Kako je lep ovaj svet. Kaže svako ko vidi fotke sa mojim studentima. Sa herojskim svetom. A ja volim odmah da izmudrijašim. Pa ne zove se Lepi moj Svet za džabe. I nije za džabe on najveća tekovina mog života. Kažem. A sve više razumem kako sam do Lepog Sveta stigla. Pa da podelim sa vama. Jer uvid bez deljenja… to je kao da smuvate najboljeg frajera na pustom ostrvu. A da osim vas niko o tome ništa ne zna.
Sve je počelo u svetovima nepripadanja. U takozvanim konsultantskim svetovima. Gde se uz najskuplju fensi hranu na najskupljim fensi mestima ćaskalo o đubretu. Deponijama. Zakonima koje je potrebno promeniti. Uredbama koje je trebalo doneti. Neke priče koje svakako nisu bile moje.
Nepodnošljivo mi je bilo to kompostirano fensi ručanje. Pa sam prestala da idem na projektne ručkove. Smaralo me je da svaki put smišljam nove razloge nedolaska. Shvatila sam da je vreme da iskomuniciram svoja načela. Ručam isključivo sa prijateljima. Rekla sam…. kada sam sledeći put pozvana da četujem o projektu over the lunch. Hrana je moja molitva. A vera mi ne dozvoljava da pričam o đubretu dok jedem tu divnu hranu. Koju na kraju ni ne okusim. Od onolikih deponija.
To je hrabrost o kojoj često govorim. Ta „mala“ svakodnevna srčanost. Da se kaže ono što se misli. Čak iako sagovornici neće biti oduševljeni. Od tog mog buntovničkog stejtmenta prošlo je skoro dve decenije. Čak i najokoreliji konsultanti rekli su mi da sve više razumeju ono moje ručanje sa prijateljima. Počeli su i oni da govore nešto slično.
Ima čitav repertoar sevdalinki iz sličnog registra. Poslovi se ne odbijaju. Moraš da se javiš na telefon odmah. Sada. Inače… odoše mušterije kod drugog. Objašnjavaju mi dok izlaze iz sebe. Prekidaju ručkove. Istrčavaju iz okeana. Ne bi li odgovorili na svaki poziv. Prekidaju mlaz piškenja. Strahujući da će propustiti ponudu života poluispražnjenog mehura.
Kod mene je na snazi drugačije pravilo. Poslovi se ne prihvataju tek tako. Nego se biraju. Uvek sam birala svoje saradnike. Učenike. Studente. Ljude sa kojima radim. Decenijama sam radila samo sa onima koji su mi se sviđali. Prijali. Jedino njima sam mogla da prenesem svoje ideje. Početkom milenijuma… ta institucija se zvala Mili moj Univerzume. Da bi vremenom prerasla u Lepi moj Svet. I mogao je neko da mi donese najveći projekat na svetu… ako me njihovo prisustvo nije radovalo… znala sam odgovor. Džaba vam novci moji sinovci… ja ipak varam malo bolje. E pa da…
O tome sam pisala u tekstu O lažnom predstavljanju na sve strane. Koliko je važno birati poslove. Ljude sa kojima radimo. Da nam se sviđaju. I oni. I mušterije. I ciljna grupa. Da prostite na izrazu. I proizvod. I branša. Odnosno Lepi Svet. Ne uklapati sebe u svet. Nego svoj izraz predstaviti svetu. Što bi bio prvi korak u stvaralaštvu. Napraviti Lepi svoj Svet.
Do Lepog mog Sveta stigla sam življenjem sebe. Svoje istine. I njenim komuniciranjem svetu. Što je svakako rizik. I to je srčanost na koju sve vreme pozivam u mom opusu Heroji novog doba. Baš kao u onom mom buntovničkom stejtmentu. Jedem sa prijateljima. Također… ne mala srčanost je bila potrebna da ostanem stilski svoja. Crvena. Čupava. I radosna. U sivom pohabanom svetu administrativno-konsultantskog modnog izraza. Za šta je bilo potrebno najviše srca. Ne pustiti se opštoj militantno mučeničkoj sevdalinci prijstajanja. Što je bilo konačno „bacanje rukavice u lice“ svim čestitim veliko-mučenicima. Koje me je trajno izvelo iz svetova nepripadanja.
Kod mene niko ne zaluta. Kažem često. Ili zaluta vrlo retko. I mnogo mi se to sviđa. Smatram to svojim uspehom. U komuniciranju sebe. Nekada se to i dešavalo. Danas sve ređe. Tako je na ovogodišnjem Randevuu sa Muzama nas trideset provelo zajednička tri dana. U intimnom šušnutom ambijentu skrivenog fruškogorskog dragulja. U Nacionalnom parku svete Fruške gore. Sa svojim plemenom… koje se samoprozvalo Muzinom Mafijom… delili smo najdublje i najlepše urone. Lepotu. Znanje. Stvaranje. Svoje istine. Ljubav.
