Ovo je bilo leto mnogih mojih kostima. Prvo polugodište godine u kojoj se rodilo toliko novog, krunisala sam Fruškom gorom. Randevuom sa Muzama. Beskonačnom i intenzivnom razmenom Nadahnuća. Ljubavi. Podrške. Čarolije. Tamo se desila Muzina Mafija. Manufaktura ljubavi i čudesnosti. Koje neprekinuto traju. I razvijaju se. Love gets sweeter every day.
Usledilo je dve nedelje Sombora. U potpuno drugom kostimu. Virtuoz i ja provodili smo naše zajedničko vreme. Nakon što se fizički nismo videli jedanaest meseci. Protekle pandemične godine. U kojoj je naša ljubav bila sva onlajn. Zahvaljujući zatvorenim i otežanim međudržavnim putovanjima. Kako je to čudno bilo. Naš susret… u kojem ja stižem sa Randevua. Raspršena i sa Muzinom Mafijom združena. Sa mojim palo santo miomirisnim štapićima. Virtuoz je palio neke svoje štapiće. I svakom su oni drugi bili… čudni. I ne mnogo prijatni. Dešavao se fizički susret sa Virtuozom. Telesno približavanje naših svetova koji su bili blizu na jedan način. Po novom normalu. Onlajn. A fizički udaljeni. Po starom normalu.
Pa moje zbližavanje sa Zavičajem. Susreti sa školskim drugovima. I te neke male radosti. Na koje sam živeći u drugim gradovima i zaboravila. Pa moj Veliki bački kanal. Na kojem sam svih somborskih dana bila. Sa mojom sestrom. Koja je skoro pa dobila tikove. Od svakodnevnog kanala. Toliko sam bila na kanalu ovog leta… da mi je život podario kuću na tom istom kanalu. Imanje tačnije.
Sećam se razgovora sa Virtuozom. Koji sam vodila neposredno pre nego što mi je ovo divno Imanje stiglo u život. Nisam ja Grofica. Ja sam Amazonka. To sam rekla. Onako deklarativno. I iz tog stejtmenta desila mi se kuća. Imanje. Baš na tom potezu Evropskog Amazona koji najviše volim. I koji osećam svojim zavičajem.
I tek što mi je Amazonka stigla u naručje i tek što smo se Virtuoz i ja zaista ponovo fizički sreli, deleći iste mirise i poglede… čekao me je novi kostim. Karta koju sam kupila pre svih ovih čudesnih događaja. Putovanje. Boka kotorska. Prijao mi je ovaj kostim. Plavi kupaći. I bela haljina. U kojima sam provela leto. Dobijajući onoliku lepotu na sve strane. So. Boku. More. Proširujući horizonte. I bojeći ih u konture Boke.
U Boki sam nosila i kostim pisca. One koja je došla da se pozabavi svojim stvaralaštvom. Da ga dostojno upakuje. I spremi za svet. Bila sam prva komšinica Ive Andrića. Isti pogled. Ista orijentacija. Isti sprat. Slična inspiracija. I baš sam mogla da osetim taj duh mesta. Spiritus Loci. Koji me je u Boki milovao. I odmorio. Taman onoliko koliko mi je trebalo. Da zaboravim na svakodnevicu. I ponovim Srce. U Hercu Novom.
Ipak… Amazonka me je dozivala. Pa sam pravac sa Boke aterirala na evropski Amazon. Čudesni rezervat prirode i biodiverziteta. Na pet kilometara od centra Sombora. U kostimu Amazonke. I domaćice kuće. Sa kojom sam se tako lako i lepo upoznavala. Tako je podatna. Laka. Divlja i pitoma. Sve u njoj sam skontala na jedan. I sva mi je na ruku. I svakog trena sam joj se sve dublje puštala. I prepuštala. I osvestila koliki sam bingo dobila. Svoje parče Amazona. Između dva mosta. Prostrani mol sa onolikim drvećem. Amazonom. Žabama. Patkama. Ribama. Lijanama koje miluju. Cvrkutom. Šuštanjem zelenila. Ne zna mu se broj. Onoliko trave za kositi. I rastinja za šišati. Jedno veliko 5d belo platno. To sam dobila. Da autorka može da se izrazi. I to je odgovor na pitanje. A kakva je razlika između pisca i autorke? Razlika je ta što pisac piše. A autorka stvara. Pisac je samo jedan izraz autorke. Koja ima više izraza.
Ovih amazonski dani dali su mi novu jasnoću. Osvestila sam postojanje tog novog 5d platna u mom životu. Koje će svakako biti deo mnogih mojih projekata. A tek su krenuli da mi se najavljuju. I obznanjuju.
To je taj Spiritus Loci. Duh Mesta. Kojem su me naučili Japanci. Nakon što su mi Latini dali Reč za to iskstvo. Japanci najpre borave na praznom zemljištu. Da bi osetili na kakvu ih građevinu zove. Pa sa tog mesta stvaraju. To je taj sklad čoveka i prirode. A kada dođe opremanje enterijera… ponovo isto. Bivaju tamo u praznom prostoru. I osluškuju na šta ih mesto zove.
