Još početkom marta 2020. mlađani Nikola je dumao. Zajedno sa celom ekipom na radionici domišljao se kako svetu predstaviti da učenje engleskog onlajn ima smisla? Baš smo se dovijali da smislimo razloge. Dok se njegova onlajn škola engleskog stidljivo razvijala. Godinu dana kasnije… sve(s)t se promenio. Promenila. Više nije potrebno objašnjavati da engleski može da se uči onlajn. Danas znamo da može da se uči onlajn. A otišli smo i korak dalje. Ne samo da može… nego takoreći i mora da se uči onlajn. I to je deo novog normala u kojem se nalazimo.
Da ne zaboravim da spomenem ni stotine intro večeri koje sam tokom devet godina održala. Pričajući o mojoj Radionici. Sve što ste oduvek želeli. A niste znali kako. O putovanju ostvarenja. Sa umećem ostvarenja. Pričala sam zašto je važno ozbiljno se pozabaviti svojim idejama. I koliko je lepo upoznavati sebe na tom putovanju. Spolja & unutra. Da ne prođemo kao neki moderni Vasa Ladački. Sve da imamo. A ništa da nemamo. Što je tako čest usklik u današnjim sevdalinkama.
Baš kao i sa Nikolinim onlajn engleskim… tako je i sa mojim Radionicama. One danas više nisu neka začudna rabota. Nego potreba naša nasušna. Skontali su mnogi. Otkud sad pa to? Pokušavam da razumem ovu evoluciju svesnosti. Otkuda nam ta ogromna potreba za radionicama? Za Bogovima i Boginjama u nama? Odgovor mi se čini vrlo jasan. Naši preci imali su kao model svoje roditelje. Babe i dede. Unapređivali su svoj život malo po malo. Po uzoru na njih. Ovom zanatu naučio me je moj otac. A i njega je zanatu naučio njegov otac. I ja ću mog sina naučiti istom ovom zanatu. Život se polako razvijao. I sve se znalo. Kada se… šta se… kako se živi.
Danas… svet se menja na dnevnom nivou. Zna se malo ili nimalo toga. Neizvesnost je jedina izvesnost. Sistemi su pokazali svoju nenaštelovanost na „malog“ Čoveka. Došao je kraj informacionog doba. Davimo se u okeanima informacijama sa kojima ne znamo šta bismo. Potrebna nam je neka druga vrsta znanja. Od informacija… do znanja… i to živog. Testiranog. Koje nam ukazuje kako se mogu utabavati staze na ovoj našoj Novoj Zemlji. Na brisanom prostoru. Da čujemo i vidimo kako je neko prošao stazom na koju smo se mi uputili.
Mnogi smo zbunjeni novim normalom. Mnogima je 2020 prodrmala temelje zidina. I razbacala cigle. Dok brže bolje pokušavamo da vratimo cigle. I složimo staru zgradu. Sada nam već postaje jasno da je potrebno neko novo ređanje cigli. Jer nije život prodrmavao… da bismo mi vratili na staro.
Pred pandemiju… moja Radionica je bujala. Grupe su se punile nekoliko meseci unapred. I sve sam je više kitila. Na svim nivoima. Što bi rekli holistički. Osim brižljivo spremljene teme… bila je tu i veganska gozba. Na granici bahanalije. Cvetni aranžmani. Muzičke liste. Moji kostimi koji su pratili temu. Nekoliko „pozornica“ za različite teme. Na Kalenić pijaci podeljena su mišljenja. Da li držim restoran? Ili imam veliku porodicu? Jer su mi korpe na bajku vazda pune puncijate.
Dugo sam odbijala da poslušam marketinške znalce. Da moja znanja i duboke urone insta-gramiram. Da smanjim formate. Dužinu tekstova. Znajući važnost dubokog urona… da bi se znanje iz svesnog uma spustilo u mišiće. I od obične informacije da bi postala živo znanje. Odnosno steklo potencijal za mudrost. Što je glavni predmet mog interesovanja.