U toku dvomesečne uvodne prepiske sa ekipom Randevua… jedna mlada žena je odlučila da se ipak ne pridruži Randevuu. Sve joj se činilo pre-ezoterično i pre-transcedentno za njen ukus. Njenu odluku sam celim srcem pozdravila. I ohrabrila je da prati svoj osećaj. Jer to i jeste poenta svih mojih radova. Da se povežemo sa svojim tihim glasom. I da ga razumemo. U isto vreme…. drugoj mladoj ženi je toliko prijala prepiska… i toliko toga joj je donela… da je rešila da uplati ceo iznos. Iako je imala neplanirano iskrsnuće. Pa je rešila da svoj aranžman pokloni prijateljici. Koja je apsolutno pripadala ekipi.
Važno je da spomenem da i u Svetu koji smo sami stvorili… u kreaciji zvanoj Lični Raj… postoje godišnja doba. Situacije koje nam se više ili manje sviđaju. Postoje zastoji. Iskakanja. Tako se i u pripremama za Randevu dešavalo kompletno renoviranje Imanja. A naša Lana… vlasnica imanja mi je u ponedeljak javila da ne zna da li će stići da završe rekonstrukciju celog imanja do dogovorenog petka. Predlaže nam neko drugo imanje. Kiše su pomerile radove. Zeleni tepih od trave neće biti postavljen. Kao i još nekoliko elemenata. Ah.
Ipak sam rešila da radimo na našem Imanju. Čak iako je nesavršeno. Nabrojala sam sebi šta sve imamo. I shvatila da ako nam od sveg ugođaja usfali tepih od zelene trave… onda smo nalik onom rđavom penisu… kome svaka dlaka smeta.
Čim smo stigli na imanje… okupili smo se oko netom završenog bazena. Ispričala sam im o svim peripetijama koje su poslednje nedelje iskrsavale. I o hepi endu. Pozvala sam ih da razumeju odsustvo tepiha od trave. Na šta sam dobila samo jedan divan osmeh. I podršku svih članova Muzine Mafije. Koja se polako formirala.
Setila sam se kako je bilo u obrnutim Svetovima. Kao na primer u mojoj kratkoj, burnoj i revolucionarnoj epizodi. Koja se 2007. odvijala na karipskom kruzeru sa 13 spratova. Na koji su Floriđani dolazili sa glavnim ciljem da pronađu grešku. Ne bi li tužili kompaniju. I izvukli letovanje za dž. Ili makar iznudili čast nekim brodskim poslasticama od dolar-dva. Da se odobrovolje. I ne tuže kompaniju. Zbog raznih propusta. Koji se živim ljudima dešavaju. Moji davni karipski gosti pretili su da će tužiti kapetana zbog tornada Denija koji nam je zadesio. Kapetan nas je maestralno vozio kroz hir prirode koji je sravnio nekoliko mesta u Meksiku. Gde smo se zadesili. Smetalo im je što se u toj borbi čoveka i tornada čuje škripanje lanaca broda. I što se brod nepredviđeno jako ljulja. Pa ne mogu da jedu na miru jagode umočene u čokoladu. Nego jedu i povraćaju.
Bio je ovo najdirektniji izraz ideje da je čovek čoveku vuk. Nasuprot podržavajuće atmosfere Lepog mog Sveta. Gde se niko nije ni osvrnuo na nedostatak trave. Nego je uživao u svemu postojećem. Bili su ovo vukovi iz istog čopora. Iako se većina srela tek na toj rundi upoznavanja oko bazena. Koju sam otvorila u kupaćem kostimu. Obmotana maramom. I bosa. Ah. Koliko mi je ovo bilo božanstveno. Ispunjenje divnih snova mojih. Celoga života sam sanjala da delim svoju istinu sa svojim svetom. U svom ambijentu. U svojim kreacijama. I sve više razumem mudar savet Toroa. Koji nam kaže da ne ulazimo u poduhvat za koji nam treba novo odelo.
Naše imanje bez travnjaka je bio potencijal za savršenu nesavršenost. Wasabi. Japanski. Pijem kafu i ručam i radim sa prijateljima. Ljudima koji mi prjaju. Delimo i „dobre“ i „loše“ trenutke. A na Randevuu sa Muzama okupili smo se sa idejom da izađemo iz pandemičnog osećaja osame. Sklanjanja jednih od drugih. Hiiii… eno idu ljudi. Sklanjaj se. Opasnost je na horizontu. Čovek je čoveku vuk. Da otresemo prašinu preživljavanja. Da izađemo iz egzistencijane osame. I ponovo se povežemo. I podelimo svoju istinu sa srodnim dušama. To je taj lepi svet koji se kod mene okuplja.
