Godinu dana sam se pitala koja je to moja tema. Koju bih delila sa svetom. U novom onlajn pakovanju. Postojeće mi se nije prepakivalo. Jer je pravljeno za drugi format. I za neko drugo vreme. Kako da upakujem slow food koji poslužujem u ambijentu ritrita na salašu… u hranu za dostavu? Pitala sam se. Zbunjivala me je i množina. Trideset i šest celodnevnih radionica. Hiljade strana teksta. Knjiga. Skica. A koprcala sam se i sa onlajn formatima. U koje… ruku na srce nisam verovala. Sve dok tokom 2020 na Bepinim nadolivankama nisam doživela razmenu sa Lepim mojim Svetom. I osetila da je razmena itekakva. Samo drugačija od one na koju sam navikla. 2020 je definitivno bila godina mog štelovanja na novo vreme.
A na decembarsku eklipsu desila mi se Vizija. Onako kako pričam mojih herojima da se Vizije javljaju. Ili kao bljesak jasnoće. Ili kao rana koju valja ozdraviti. Ili kao davanje sebe nekom potrebitom. Ovaj put mi je stigla u formi davanja prijateljici. Koja je negde usput zabagovala u svom javnom govoru.
I desi se Tema. Koliko još juče nije jasno postojala u mojoj svesti. Da bi od tog dana postala sveprisutna. I ispunila sav moj mentalni, emotivni i fizički ambijent. Tačno dva meseca svoju strast iskazujem kroz nju. I potpuno sam očarana. I njome. I načinom na koji mi je došla. Prikrala se. Tiho. A sad vidim da je oduvek bila tu. Kao vazduh koji dišem. Zato je nisam ni primetila. Baš kao iz one narodne mudrosti. U kojoj traži deda lulu. A lula u zubi.
Trebalo mi je trideset godina da shvatim da se upravo toliko nalazim pred publikom. Da nastupam. U raznim kostimima. Kao profesorka. Šankerka. Konferansje. Trener evropskih projekata. Voditeljka moje Radionice.
Iako ideja javnog nastupa nije bila iskristalisana u mojoj svesti… postojala je u mojim sveskama. Od pre deset godina. Gde je toliko toga već bilo zabeleženo. I nacrtano. Istim rečima i slikama kojima sam ih beležila i danas. I to me uvek naježi. I pozove na duboki naklon. Oj Živote… besprekorni dirigentu.
Uvek me razneže Vizije. Mile drage Vizije. Koje se javljaju tako precizno. Nedvosmisleno. I jasno. Pokušala sam da dodam i ja koju. Da promenim redosled tema. Da nešto izmudrijašim. Ali ništa od toga. Sve je bilo jasno i bez mog svesnog učešća. Trebalo je samo da se povežem sa sobom. I sa poljem. Isto je tako bilo i sa mojom Radionicom. Sve što ste oduvek želeli. A niste znali kako. I jednim papirom na kojem sve piše. Devet godina nakon. I dalje u njega zavirim. Kad god imam neku nedoumicu u vezi sa Radionicom. I dobijem odgovore. I zadivim se koliko toga može da stane u nekoliko reči. Simbola. I koliko su oni vanvremenski.
Isto tako desila se i moja nova Priča. Pokloni se. I počni. I evo je već u punom zamahu. Ovo snažno toplo i sveobuhvatno stvaralačko iskustvo prolazim sa prvom generacijom Oratorki. Iz celog sveta. Od Havaja… preko Britanije… Holandije… Francuske… Nemačke… Italije… Bosne… i naravno Srbije. Povezujemo sva ta razna znanja. Za koja sam se u tridesetim i četrdesetim pitala čemu mi više služe? I dokle moja glad za učenjem seže? Sada je sve dobilo svoj puni smisao. Povezale su se sve moje teme. Znanja. Životno iskustvo. I dešava mi se neko fino novo prespajanje postojećih sinapsi. U novu temu. Koja je uvek bila tu. Pa ne odolim da se pitam… Kako ranije nisam skontala da mi je lula u zubima?
Od besprekorne upotrebe reči, stilistike, pismenosti, strukture misli, logike, matematike, verbalnog aikida, metodike, psihologije, opšte kulture, pročitanih knjiga…. preko joge… kundalinija… disanja… plesa… prisutnosti, sada i ovde u jednu novu igru. Moju omiljenu. Igru staklenih perli. Koje su uglavnom tu. U našim kutijicama. Neotvarane. I neiskorišćene. Možda ih već sve imamo. A možda nam fali još neka nova upečatljiva perla. Da se sve poveže u jedan divan đerdan.
