Dok sam letos sređivala Nindžu, shvatila sam koliko me ova tema dira. Ona je otvorila moj književni prvenac. A shvatila sam i da sam je tek dotakla. I da sam u međuvremenu o njoj promišljala i razgovarala još kilometre misli. Pa da ih poređam.
Japanci su me oduševili svojim nekurčenjem. Svojim humble pristupom životu. Za koji u našem jeziku nisam čak ni pravu reč našla. Pa nije ni čudo što smo nevešti sa onim što još ni nazvali nismo. Jer skromnost, skrušenost, poniznost i pokornost nisu reči kojom bih prevela taj divni kvalitet. U kući obešenjaka nije zgodno spominjati štrangu. Tako ni u našem vekovima porobljenom narodu… reči koji zovu na nekurčenje baš i nisu na ceni. Sužanj u nama se buni. Neće ni da čuje.
Najbolji je pojedinac koji svojim prisustvom najviše doprinosi harmoniji grupe. Naučili su me Japanci. Pa je sasvim logično što je toliko aktivan taj „humble“ princip dubokog naklona, istinskog uvažavanja drugog i diskretnog izražavanja svog bića. A sve u funkciji harmonizacije grupe. I samim tim… u Zemlji Izlazećeg Sunca nema mesta za velike ego tripove. Za razliku od nas. Koji još uvek nismo prevazišli te sužanjske rane. Pa se često zabunimo. Smanjujemo se tamo gde bi valjalo da idemo uzdignute glave. A onda se iskurčimo tamo gde bi mnogo umesnije bilo da budemo „manji od makovog zrna“. Čega se pametan stidi… tim se lud ponosi. Govorio je moj deda. I često se setim ove izreke. U svakodnevnim razmenama.
I ne znam koliko sam stotina puta ispričala priču o Rabinu. I opet ću. Za slučaj da je neko propustio. Bio jednom jedan rabin. Koji je gradom išao u dugom kaputu. Sa rukama duboko smeštenim u džepovima. Rabine, šta se nalazi u vašim rukama u džepovima? Neko ga je pitao. Rabin je izvadio ruke, otkrivajući papiriće u svakoj. Aaa, to je samo moja mala vežba. Rekao je. Ovaj papirić u desnoj ruci kaže: Ja sam božanstvo. Ja sam sve. Ja sam Univerzum. A šta je na drugom papiriću? Upitao ga je radoznalac. Ovaj drugi papirić u levoj ruci kaže: Ja sam zrno prašine. Ja sam tako mali. Pepeo pepelu. Zašto oba papira rabine? nastavio je sa pitanjima znatiželjnik. Pa zato što su oba tačna. Nuh… mislim da je važno da znamo kad koji da izvadimo.
Na ovu temu često me podsete reči banalno & trivijalno. Bog malih stvari se odmah naljuti. Jer nema malih stvari. Znamo svi da đavolak drema u detaljima. I čim nešto nazovemo banalnim… napravimo situaciju zvanu duplo golo. Naše biće ne bi da se cima sa banalnostima. Pa ih onda izbojkotuje. I ne uradi. Da bi se konačno osećali još gore… jer ni tu trivijaliju nismo bili kadri da uradimo. E pa stvarno…
I u tom banalnom grmu leži zec mnogih nezavršenih poslova. Nepoloženih poslednjih „malih“ „lakih“ i „nevažnih“ ispita. A sve mi je jasnije koliko su nezavršeni poslovi opasni. Po naše zdravlje. Bitisanje. Po našu celovitost. Da ne kažem integritet. Oni čine rupu koz koju neprekidno curi energija…. Malo po malo. Ali sigurno. I nezaustavljivo.
S druge strane… na svojoj sam koži osetila koliko jedna reč može da napravi kurtšlusa. Iz čista mira. Sećam se kako sam počela da tremarim. U svojim četrdesetim. Ista ona ja koja je oduvek volela da je na stejdžu. I koja je uvek imala šta da kaže. To je stvarno bilo zbunjujuće. Što sam više znala… sve mi je teže bilo da to svoje znanje podelim. Dok mi Sensei po imenu Tom Best nije otkrio koliko je opasna ta reč veliko. Koju sam tako izdašno koristila. Nazivajući stvari velikima. I važnima. Ne znajući tada koliko je naš svesni um bukvalan. I koliko sve te „velike“ i „važne“ zadatke diže visoko. Iznad moje glave. Čineći me malom u odnosu sa njima.
I tako se zapetljamo u tricama od banalnosti. Jedva dišući od velikih stvari. Sudbinskih. Da ne kažem egzistencijalnih. Ah. Reči koje tako olako i često koristimo. Ne kapirajući da svoju glavu stavljamo na giljotinu. Svaki put kada govorimo o egzistencijalnoj krizi. A mislili smo samo za nijansu komfornije i fensije življenje.
Čim sam reč „veliko“ zamenila posvećenošću… koja je sasvim dovoljna… stvari su se ponovo vratile u svoj prirodan tok. I ja sam mogla slobodno da nastavim da uživam na raznim stejdževima. I da svoje znanje delim sa ljudima. Ne deleći ga na malo i veliko.