Virtuoz mi je skretao pažnju da je ogromna energija koju dajem pripremama radionica. Da li mogu malo da je skratim? Da malo manje hrane spremam? Da ne radim oba vikend dana? Uh… Ova njegova pitanja doživljavala sam kao napad na moju radionicu. Na moju životnu tekovinu. Da skratim? Da smanjim? Naravno da je nemoguće! I zaista sam tako verovala. Činilo mi se da je jedini način na koji mogu da delim svoje znanje bio baš taj na koji sam radila. Sa svim njenim elementima.
Pokušavao je da mi objasni da nije isto kada on svira pet dana zaredom. Ili kada svira svakih nekoliko dana. Pa se lepo naspava. Odmori. Zaželi. Dotera. Pa tako svež krene da svira. Zarađivao je za takav jedan svež i željan dan mnogo više nego za sve one umorne istrošene dane. Kada je svirao po službenoj dužnosti. Razrađivao je temu. Tako da sam mogla da čujem. Ali ne još uvek i da usvojim.
I baš kao što Nikola nije mogao da osmisli dovoljno reči da ljudima predstavi prednosti učenja engleskog iz udobnosti svog doma… tako ni ja nisam mogla da smislim ni jedan razlog zašto bih menjala ovaj vrlo zahtevan ali duboko ispunjavajući i voljen format.
Kada se desila 2020… sa svim neočekivanostima koje nam je donela… baš sam patila bez te ogromne razmene. Na koju sam se navikla. Kao redovan davalac krvi. Koji odjednom prestane da je daje. Pa oseća neizdrž dok ne da svoju redovnu dozu. Tokom karantina sam intenzivnije krenula sa živim druženjima na mrežama. Bepinim nadolivankama. Unatočnom mom mrežnom skepticizmu… što je važno da naglasim… načinila sam svoje prve korake. Na moj način. Sa onim što sam imala. Sa postojećom tehnologijom. Što je bilo vrlo amaterski. I naivno. Nuh… to je my way.
Bilo je ludo napirlitati se ful sa sve šljokicama u sred karantina. Sama i zaključana. I kretati u lajv. Delovalo je šašavo. Ali je radilo. Osećala sam energiju ljudi. Razmenjivali smo ideje. Utiske. Čula sam moju publiku kako diše. Šta je brine. Raduje. I polako sam menjala moja stara uverenja. Matrikse. Koji su tvrdili da je razmena energija moguća jedino uživo. Sa svim onim mojim aranžmanima. I stilskim izrazima. Zanimljivo je to sa matriksima. Kako nalazimo stotine činjenica da potkrepimo naše (često budalaste) tvrdnje. Koje nam zvuče vrlo logično. I utemeljeno. Čak sam jedno vreme razvijala teoriju da je moguće raditi onlajn sve predmete… osim matematike. Razgibavanja Logosa. Misaono energetskih procesa.
Ipak, energija Nadolivanki koju sam svakom ćelijom osetila demantovala je moje granice. Ako je ceo svet prešao na onlajn učenje… i ako svi predmeti mogu da se predaju onlajn… pa nisam valjda jedina ja… sa svojom radionicom koja tom svetu ne pripada. Novu 2021 otvorila sam onlajn radionicom javnog nastupa. Pokloni se. I počni. Tada sam definisala koji je to format kojim mogu da uronim dovoljno duboko. Da bih imala suštinsku razmenu.
I otvorili su mi se novi horizonti. Kako to biva kada pređemo granice poznatog. I otvorimo se za novo. Makar još i ne verovali potpuno u dobar ishod. Bivalo mi je vrlo uzbudljivo da srećem moju Publiku. Koja se nalazi diljem našeg lepog Sveta. I koja nije mogla da prisustvuje mojim radionicama. Divnog li osećaja. Od Havaja… Čilea… Britanije… Holandije… Nemačke… Francuske… Britanije… Italije… Bosne… Kine… i eto nas na istom mestu. Na istom zadatku. Iz udobnosti svojih intimnih kutaka.
