovo promislili svoju svrhu. I osvestili svoje snage. Nismo mi prvi koji smo se u utrobi zadesili. Već su neki to preživeli. I svedočili. Prorok Jona bio je u utrobi kita. Hijavatu je progutao Kralj Riba. Isus je bio u grobnici iz koje će uskrsnuti. Oziris je bio zatvoren u sarkofag i bačen u Nil.
Zvuči poznato? Na svom životnom putovanju, utrobu kita doživljavamo na različite načine. Za nekoga ovo može biti vreme života u kući. Kada odgajamo decu. Ili se staramo o starijim članovima porodice. Ili o potrebitima oko nas. Za nekoga to može biti period izolacije. Kada su naši prijatelji i članovi porodice zauzeti. Preokupirani ili nedostupni na razne načine. A može da bude i vreme duhovne regeneracije. Ili dubokog psihološkogbavljenja. Kada smo fokusirani na svoje unutrašnje procese.
Kako god da se manifestuje, vreme u utrobi kita je vreme za buđenje nove snage. Kada moramo da rastemo… ili umiremo. Grow or die. Utroba je mesto gde angažujemo suptilne sposobnosti. A one nam zauzvrat daju novo telo i novi um. Ako ignorišemo ili izbegavamo vreme za rast… vrlo verovatno ćemo upasti u period depresije. Ili u toksičnu sumnju u sebe. Ako pak pozivu za rast kažemo DA, to je vreme kada odlazimo unutra. Radimo inventar. I postajemo svesni Snage u nama. Koja naš život povezuje sa Velikim Životom. To je vreme kada smo pozvani da odbacimo neke svoje navike i uslovljenosti. Čak i svoju uobičajenu brilijantnost. Da bismo proširili svoju svesnost.
Nebrojeno puta sam ove godine sa herojskim plemenom razgovarala na ovu temu. Svesni su svog minulog herojskog rada. Koliko im znače živa i poređana znanja sa dosadašnjih putovanja. Koliko je moćan osećaj kada razumeš procese kroz koje prolaziš. I kada imaš ideju kako se sa njima odnositi. Dobar je osećaj znati i da nisi jedini koji se sa ovim susrećeš. To je naš zajednički ljudski doživljaj. I lepo je da se ispričamo sa s’rvajverima. Ipak su nam oni neuporedivo bliži sagovornici. Nego Hijavata i Oziris.
Ova godina je svakako mnogo lakše pala onima koji su već stekli iskustvo u rastakanju starih i nastajanju novih svetova. Da li na ličnom. Profesionalnom. Partnerskom. Zdravstvenom. Finansijskom segmentu. Sto puta sam se pitala kako li je ova godina pala onima koji su vodili izrazito skockane živote. U kojima se znalo sve. I gde nije bilo mnogo životnih tumbanja. Često su baš oni bili ti koji nisu mogli da razumeju zašto neko ide na neke tamo radionice. I bavi se svojim idejama. Ide putem srca. I putem svog najdubljeg poziva.
Neki dan sam se srela sa jednom mojom Heroinom. S’rvajverkom. Upravo izlazi iz utrobe kita. U kojoj je provela devet meseci. Tokom kojih ju je život vratio u porodičnu kuću. U odnose koje je deceniju posmatrala samo kao gostujući član. Živeći u svom lepom i skockanom životu. Radeći. Stvarajući. Pohađajući radionice. Družeći se sa prijateljima.
To je vrlo značajan trenutak na herojskom putovanju. Povratak kući. Odnosno u roditeljski dom. Da budem preciznija. To je jedinstvena prilika da razumemo kako smo formatirani. U kakvom svetu smo inicirani. I da vidimo koliko se taj svet promenio. Kako smo nekada razmišljali. Govorili. Mislili. Jeli. Kući se ne možeš vratiti. Neko je nekada rekao. I naravno da su ovo vrlo otrežnjujući de-idealizujući momenti.
Često mi se žale na svoje najmilije. A ja ih redovno podsećam da svaki put kada razgovaraju sa bliskim ljudima iz svog matičnog okruženja… familijom… drugarima iz davnina… pa ih žacne njihovo razmišljanje… neka se sete da su i oni nekada razmišljali tako. Razlika u razmišljanju samo je pokazatelj pređenog puta. I učenja. I uvažite svoj pređeni put. Kao i volju i otvorenost da se menjate.
Nego da se vratim na našu Heroinu. S’rvajverku. Priča o svojim danima povratka u roditeljsku kuću. I to u vrlo zahtevnom trentuku. Kada je život rešio da napiše roman. Ili režira najuzbudljiviji film. Tri generacije ukućana je istovremeno trebala njenu negu. Pričala mi je o svom životu Negovateljice. U kom se jednog dana zatekla. Nisam se čudila ovoj Devici. Koju sam do sada znala samo u ruhu Princeske. Bilo je dana da nije znala da li se istuširala. Ili nije. I to ona. Onako picnuta. Sređena. Oličenje fashiona. I to milanskog.