U toj našoj savršenoj nesavršenosti… imali smo priliku da se okupamo u obilju Dobre Volje. Ljubavi. Razumevanja. Nezamerljivosti. Bez ijedne trzavice. Nesporazuma. Nas trideset. Tokom tri dana. Niko nije pravio pitanje kada je naš kuvar Bane sa njegovom porodicom Vetrenjača kasnio sa ručkom. Svima nam je bilo milo što je hrana uzgajana i pravljena sa ljubavlju. Baš tu, u srcu Nacionalnog parka Fruške gore. A nije kupljena u hiper-marketu. Zamrznuta iz Čilea.
Koliko sam se puta setila svog karipskog kruzera…. i karipskih gostiju. Koji bi me do sada tužili tristo puta. Do kraja života bih vodila sudske procese sa američkim turistima u istim ovim uslovima. U svetu u kome je čovek čoveku vuk. A ja sam stvorila svet u kome su se okupili vukovi iz istog čopora. Koji podržavaju jedne druge. Jer… ni formacije vukova nisu sve iste. Opet sam se podsetila koliko je važno naći svoj čopor. Svoje pleme. Mafiju. Naći dobar bend. Što je Džoni Štulić davnih godina pevao. Dok nisam stigla na radionicu, mislila sam da sam skrenula. A sada znam da sam krenula svojim putem. Objasnila nam je Naci. Skrenula ili krenula? Pitanje je u kom se društvu nalazimo.
Toliko puta spominjem Margaret Mid. I njenu ideju da nikada ne sumnjamo u male grupe posvećenih ljudi koje menjaju svet. Jer, svet se uostalom tako uvek i menjao. Na šta su nas nedavno podsetile i Babe sa Stare planine. Koje su rešile stvar. Nasuprot onolikih plaćenih konsultanata. U čije fensi ručkove i švrćkanja po svetu su investirane milijarde. Pa opet ništa. Ćorak. Impotentno.
Nedavno sam naišla na istinitu priču u kojoj je 20 ljudi osmislilo kvalitetniji, ekonomičniji i za upotrebu jednostavniji proizvod od 1000 ljudi. Koji su angažovani na istom projektu. To je to veliko pitanje… Kako je moguće da 20 ljudi tako izrazito nadigra 1000? A u stvari je toliko jasno. Da će 20 Baba posvećenih svom pozivu uvek nadigrati 1000 konsultanata. Koji samo rade svoj posao. I ćaskaju o projektu over the lunch.
Rundu na Randevuu otvorila je Mira. Koja je bila i na prošlogodišnjem druženju sa Muzama. I koja je u međuvremenu napravila svoju školu psihoterapije. I prateći udžbenik. Koji otvara mojim rečima. Ah. Koliko je to dobro. Dobiti svoje reči od drugih. Kada potpuno zaboravite da ste ih ikada napisali. Verujem da samo lični razvoj svakog čoveka može omogućiti prosperitet sveta. To je moj politički manifest. Napisala sam negde. Danas bi moj politički manifest više ličio na Margaret Mid. I na njene male grupe posvećenih ljudi.
Nakon Mire… rundu je nastavio Dejvid. Čiji je razvojni put išao od rešavanja izraelsko-palestinskog sukoba. Nastavio se smart sitijima. Projektom pametnih gradova. Da bi i on stigao do ličnog razvoja. Složili smo se da će onoga dana kada svi rešimo svoj izraelsko-palestinski sukob… ovo postati Lepi Svet.
I kada mi moji studenti kažu da žele da se naša učenja jednoga dana nađu u udžbenicima… ja se nasmešim. Zahvalim im se. I kažem im da nikada nisam verovala u sisteme. Oni nisu uspostavljeni da bismo mi živeli sebe. Nego da osiguraju osnovno preživljavanje. Da sačuva status quo. U kome je čovek čoveku vuk. Kao što ni obrazovni sistem nije napravljen da stvara ljude koji razmišljaju. Zaključuju. Povezuju znanja. Neguju svoje najuzvišenije težnje. Nego administrativne i poslušne radnike. Preplašene ljude. Koji se boje drugih ljudi. I novih izbora.
A u Lepom svetu vukova iz istog čopora… iz iste Muzine Mafije… nije bilo potrebe da kažem da se utiša ili skloni telefon. Spiritus loci je to sam učinio. Tri dana smo bili van telefona. Javi se da ne brinemo da li si žrtvovana u nekom ritualu. Stigla je duhovita poruka Natašine ćerke. Brankici je bivši muž poslao poruku… Ako si kidnapovana, pošalji lajk. Muzina Mafija je na tri dana zaboravila sve ostalo. I bavila se svojim idejama. Plesali smo svoje molitve. Osluškivali svoje srce. Budili čula zanemarena virtuelnim življenjem. Izlazili smo iz koncepata. Površnosti današnjeg trenutka. I puštali se fruškogorskim Muzama. Jer… potrebno je pleme… Muzina Mafija da se rodi & razvije ideja.