A tek zoom format što sam zavolela. Koji daje tako dobru interakciju. Živu razmenu. Ideje su ipak eterične. Energija je sveprisutna. I postoji i bez variva od sočiva. Humusa. Leni Kravitza. I cvetnih aranžmana. Kaže Era Vodolije. Našla sam svoj format. Što mi je bio najveći zadatak. Eureka! Dva i po sata… jednom nedeljno. Tokom osam četvrtaka. U kojima stižem da čujem i glas Publike. I njihove upitanosti. I još mnogo toga.
Brujale su mreže. Napravila se božanstvena i topla atmosfera. Koja mi je davala neku novu energiju. I polako se moja ideja kako radionica može da izgleda proširivala. Menjala. Baš kao što se menjaju i naša okorela uverenja. Naravno pod uslovom da želimo da se otvorimo novim mogućnostima. To je ona čuvena floskula koju pripisuju Henri Fordu. A koja se vrti po mrežama. I ako veruješ da je moguće i ako veruješ da je nemoguće… u pravu si. Po uverenjima i matriksima našim neka nam bude. Rekla bih ja. Zato vrlo svesno proširujem granice sveta. Pa makar i onih najviših zidina. Koje sam podigla oko moje životne tekovine. Zvane Radionica.
Moje Oratorke na Pokloni se. I počni. radionici diljem Globa još su dugo nakon prestanka našeg druženja i ovladavanja veštinama javnog nastupa nastavile da se druže. Da me pitaju kada će sledeća onlajn tema. U međuvremenu sam krenula i u opremanje kućnog studija. Shvatajući da je novo vreme neumitno došlo. I otvarajući se za pozive koje sam dobila od mojih studenata. Koji su insistirali da tehnologija ne sme da bude ispod kvaliteta predavanja koju držim. I tu sam se malo koprcala. Pitala se li baš moram da uvodim sve te novotarije? Šta fali mom starom telefonu? Dok mi studenti nisu objasnili da mi je tehnologija nekoliko stupnjeva ispod kvaliteta mog predavanja. I mog davanja. Što sam čula. I krenula u modernizaciju. Novo je doba.
Ovih dana lansirali smo još jednu temu. Drugu temu koja se uči iz udobnosti svog doma. A opet živo i zajedno sa ekipom iz celog sveta. Mnoge jezike Ljubavi. Za šest dana kreće i moj životni master klas. Besprekorna upotreba reči. Sa elementima verbalnog aikidoa. Igra staklenim perlama. Matematikom. Rečima. Logosom. Jer na početku ipak beše Reč. Definišu se polako i nove teme. Koje ću ponuditi u nekom sličnom formatu. Pratim osećaj. I puštam se avanturi belosvestskog druženja sa Lepim mojim Svetom.
Volim da prodrem kroz svoje granice. Da proširim svoje Svetove. I svoj osećaj sebe. Odjednom Virtuozove reči više nisam čula kao pretnju mojoj Radionici. Tekovini. Tvrđavi. Nego sam ih baš čula. Razumela. I uvažila. Što sam mu naravno i rekla. I zamolila ga da nastavi da preispituje moje granice. Tamo gde se ja zakucam u zidine. U izrazitost.
I tako… prvih meseci ove godine dobila sam Jasnoću. Opet iz metoda pokušaja i „grešaka“. Odnosno učenja iz rezultata koji mi se nisu dopali. Da se izrazim precizno. Onlajn radionice polako postaju moj centralni izraz. Jednom do dva puta mesečno ću radionice držati uživo . U osveženom formatu. A planiram i neke malo spektakularnije žive događaje. Zadržavam i tradicionalni julski Fruškogorski Randevu sa Muzama. Koji jeste Gozba. Za sva čula. I vreme za buđenje Inspiracije.
I baš kada sam sve ovo poređala… prijateljica mi je poslala poziv na seminar Tonija Robinsa. Imala sam da pređem još jednu svoju granicu. Najpre sam se kopcala. Iako vrlo uvažavam Tonijev lik i delo… ne prija mi mnogo njegov intenzivni i energijom prenabijen stil. Pomislila sam da bi mi u ovom trenutku mnogo više prijao mirom isijavajući Ekart Tol nego frenetični Toni. Ipak… prevazišla sam i ovu granicu. I priključila se petodnevnom seminaru. Pa ako su mogli Majka Tereza… Nelson Mendela… Klinton… da se konsultuju sa njim… pa mogu valjda i ja.