Zahtevne dane preživela je praktikujući sve ono što je poslednjih godina učila na raznim radionicama. Kojima je vrlo posvećeno pristupala. Jutarnju meditaciju. Vežbanje. Herojske principe. Pevala je na mađarskom. Kaže mi. I podseća me priču koju sam joj nekada ispričala. A koju sam skoro i zaboravila. Kako sam u somborskom dvorištu mojih prijatelja i domaćina vazda praktikovala svoje rituale. Pa sam tako jednom prilikom vežbala i pevala Gayatri mantru 108 puta. I vrtela se. Da preživim sve zadatke koje su me čekali u susretu sa Zavičajem. I našim razlikama u doživljaju života.
Om Bhur Bhuvaḥ Swaḥa
Tat-savitur Vareñyaṃ
Bhargo Devasya Dheemahi
Dhiyo Yonaḥ Prachodayāt.
Dok sam se ja vrtela i pevala Gayati mantru koja mi je pomagala da probudim sopstvenu svetlost… da osvetli moj intelekt…. po mom omiljenom somborskom dvorištu vrteo se Pepika. Majstor na stalnom radu u Familiji. Eno Marija se vrti. I peva na mađarskom. Čula sam ga kako priča telefonom sa mojim bratom.
Dakle… pevanje na mađarskom ispostavilo se kao ključno. To je taj uron u sebe. U svoju energiju. U ljubav koju ima. Da bi spremna ušla u utrobu kita. To je prvi i vrlo važan korak. Vadila sam herojske pouke. Da upakujem njeno iskustvo.
A podsetila sam nas i upotrebne vrednosti znanja koje smo skupljali. I poruke koju često ponavljam. Da vrlo pažljivo biramo svoja znanja. Jer će nam svakako trebati. Život ima tendenciju da stvarima daje upotrebnu vrednost. Pa čak i ako smo mislili da smo ih učili samo paradno.
Složile smo se da pevanje na mađarskom definitivno pomaže. Da meditacija diže. Da ne zaboravim ni fashion. Jer je naša Heroina vrlo fashion. Što bi u Somboru rekli – feš. Picnuta čak i kada ne zna da li se istuširala. To sam tokom godina preživljavanja naučila. Da lepota uzdiže. I sama sam ove godine osetila kako je to kada ne dodam zrno čarolije danu. I zrno glamura svom izgledu. I podsetila se da svaki dan zaslužuje da se za njega doteram.
Ovo je definitivno bila godina urušavanja tih nekih starih konstrukata. Koji se takođe jasno čitaju u okruženju iz kojeg potičemo. Priča mi Heroina kako im u utrobi kita nije pomogao ni novac. Koji su imali. I bili spremni da ga daju. Kao ni mnogobrojne veze & poznanstva. Od svih para… doktora… uticajnih ljudi… najviše su joj pomogli ronioci. Sa bocama za kiseonik. Sva sreća da je prošla i ovaj kurs. Kaže. Ne rade veze i poznanstva. Ali rade naše lične tekovine. To je buđenje snage i naš rast koji se u utrobi kita dešava. Koliko je samo bila lepa. I sjajna. Dok mi je pričala ovu priču. Nikada mi nije bila lepša. Iako verovatno nije bila ni upola sređena po svojim devičanskim kriterijumima.
Tokom poslednjih meseci… česta tema herojskih priča bila je rušenje ustanovljene porodične hijerarhije. U kojoj se često dešavalo da pater familije pokaže slabost. Strah. I nespretnost da se sa „novim normalom“ nosi. A do tada nedominantna majka se uzdigla. Iz bek stejdža. I pokazala kako se vodi porodica u doba krize. Ne pada sneg da zaveje breg. Nego da svaka zver pokaže svoj trag. Govorio nam je i patrijarh Pavle. Tokom ovog perioda su se srušili mnogi naši konstrukti. Sistemi. Hijerarhije. Prijatelji. Partneri. A u prvi plan su iskrsli neki novi ljudi. I neka nova rešenja.
Nego da se vratim na našu Heroinu. Survajverku. Topila sam se od miline što je vele-herojski i školski uradila sve kako učenje o Putu poručuje. Sedi pet. U zadatak joj je palo i telefonsko oproštanje od voljenog dede. Da ga sa ovog sveta isprati. U ovo onlajn vreme.
Da li se viđala sa svojom prijateljicom Đinđi? Pitam je. Da. Redovno. Svakodnevno. I to ju je punilo. A spomenula je još jedan važan sastojak. Koji sam ja sklona da previdim. A to je poziv upomoć. Kada osećamo da nam je previše… jako je važno viknuti… Upomoć! Razgovarala je sa jednom ženom. Konsultovala se. Kaže mi. Sada joj se kao njena mentorka duboko klanjam. I dajem joj 5 za kraj godine.