Zanimljivo je kako su nam perle razbacane. Nepovezane. I nefunkcionalne. Kako ne mešamo babe i žabe. Dišemo na jogi. A izvan joge kao da nikada za disanje nismo ni čuli. Meditiramo. Idemo na ritritove. Pričamo o tome na sva zvona. A onda napušimo kasirku što mora da promeni papir baš sada. Kada smo mi stigli na red. Pametni smo kada rešavamo zadatke na papiru. A tu istu pamet zaključamo kada su životni zadaci na redu. Pametni smo na tako glupav način.
I meni su se još koliko juče, do tog 14. decembra mnoga moja znanja za tren učinila razbacana. I pomalo pohabana. Što me je zbunilo. Jer sam uvek birala večne teme. Koje ne zavise od aktuelnog trenutka. Međutim… ovaj novi život zove na neki novi plan. Na neke nove konstrukcije. Odnosno re-konstrukcije postojećih đerdana. Možda nam fali jedna – dve prave perle… da napravimo neki novi đerdan. Za neko naše novo danas.
U tom novom danas naš javni život je u punom zamahu. I svakoga dana sve dublje prodire u sve pore našeg života. Samim tim i javna reč uzima sve više maha. I dobija sve veći značaj. Danas se umeće javnog nastupa smatra elementarnom pismenošću. I neophodna je za većinu poslova. Danas više ni kolače ne možemo da prodajemo bez javnog nastupa. Jer ljudi na našim profilima hoće da vide i gazdu od poslastičarnice. Da čuju kojim se vrednostima vodi. Da bi mu poklonili svoje poverenje. Koliko dobrih ideja nije dobilo svoju priliku samo zato što nisu bile upakovane i predstavljene svetu na pravi način.
Ima dva pravca govorničkih škola. Jedne tvrde da se pesnik rađa. A govornik postaje. Druge tvrde da je govorništvo isto što i pesništvo. Mnogo više umetnost nego zanat. Da je način na koji svoju istinu delimo sa svetom umetnost. Ja vidim i jedno i drugo. I još mnogo više. I da je zanat. Sa svojim koktelom znanja iz nekoliko oblasti. Ali i umeće. I umetnost. I umovanje. I umosmirenje. I umerenje. A najviše ga doživljavam kao duhovnu praksu. I to vrlo delotvornu. Duhovna praksa sa najizdašnijim plodovima.
U svakom slučaju je neuporedivo više nego učenje kako da održite kompetentnu prezentaciju. Ili da prodate proizvod. Može biti i to, ali šteta je stati na toj tački. To je kao kada bismo jogu doživeli samo kao puko vežbanje. Kao asane koje odradimo. Pa odmah posle zaboravimo i da postoje.
Prava vrednost unapređenja govorništva je unutrašnja. Divna prilika da vežbamo prisustvo. Da iz kandži svesnog uma otrgnemo parče svesnosti. Da iz akvarijuma na čas otplovimo u okean. Da razvijamo prihvatanje i empatiju za sebe. Istovremeno bivajući udobni u svojoj autentičnosti pred drugima. Da tragamo za pravim balansom između integriteta i skromnosti. Da budemo Mali Džin. Ili Veliki Patuljak. Rezultat je čudesan. Kao i na svakom duhnovnom putešestviju. Krenemo po jedno… a dobijemo…. wow. Što nismo mogli ni da dosanjamo. Ako se pustimo putu… odvešće nas do središta sebe. Jer bez stizanja do te tačke nema dobrog javnog nastupa. A usput nam se desi još toliko toga.
Ova transformacija se ne dešava preko noći. Ali oni koji su spremni da se posvete putovanju… ono ih postepeno menja. Postaje nam udobnije u svojoj koži. Ne samo na sceni. Nego i u drugim segmentima života. Jer… da bismo govorili pred drugima, važno je da budemo voljni da pustimo ideju šta drugi misle o nama. I da budemo dobro baš sa onim ko mi jesmo. Što bi bio Zlatni gral svake potrage za sobom.
U tom radu naravno da se pokrenu i naši strahovi. Naše blokade su povezane sa našim simptomima. Tegobama. I naše isceljenje može da počne baš kroz govorništvo. Moja glavna tema jeste pauza… Tišina. Mir. I naravno da mi je pauza najteži deo govorničkog paketa. I da često u sebi brojim 3…2…1… da pustim poentiranje da odzvanja svetom. Sve cupkajući kada će više da prođe taj 1. Ova tema se očitala i kroz moje radionice. Naravno da su me moje Oratorke posle tri druženja zamolile da im uvedem i pauzu za toalet… makar od 5 minuta. E da.