I tako sam se našla zajedno sa milion ljudi. Zajedno na istom zadatku. Kakva ogromna i uzbudljiva razmena energije. Priča o mogućnostima novog doba. O živom znanju. O konsteliranim stazama. O značaju samo-usavršavanja. O branši koja se razvija eksponencijalnim koracima. Pa više ni Nikola ni ja ne moramo da objašnjavamo da može da se uči onlajn. Dakle još jedna granica prijatnosti… i još malo preko. I proširio mi se svet. Eureka. Toliko o izlascima iz zone poznatog. O čemu se u ovom promišljanju radi.
Da nas vratim na trenutak prodrmanih temelja. I razbacanih cigala moga zdanja. Pre godinu dana sam pomislila da su mi znanja pohabana. Pitala se da li je došlo vreme u kojem ona više ne važe? Zato i nisam žurila. Nego sam ušla u istraživanje novog doba. Da razumem šta nam je činiti. Danas znam šta nam je činiti. Znam i da moja znanja nikada nisu bila važnija. Ni aktuelnija. Rekla bih vam da nije prevaziđeno naše znanje. Nego mu je forma pohabana. Neadekvatna za današnji trenutak.
Moji formati bili su preglomazni. Prespori za današnji trenutak. Traže godinu. Dve. Veliko posvećenje. A u današnjem svetu godina ili dve ekskluzivno za radionicu je ne-mali zadatak. Sada sam videla da ne mora tako. Da može da se prepakuje u nekoliko raznih paketa. Pa svako za sebe bira koje su mu teme važne. Potrebne. I čime će se intezivnije pozabaviti tokom dva meseca.
Verujem da su svakom od nas su u ovom trenutku potrebna nova znanja. Što moja drugarica reče… ne možeš više ni haljine da prodaješ tek tako. Da ih ne upariš sa Reikijem. I lajf stajlom. Jer to je ono što je danas potrebno. Naše lično pakovanje. Da svetu pokažemo koje cvetove smo stavljali u svoj miris 1000 cvetova. Kako smo konstelirali staze na brisanom prostoru.
To vidim kao sledeći korak. Da razumemo šta je to važno što imate da kažete Svetu. To ne mora da bude nešto kosmički. Često nas zbunjuju te velike reči. Soul biz. Svrha. Pa se prepadnemo da li je to baš stvarno naša svrha? Naš soul? Biz? Pa umesto da delujemo… razmišljamo. Preispitujemo se. Ne znam za šta bih dala svoj život… požalila mi se jedna Dadanac. Ne treba da daš svoj život ni za koju ideju. Nego da živiš i uživaš sa njom. Rekla sam joj. Na ovom brisanom prostoru na kojem se zna jedino da se ništa ne zna… potrebna su nam sva rešenja. Svi tutorijali. Vaši specijaliteti. Vaše krize rešene. Teme oko kojih ste strastveni. Oko kojih vas zovu prijatelji. Komšije.
Bio to recept za neku finu hranu… ili recept kako provesti dobar dan… kako lako putovati svetom… kako voditi domaćinstvo sa 300 eura mesečno… kako naći krpice za male pare a izgledati glamurozno… kako da nam cveće buja.. kako kupovati pametno. To su znanja koja nam danas trebaju. Živa. Iskustvena. Kako smo prestali da pušimo. Da pijemo. Kako smo skinuli kile. I ostali fit. Kako negujemo svoju inspiraciju. Porodicu. Kako brak opstaje u ovim vremenima neograničenih mogućnosti? Kako preživeti razvod? I naći novi smisao? Kako dočekati kućnog ljubimca? Priručnici za udovice zvuči mi kao bestseler u najavi. A važno je da čujemo i savremene mamute. Kako biti svež u svom poslu i posle 25 godina rada? Nekoga više zanima kako menjati posao… svakih nekoliko meseci. Da ne nabrajam.