Da ne zaboravim da spomenem još jedan važan sastojak. Koliko je važno u to vreme svaku moguću priliku iskoristiti za intermezzo. Za napuniti se. Energijom. Suncem. Razgovorom sa prijateljima. Kratkim izlaskom iz utrobe. Baš kao što smo se i nas dve srele. U našem parku. Sunčanog januarskog dana. Gledajući decu kako se igraju. Pored blagotvornog Sunca… dobijajući još jedan kvalitet važan za herojsko putovanje. Dečiji kvalitet igre. Humora. Životne opuštenosti. Bez koga nema novih rešenja.
A setila sam se i svojih utroba kita. Epizode na karipskom kruzeru Glori. Kada sam bila obavezna da budem u plavoj uniformi. Zalizana. Bez crvenog karmina. Okružena onolikom plavom. Beskrajnom. Bez kapi crvene. U svetu obrnutom od moga. Na pauzama od pola sata trčala sam na drugi kraj kruzera. Od 13 spratova. U njegovu utrobu. Gde mi je bila kabina. Da se presvučem u svoj crveni kombinezon. Na pet minuta. Raščupam. Namažem crveni karmin. Zapalim cigaretu. Udahnem dim sebe. I dim cigarete. I trčeći se vratim u svoju plavu uniformu. I znam da bih bez tih urona u sebe – pukla. Tada još uvek nisam znala za pevanje na mađarskom. Inače bih ga sigurno praktikovala.
Ono što sam naučila u mojim utrobama kita… jeste da možemo 100 puta više nego što smo mislili da možemo. I to je naš rast. Trajni i nepovratni. Kada bih se nekih dana uplašila i pomislila… jao kako ću… u trenutku bih se setila svojih akrobatika. Javio bi mi se već neki adekvatan kadar. Pa kad sam preživela ono.. neću sada da dramim oko ovoga. Samo bih se nasmejala. I ispunila bi me neka nova snaga. A znam da se ona nikada ne bi probudila bez ovih iskustava. Bez njih bi živela živela ukočena i prepadnuta. Da se moj jednom skockani život ne rasturi. I mogu vam reći da mi učenja iz utrobe kita daju najveće oslobođenje. Zato ih tako i poštujem. I zato toliko ne dam na njih.
Baš kao što ne dam ni na 2020. Iš godino. Bila… ne povratila se. Slušam kako ovih dana javno vičemo. I to me snevešeljava. Jer tim pristupom propuštamo dragoceno učenje. I neprocenjivu snagu. I pokazujemo da nismo uradili svoje zadatke. Da nismo dovoljno proširili svoj doživljaj sebe. I života.
Možda je na nivou Erosa ova godina i zakazala. Po pitanjima zabave. Putovanja. Koncerata. Ipak je Tanatos bio na stejdžu. Sa strahom od nevidljivog neprijatelja kao centralnom temom godine. A oni koji su imali dobra otvaranja bili su vrlo diskretni. Kao da je bilo nepristojno biti dobro ove godine. Svi smo prolazili neku svoju utrobu kita. Neko svoje zatvaranje. Nekom su to ograničena kretanja. Putovanja. Nastupi. Susreti sa ljudima. Sa značajnim drugima. Sa zdravljem. Da ne govorim o mnogim branšama koje su 2020 ušle u utrobu kita.
Boravci u utrobi kita uglavnom nisu ni blizu fensi koliko naša zemaljska učenja. Koja nam donose zvanja. I razne sertifikate. I baš zato je enormno važno da svoj S’rvajverski status iz utrobe kita uvažimo. Da se podsetimo da ono što nas ne ubije… to nas svakako ojača. Rast našeg bića je vrlo tanana i nevidljiva stvar. Pa to često propustimo da uradimo. Pa naše biće koje je vodilo sve one silne bitke ostane tužno. Neuvaženo. I čeka mrvice tuđih pohvala. E zato je važno da se potapšete po ramenu. I date sebi sertifikat. Najvažniji od svih sertifikata koje možete dobiti. On vam je probudio Snagu. Koja će vas nadalje voditi. Neka ova Sila bude sa vama.
Posle ovakvih putovanja budemo više. Podsećam je kako je pre samo devet meseci živela Princes život. U kojem je bilo mnogo samo-ljubavi. A priča koju je meni ispričala je priča o ljubavi. Sada je videla i upoznala još jedno lice ljubavi. I može da odluči. I napravi svoju kombinaciju samo-ljubavi i ljubavi. Smeje se. Da. Isti utisak ima i ona. Seća se kako su joj govorili da je potpuno razmažena i ušuškana u svom lepom životu. I da neće biti spremna za frajera. E pa ako je bila spremna za negu tri generacije… sigurna sam da joj ni ljubav sa frajerom neće teško pasti.
Sada si ti na redu. Rekla sam mojoj Heroini. Vreme je za fashion. Za nove haljine. Za nove epolete. I za nove priče. Ljubavne. Što i vama želim. I neka Sila bude sa Vama.
Beograd, 8. januar 2021.