Došla sam i do svojih tema. U smislu simptoma. Ali sam došla i do svojih darova. Dar mi se desio u vidu ove divne Vizije. Do novog povezivanja svega sa svime. Do Igre staklenih perli koja nije neka apstraktna zanimacija za ljude sklone mišljenju. I filozofiranju. Nego jedna vrlo živa & duhovna stvar.
I tako sam ja krenula po novu temu za onlajn svet. A desio mi se čitav novi svet. Nazvala sam ga edu-tainment. Edukacija kroz entertainment. Po terminu koji je još Dizni skovao. Baš kao što je skovao i Inženjeriju Fantazije. Koju sam tako slatko preuzela. Obe Diznije kovanice nam poručuju da valja da spojimo Babe i Žabe. Da nađemo NZS (najmanje zajednički sadržalac) za sve naše zanimacije. A šta je kreacija nego spoj nespojivog? Ili nespojenog? Razbacanog po kutijama.
Moje radionice su odavno prerasle u učenje uz žurku. Čini mi se da je u novom životu došlo vreme da se spoje sve naše perle. Edjukajšn i entertainment. Ni jedan više sam za sebe nije dovoljan. Što je pokazala i Nadolivanka koju sam sa Rambom pravila. Tačno pre mesec dana. (Baš mi je u ovom điru srećan broj 14. 14. decembar. A danas sam sticajem slučaja prolazila tom ulicom. Pa 14. januar. A danas je naravno 14. februar.) Danas najviše nedostaje humora… zabave.. provoda… A bez njih nema novih kvaliteta. Stvaranja. Uživanja. Slasti života. I evo mene u mojoj novoj edu-tainment fazi. Obraz-abava. Poklanjam se. I počinjem.
Prva generacija Oratorki sprema se na svoj maturski ispit. Za matursku temu dala sam im nešto čega sam i sama željna. Usred ovoliko nepromišljenog i neosmišljenog blablatrućanja. Praznih reči. Maturska tema je… Imam nešto važno da vam kažem. Poruka koju ponavljam redovno. Da je najvažnije da nađu temu koja je njihova. Mora biti nešto što je njima važno. Što ih od besoćajnih ideja i praznih stručnih floskula koje se vrzmaju po našim mislima… vodi do srca. Da sa sagovornicima razgovaraju od srca srcu. A ne od uma-umu. All of me. To all of you.
Kakva je to alhemija… kada posle mnogih pročišćavanja… stignemo do zlatne niti. Kada sklonimo stručne termine. I prevedemo se sebi. Da može da nas razume i prosečno inteligentno dete od 8 godina. I da zapamti. I da mu bude zanimljivo. Tako dolazimo do te svoje zlatne misli. Pa je divno upakujemo. Poklonite se. I počnete. I kažete ljudima... Imam nešto važno da vam kažem.
A kada stignemo do… Imam nešto važno da vam kažem... stigli smo do svog zlatnog zdenca. Do svoje Vizije. Do svog Poziva. Do svog kopija. Stori telinga. Simbola. Bez da smo besplodno sedeli. I godinama se pitali šta ćemo biti kad porastemo. A iz nas isijava sjaj našeg bića. Naša autentičnost. Povezujemo se sa središtem sebe. A povezuju se i sva ta znanja razbacana po raznim kutijama. U đerdan koji ćemo voleti da nosimo. I sa svetom podelimo.
I to je umetnost koju živimo svakodnevno. To su i moje Oratorke prve generacije skontale. Da je javni nastup svaki susret. Svaka razmena. I da onoliko utiče na kvalitet naših odnosa. I našeg življenja. A da se mnogi nikada njime nisu pozabavili. Iako se bave svojim telom. Svojim mišićima. Kosom. Svojim stilom. A puštaju sirove i izgužvane misli da kolaju svetom. I njihovim bićem.
Prva generacija Oratorki polako se sprema za svoj maturski rad. A ja kitim studio. Popustila sam pred predlozima mojih tehnoloških znalaca. Da osavremenim i tehniku. Da otprati sve to što svetu želim da dam. I sprema sam da sa svetom podelim mo novi izraz. Poklanjam se. I počinjem. U edutainment formi. Učimo & zabavljamo se. I idemo u središte sebe. Po svoje zlatne reči. Rečenice. Kompozicije.
Nego da vas pitam nešto? Šta je to važno što biste imali da kažete svetu?
Valen-trifunovsko Sretenje 2021.