Probem je u tome što smo naučeni na lažno predstavljanje. Što jedni drugima pokazujemo samo svoje glamurozne trenutke. Diplome. Proslave. Seksi putovanja. A ne i načine na koje smo do njih stigli. Super mi je drago što ste na Maldivima. Nego… zanima me kako ste razmišljali i šta ste radili i da na Maldive stignete. To je mnogo veći fazon od samih Maldiva. I to je ono što nam sada treba. Jer nam naši preci i arhetipsko iskustvo u ovoj temi nedostaju. Nismo dobili tutorijale koji nam pomažu da se krećemo svetom.
To sam tokom devet godina radionice skontala. Onako unutar-ćelijski. Da su naša iskustva univerzalna. Da kada ih jedan od nas reši… ona ulaze u institucionlanu memoriju sveta. I konsteliraju se novi arhetipovi. Novi obrasci. Na kraju runde… u kojoj se osvrćemo na prethodni period i na to kako nam je išla primena novih ideja… skontamo da su sve priče iste. Zajedničke. Odevene u drugačije ruho. Ali im je logika ista. I zato je važno živo znanje. Koje je najznačajniji kapital ovog post-informacionog doba. I brisanog prostora na kojem se nalazimo. Sa bilijardama informacija.
Često mi heroji kažu da su pred dolazak na radionicu mislili da nemaju bogzna šta da kažu. A tokom runde shvate da je bilo tooooliko toga. Suštinski važnog. Jer… ovo je period u kojem na spoljašnjem nivou i nismo mnogo aktivni. I čini se da (ne) radimo ništa. Ali smo na unutarćelijskom i intergalaktičkom nivou vrlo živahni. I to je nova svesnost. Koja se razvijala. Za godinu dana prezupčili smo čitav jedan zupčanik. Od toga da ne razumemo da engelski može da se uči onlajn. Do toga da ZNAMO da može i da mora da se uči onlajn. To su nove aplikacije koje valja da instaliramo. Kako bismo se lakše kretali ovim proširenim svetom. I kako ne bismo stalno morali da izmišljamo toplu vodu. Za početak, dobro je svakodnevno pakovati svoja iskustva. I prevoditi ih u Znanje. Naše lično Znanje. Od sadržaja do konteksta.
I to je centralna promena ovog doba. To što smo vekovima bili zagledani spolja. U obrazovanje. U sisteme. U autoritete. U nekog drugog da nam kaže. Reši. Odluči umesto nas. Međutim… sistemi su pokazali da smo ih prerasli. Pa umesto da se ljutimo što više nisu kadri da nas vode…. dobro je da skontamo da moramo sami. Jedni sa drugima. Ljudi sa ljudima. Koji se kreću sličnim stazama.
U sistemu obrazovanja aktivno i reformatorski učestvujem od 1991. I pratim njegovo okoštavanje. Neusklađenost sa životom. Što je Hese naslutio još početkom XX veka. Hari ti si pametan na tako glupav način. Opominjala je prostitutka Hermina Stepskog Vuka. Koji je izgubio dar za jednostavan i srećan život. Toni Robins je pred milion ljudi rekao da danas tek 23 posto Amerikanaca koji su završili skupe koledže radi u struci. A još polovina od 23 posto je nezadovoljna. I planira da promeni posao. Što bi dalo 90 posto ljudi koji celoživotno otplaćuju svoje skupe i beskorisne fakultete. Što je postalo besmisleno. U momentu kada svako sa tri klika može da pristupi Harvardu. Oksfordu. I uđe na kurseve. I to baš one koji mu trebaju na njegovoj putanji.
Vidim koliko su „visoke škole“ životno zbunile ljude. Pa su obrazovani na tako glupav način. Naučili smo da verujemo spoljašnjim referencama. Pročitanom. Naučenom. Činovima. Sertifikatima. CV-jevima. Verujući školi i njenim principima… nismo naučili kako da verujemo sebi. Što je esencijalni skil za današnje življenje. Naročito u ovo post-informaciono doba. Kada su nam instinkt, poverenje u sebe, zdrav razum i intuicija najvažniji putokazi u okeanu oprečnih informacija.
