Telom sam stigla u Beograd. U Inter brigada. Duši ipak treba neko vreme da doputuje. I dalje se švrćka po krasotama Boke. Još pre par sati sam se kupala u moru. Koje je bilo najlepše do tada. Najmodrije. Najsvetlucavije. Svi jedrenjaci su isplovili. Udesila se cela Boka. Poslednja dva dana je bila najzanosnija. Nevesta Jadrana. Kao za venčanje da se gizdala. Pustila me je u svoje odaje. Iza paravana. A onda mi je sat zazvonio. Čekao me je let za Beograd.
Ah ta konačnost. I ta svest o prolaznosti. Koliko drugačije sam gledala isti prizor prvog i poslednjeg dana. I koliko su istinitiji i življi poslednji dani. Kada brojimo sitno. Na početku smo kao neke bene. Verujući da imamo beskonačno mnogo vremena. Nuh.. iluzije su tu da se rasprše. I dani koji se ređaju podsećaju nas da što je bilo daleko postaje blizu. Ta konačnost ih čini sve slađima.
Ne znam kada sam poslednji put bila dve nedelje na moru. Od-moru. Imala sam ideju da je od-mor odmak od more. Pa kako u životu , hvala mu, nemam neke more… nisam ni imala potrebu da se odmičem. Ni odmaram od svoga života. Naprotiv. Želela sam da se u njega uronim cela.
Sunce upijam svakodnevno. A plivam od kraja aprila do kraja oktobra. Barem jednom nedeljno. A nekada i dva-tri-pet-sedam puta. Na Adi. Na somborskim kanalima. U rekama. Na bazenima. Pa mi se more činilo kao neki pleonazam. Možda zato što nisam imala svoje mesto na moru. Nakon Rovinja u kome sam provela prve decenije života… i koje me je naučio na jednu vrstu estetike. Na svoje kamene plaže. Slobodu. Toples. Umetnost u svakom krajičku koji pogled može da okrzne. Veneto estetiku. Istrijansku melodiju. I miris rastinja. I kužine. Sva druga mora su me smorila. I razočarala.
Falilo mi je sve rovinjsko. I estetike. I mirisa. I melodije. A ponajviše duha. A smorila me je bila i turistička pandemija. Kao da je ceo svet poludeo. A ja ne volim da radim ono što svi rade. Pa sam se posvetila radionici. Pisanju. Tkanju svakodnevice po mojoj meri. A mora sam prepustila drugim ljudima.
I ove sezone sam mislila da sam se isplivala za sve pare. I za sve dane. Onolika Ada. Somborski Amazon. Ipak… Marina je bila nedvosmislena. U pozivu da odem u njen božanstven bokeljski dom. Odmah pored kuće Ive Andrića. Kojem su Boka i Herceg Novi bili velika inspiracija. Ako je inspirisalo Andrića… valjda će inspirisati i mene. Ne mora odmah za Nobelovu… Nuh… inspiracija je prva vrednost mog života. Pa sam se pustila.
Moram na more. Čula sam sebe kako govorim. I tek sam tamo… u srcu Boke… posle dve nedelje njenog milovanja osetila koliko mi je trebala. Prvo da me od-mori. Od sebe. Od svakodnevice. Pa tek onda da me nadahne. Nevesta Jadrana. Svojom Krasotom. Harmonijom. Neukroćenošću. Duhom koji osmehuje. Svojom nijansom kamena. Drveta. Bojom mora. Pogledom. Zaprimila me je. Baš kao i Marinin dom. Koji mi je bio pravi domaćin.
Koliko sam bila umorna. Iscrpljena. Iznurena. Napeta. Našpanovana. Sva u akciji. Shvatila sam tek u ovoj novoj odmornosti. Koja mi se polako pomaljala. Posle dve nedelje somborskog Amazone. I dve nedelje Boke. Nije bio ovo godišnji odmor. Bio je ovo decenijski odmor.
Najbolje se putuje kad se putuje sam. Znala sam to oduvek. A sada sam se ponovo podsetila. Ta otvorenost za svet oko sebe. Svi ti neočekivani radosni susreti. Sa starima. Novima. Slučajnima. Božanstveni sagovornici. Brodovi. Jedrenjaci. Trajekti. Voda. I last but not the least… knjige. Oprosti more sveto oprosti…
Jedino mi je nedostajao moj mačor Srećko. Gledajući onolike ljude sa psima, pomislila sam kako bilo božanstveno da i on može da putuje sa mnom. Nuh… on je srastao sa kućom. Sa dvorištem. Kao i ja što sam bila srasla. U nedostajanju Srećka, družila sam se sa bokeljskim mačkama. I našla svoju ekipu mačaka. Sa kojima sam negovala svoju mačeću prirodu.
I evo me sada. Telom u Inter brigada. Duhom još uvek lutam Bokom. Čudan mi je bio povratak kući. Jer … kući se ne možemo vratiti. Sve se menja. I kuća. I mi. Čudna mi je. Ipak topla. Mila. Na neki način poznata. Najbliskije su mi neke sitnice. Raduje me moja roza japanska slika. Jutarnja šoljica kafe. Sveska koju nisam ponela. Polako izranjaju i novi detalji. Polako ću se ovih dana podsećati svog života. Koji sam živela pre Fruškogorskog Randevua sa Muzama. I pre mog novog staništa. Kanalske kuće Amazonka. Pre Boke. Čini se kao pre pet života da je bilo. A prošao je samo jedan kalendarski mesec. Vreme je tako relativno… moj Ajnštajne. I moj Avguste.
Nameravam da što duže zadržim ovu izlufitranu auru. Svež putnički pogled na sve što sam mislila da poznajem. Osunčano isplivano i odmorno telo. Zvuk talasa. Šum vetra. Koji mi budi osećaj Iskona. Miris Mediterana. I ponovljeno srce u Herc(eg)u Novom. Kako me je Bokeljka Ivana naučila.
Zato je Srećko tu. Moj. Poznat. Moja šoljica kafe. Čekaju me Tibetanci. Voljena ulica Inter brigada. Pa polako. Mediteranski. Eeee. Nigde ne žurim. Imam vremena. Ostavila sam sebi još dve nedelje da mi duša stigne. Da se ova odmornost slegne. I ne isprepada metežom i histerijom Belog grada. Prvog septembra.
A ća san nam svašta u ovoj odmornosti spremila… ajme Gospe. Mnogo lepih stvari. Znaćete uskoro. Kad za to dođe vreme.
Imajte se bajno i sjajno svih septembarskih dana. I živite svakoga dana kao da vam je poslednji dan na omiljenom moru.
Mari Bepa san