Eto to sam radila ovog leta. I to sam osećala ovih dana. Kako se bližilo vreme povratka u Beograd. To koliko sam druga osoba na svakom od tih mesta. Koliko mi svako od njih aktivira neki drugi identitet. Neke druge misli. Osećanja. Navike. Svakodnevicu.
Juče sam ritualno zaokružila somborski boravak. Zapakovavši Amazonku do sledećeg dolaska. I da. Osećala sam onaj titraj u stomaku. Koji je na granici prijatnog. Uzbuđenje. Koje je na čas ushićenje. A na čas je i trema. Bio je to rođendan mog rahmetli tata Duška. Vreme sporta i razonode je prošlo. Bila je njegova čuvena rečenica. Koju nam je govorio nedeljom posle ručka. Dramski. Duhovito. I direktivno. Da… Od toga je trema. Žarko leto i moja šestonedeljna turneja promene raznih kostima se zaokruživala. Beograd me je dozivao. Belgrade Calling.
Amazonka je dobila moju ljubav. Srele smo se. I to lepo. Divno. Uspele smo da ugostimo i drage prijatelje. Koji su impresionirani i oduševljeni Amazonka experiencom. Što mi sve daje još više ljubavi za celu novu epohu.
I evo me jutros u Inter brigada. Na mom izvoru pisanja. Dočekala me je kuća herojska. I naravno mačor Srećko. Koji je za ova dva meseca narastao. Od divne nežne Mirićkine pažnje. Kojom je obasipala i kuću. I cveće. I Srećka. Ah. Kakva je milina vratiti se kući. U novi kostim. Udahnuti dvorište u Inter brigada. Hibiskuse u svim bojama. Mediteranski vrt. Džunglu u severnom dvorištu. I shvatiti koliko i ova kuća podseća na Amazonku. Sa svojim zelenilom. Šumom. Vrtom. Mirom. Da ga ne ureknem. Kuc kuc kuc. Vračarom. I Beogradom koji volim. I kojeg sam se zaželela. Tih prestoničkih fazona. I delicija. U raznim vidovima.
Raspakovala sam se sinoć. Čim sam stigla. Da danas počnem dan… na tom belom 5d platnu. I sve mi se čini tako lepo. Osveženo. Proverila sam da li je moje. I sada znam da jeste. Itekako. Zaželela sam se svih tih stvarčica oko mene. Koje čine moju intimu. Moje šolje. Krevet. Srećko. Roza slike. Nova daska sa Randevua. Koju koristim kao tacnu. I Radionice. Koja čeka da joj se dam.
I last.. but not the least. Ovo leto ne može da prođe bez spominjanja Zorana Ferića. Božanstvenog. Čije sam knjige čitala. I čitala. I čitala. Jedva čekajući da u njih uronim. Na osami blizu mora. I Putujuće kazalište. Poslednja rečenica koju sam pročitala bila mi je inspiracija za ovo promišljanje. O tome koliko nas određuju prostori.
Gledao je sobu bez nameštaja, osim niskih sećija na kojima su sjedili. I on i djed povijenih nogu. Kao Turci. I kaže da mu je onda palo na pamet, uz taj miris rakije. Kako te turska kuća neprimjetno pretvara u Turčina. Dođeš, pozdraviš, sjedeneš i već si Turčin.
Kakav moćan opis Duha Mesta. E da. To sam juče tako intenzivno osećala. Zatvarajući Amazonku. I Virtuozov stan. Da sam u svakoj toj kući, koje sam ovog leta otvarala i zatvarala, živela drugačiji život. Mislila druge misli. Provodila drugačije dane. Bilo je ovo vreme identitetskog štimovanja. Preslaganja. Novih kostima. Oplemenjivanja i osvežavanja onog centralnog.
I kako sam stigla u kuću… na moje mesto… prsti su mi se razigrali. I evo teksta. Da. Kad smo već kod Spiritus Locija. To je kuća u kojoj je svako ko je živeo napisao barem jednu knjigu. Ima to jedno mesto… izvor… na kojem sve postaje jasno.
Nakon Randevua table sam spakovala. Da se i one odmore. Od sutra krećem da ih postavljam. Orna i odmorna za novu školsku godinu. Za nove susrete. Nove herojske generacije. I uživo. I onlajn. I sa jednom divnom Jasnoćom. Koja će mi biti vodilja. Da objedinim sve moje kostime. Gradove. I izraze. Vreme sporta i razonode upravo počinje.
Čekam vas 14. septembra na intro-večeri. Uživo. Pa Bepina nadolivanka 16. septembra. I lansiranje nove herojske generacije 25. septembra.
Beograd, 12. septembar 2021.
PS Na ovo pisanje, pored Zorana Ferića i turske kuće koja čini da se odmah osećaš kao Turčin inspirisala me je i jedna fotka sa police. Ja u Banovini. Na hodnicima. Ne znam ni kako je dospela tu. Ni fotka. A ni ja. 😉 Pa sam još dublje osetila koliko nas određuje mesto. Koliko drugačije razmišljam u Beloj Banovini. A koliko na Amazonu.