Što smo više obrazovani… veća je verovatnoća da smo zakačili sindrom varalice. Koji zajedno sa mrežnim glamurom pojačava naš unutrašnji glas. Da nemamo šta da kažemo. Da nas niko neće slušati. Da to baš i nije neko iskustvo. Da ne znamo da se „prodamo“. Da ne znamo kako da dođemo do ljudi. A i ako ih nađemo… kome će to trebati. Svi su ionako po Maldivima.
E tu bih se umešala. Kao mentorka. I kao vodič na herojskom putovanju. I rekla da se ne može se ići svetom… a ne reći šta si skontao. To je naša obaveza. To je naš poziv. Na herojskom putovanju. Da podelimo darove. Eliksire koje smo otkrili. Svet od nas to očekuje. Tutorijale. Recepte za naše krize prevaziđene. Za ideje srećno oživotvorene.
Ako se brinete da su vam znanja pohabama… kažem vam da vam verovatno treba samo još nešto malo novoga. Da obogatite i povežete razbacane cigle. I napravite neko sveže i novo zdanje. U skladu sa novim svetom. Možda vam mogućnosti trenutka nisu najjasnije… možda bi vam dobro došlo da postavite nove ciljeve… možda vas matriksi i vaš sistem uverenja blokiraju.. govoreći vam da ste pre. Da ste ne. Pre-stari. Ne-dovoljno upućeni. Nedovoljno obrazovani. Ne-spretni. Možda vas brine prodaja. Plasman vašeg proizvoda. Možda javni nastup. Kako da svoje ideje predstavite svetu.
Zato sam i napravila nekoliko paketa. Pokloni se. I počni. U kojem učimo da svoju ideju oslušnemo. Razumemo. Iskažemo. Strukturiramo na pravi način. I sa svetom podelimo. Tu je i master klas Besprekorna upotreba reči. Sa elementima verbalnog aikidoa. A sredinom septembra kreće i mentorski program. U koji sam spakovala sve značajno što sam tokom tri decenije aktivnog reformatorskog bavljenja u branši samo-obrazovanja skontala.
Svakako su nam potrebna neka nova znanja. Za nova zdanja. I imamo odgovornost da ih nađemo. Ne bi li sa svetom podelili ono što smo skontali. Jer ovom zanatu nisu nas učili naši roditelji. Niti roditelji njihovih roditelja. Za kraj nas podsećam na moju omiljenu reč. Sensei. Japansku reč za mentora. Učitelja. Onoga koji je uz reku korak ispred učenika. I zna da mu kaže šta ga čeka.
I ne čekajte mnogo. Ne trošite energiju kukajući nad živim susretima. Što pre prihvatite ovaj trenutak… i što se manje koprcate… mudrije će vam biti. Pustite da život teče sa vama i kroz vas. A ne bez obzira na vas. I ko kaže da obrnuti svet neće biti bolji od staroga? Mogu vam reći da se meni sve više sviđa ovaj moj novi lepi svet. Za koji mi je potrebno neuporedivo manje energije… za višestruko veći domašaj. I to globalni. Što pre godinu dana nisam mogla ni da domislim.
Sviđa mi se današnja mogućnost izbora. Volim da kundalini jogu vežbam onlajn. U intimi svog doma. A da plešem… volim uživo. Mada mi je vrlo zgodno da pozovem Veru da mi onlajn pušta muziku na Fruškogorskom Randevu sa Muzama. A sviđa mi se bogami i što sam živi akter i pionir reforme samo-obrazovanja. Što sam ušla u svet onlajna. Istoremeno sam postala svesna koliko su moje žive radionice ekskluzivne. Nastaviću da ih držim. Na neki novi način. Uz uvažavanje svesnosti o tome šta one jesu. Tako je to sa svesnošću. Kada jednom okusite prošireni doživljaj sveta… više ne možete da se vratite na stari doživljaj. I svet se proširio. I vi sa njim. To je Eureka. Koju sam sa vama želela da podelim.
Beograd, 27. maj 2021.