Što se desi na Randevuu… ostaje na Randevuu. Osim uvida… koji su značajni za sve. I koje je važno da podelimo sa Lepim Svetom. Pričali smo o načelima stvaralaštva. Iz moje knjige Randevu sa Muzama. Po kojoj sam napravila istoimeni priručnik. Da ne kažem udžbenik. Koliko je važno odnositi se ozbiljno sa svojim idejama. A manje ozbiljno sa sobom. Kako je važno skinuti krunu & stvarati. A kada je delo gotovo… vratiti krunu. I podeliti ga sa svetom.
Prvi stvaralački koraci uvek su tu oko nas. Nema potrebe da ih namišljamo. Neka uradimo ono što je potrebno. Pa će onda na red doći moguće. A potom će stići i nemoguće. Kada vam Muze ne dolaze… proverite da li ste oprali čaše. I setite se da i Muze vole čist toalet.
Ako vam usfali inspiracije za stvaralaštvo… iskažite je tamo gde možete. Tamo gde imate emocije. Ne mora odmah da bude loženje. Često su to neki mali hirovi… koje valja da uvažimo. A naravno tu je i poetika đubretarskih projekata. Kreacija u svakodnevnim porukama. Out of office replay-ima. I porukama koje razmenjujemo sa svetom. Kreativno življenje je svakako prva i glavna posuda za kreativnost. Ako ne stignete da se bavite svojim idejama, budite maštoviti u aranžiranju ručka.
Zaljubite Muze u svoje ideje. I to ne bračnom, ni administrativnom ljubavlju. Nego onom erotizirajućom. Pomalo zabranjenom. Neka to bude vaš lični prostor. U koji vrlo svesno i promišljeno puštate ljude. I svakako ne puštajte one koji mogu da preplaše ili iskasape vaše Muze.
A evo i priče kojom sam zatvarala Randevu. Kada su sredinom šezdesetih turisti pohrlili na Bali, oduševili su se svetim plesovima. Koji su se dešavali u njihovim hramovima. Lokalno stanovništvo ih je sa ljubavlju dočekalo. Otvorilo vrata hramova. Koji su odjednom postali pretesni za sve znatiželjne turiste. Koji uz to nisu navikli na vlagu. Insekte. I ostalu hramsku scenografiju.
Sveštenici su predložili da svete plesove donesu turistima na noge. Dok preplanuli piju svoje koktele ili večeraju pored bazena. I svi su bili zadovoljni. Dok zapadnjaci uzvišenih moralnih načela nisu postavili pitanje. Kako to da se sveti plesovi održavaju na ne-svetim mestima. I još se pritom i naplaćuju.
Sveštenici su ih čuli. Uvažili. I našli rešenje. U susret turistima. Pustili su plesače da osmisle nove, ne-svete plesove. Koji će se dešavati oko bazena. I svi su bili zadovoljni. Preplanuli Australijanci i Zapadnjaci uživali su u plesovima u komforu svojih hotela. Zadovoljni su bili čak i zapadnjaci uzvišenih moralnih načela. Međutim… ova sloboda izraza i neopterećenost formom, vremenom je ove plesove načinila veličanstvenima. Toliko da su postali lepši od onih starih svetih plesova. Vremenom okoštalih.
Pažljivi sveštenici sve su to uvideli. Rešili su da unesu elemente novih ne-svetih plesova u svoje svete, hramske plesove. I polako se gubila granica između svetog i profanog. A Liz Gilbert, koja je ovu priču dobila od svog balijanskog učitelja, kaže da joj se učinilo da su domišljati sveštenici upravo to i želeli. Da se izbriše granica između svetog i profanog. Starog i novog. Dobrog i lošeg. Između baba i žaba. Jedino su zapadnjaci sa visokim moralnim načelima bili zbunjeni. I pitali se koji su plesovi sveti. A koji nisu.
Tanka je linija između ovih dvaju svetova. A stvaranje se upravo dešava na njoj. Između zdravog samopouzdanja i nezdravog ponosa, što reče Murakami. Kontinenti se nalaze između našeg unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta. Između fantazije i inženjerije. Između genijalnosti i ludila. To je taj hod po žici. Balensero.
I nikada ne sumnjajte u male grupe posvećenih ljudi koje su menjale svet. To je uostalom jedini način na koji se svet ikada i menjao.
Sombor, 11. avgust 2021.