U međuvremenu sam dobila reč „čovekomerno“. I zavolela je na prvi pogled. Odmah sam znala da je to prava mera stvari. Što bi rekli. Ni banalno. Ni pre-veliko. Da nam bude prijatelj. Da smo bara-bar. A Bog malih stvari i Zakon velikih brojeva sve te male stvari istkaju u životni stil. I odjednom smo sa životom i bogom na ti. Imamo osećaj prave mere. Kada biti veliki. A kada biti mali. I to je reč koja mi se ovog leta, u sređivanju Nindže javila. Odmerenost. Kao sofisticiraniji prevod za humble. Od nekurčenja. Kojim sam otvarala Nindžu.
Tim rečima sam i otvorila proletnji master klas Besprekorna upotreba reči. Sa elementima verbalnog aikidoa. Vrlo sam ga bombasto najavila. Jer jeste bombastičan. Veličanstven. Značajan. I moje veliko delo. Shvatila sam koliko sam ovim bombastičnim rečima digla očekivanja. I koliko je morao da bude spektakularan. Što je sa jedne strane u redu. A onda sam Ekipu pozvala da ga učovekomerimo. Da bismo mogli da ga unutrimo. I čovekomerno smo radili na demistifikaciji ove beskrajne teme. Igre staklenih perli. Reči. Logike. Matematike. Aikidoa. Da nam bude drugar. Bara-bar. Mparampar. Kako bi napisali Grci.
Tokom ovog majstorskog klasa često sam Ekipi skretala pažnju na to kada se skida kruna s glave. Kada se ulazi u do-jo. U vežbaonicu. Skine se obuća. Uđe se bos. Čist. Operu se ruke. Lice. I noge. Kao što je i red ka se ulazi u svetilište. I odloži se kruna. Da bi znanje moglo da nam uđe kroz krunsku čakru. I da nas naše „sveznanje“ ne bi načinilo oholim. I neprijemčivim za novo učenje. Jer… ono što znaš… ne znaš. Govorio nam je Tom Best. Koji je znao da bude i najmanji i najveći. Po potrebi. A onda, kada po japanski, na kraju vežbanja očistimo i pozlatimo svoj do-đo… baš kao što i mali Japanci čiste svoje učionice… vreme je za ponovno stavljanje krune. Da to svoje znanje lepo svetom pronosimo. I vrednujemo.
A zašto je to toliko važno? Pa zato što malo znanje čoveka čini oholim. A veliko skromnim. I prazno klasje, o kojem nam je Neruda pevao, diže glave u nebesa. A puno klasje usled težine povija glavu dole.
Vreme je da prekinemo usud na koji nam je još Andrić ukazao. Vremena u kojima pamet zaćuti. Budale progovore. A fukara se obogati. I gde nas to vodi? Pitam ja vas. Pa vodi nas upravo u ovaj sadašnji momenat. Na koji se mnogi ljute. U kojem starlete vode ašrame. A majstori svog zanata grcaju u svojoj neizraženosti. Zbunjeni rečju samo-promoterstvom. Usled onolikog neutemeljenog narcis-densa. I malog znanja koje drži banku. I vodi kolo. Moje najdublje verovanje je da imamo odgovornost da progovorimo. Da kažemo svoju istinu. Da je podelimo sa svetom. Za šta je baratanje krunom esencijalno.
I vreme je za još jednu od mojih omiljenih priča. U kojoj od Isusa možemo da naučimo logičko-mentalne bravure. Snažne obrasce. I reči. U kojoj odmerenim potezima sa odlaganjem i vraćanjem krune, daje dinamiku i snagu rečima. Koje su bučnoj rulji u trenutku preokrenule stav. Paf… Što, složićete se nije mala stvar. I molim vas da osim na reči, obratite pažnju koliko je aktivna i Isusova koreografija.
Isus ode na Maslinsku goru. A ujutro dođe opet u hram, i sav je narod dolazio k njemu, a on sede i učaše ih. Tada književnici i fariseji dovedoše jednu ženu, uhvaćenu u preljubi, pa je postaviše u sredinu i rekoše mu: “Učitelju, ova žena je uhvaćena baš kad je činila preljubu. A Mojsije nam je u zakonu naredio da takve žene kamenjem ubijamo; šta ti kažeš na to?” Ovo pak rekoše kušajući ga, da bi imali za šta da ga optuže. No Isus se saže dole i pisaše prstom po zemlji. Ali kako su ga i dalje pitali, ispravi se i reče im: “Ko je od vas bezgrešan – neka prvi baci kamen na nju”. I opet se saže te pisaše po zemlji. A oni čuvši to izlažahu jedan po jedan, počevši od najstarijih do poslednjih; tako osta sam Isus i žena stojeći na sredini. Isus se tada ispravi i reče joj: “Ženo, gde su? Nijedan te ne osudi?” Ona reče: “Niko, Gospode”. Na to joj Isus reče: “Ne osuđujem te ni ja; idi i od sada više ne greši”.
I to jeste velika tema mog rada. I života. Kada izvaditi koju cedulju. Kada odložiti, a kada vratiti krunu. Lepo je staviti krunu kada izađemo iz učionice. Iz do-đoa. Da bi se, prilikom susreta sa ljudima, opet blago naklonili. Odložili krunu na tren. Baš kao što je i bonton nalagao gospodi. Da se lagano naklone. Podignu i spuste šešir. Uvaže prolaznike. Blago se naklone. I nasmeše. Odmereno. Spram situacije. A onda ponovo vrate šešir. Krunu. I pronose svoju istinu svetom.
I sva učenja na ovu temu su doživotna. Celoživotna. Što opet može da nas zbuni. Da mislimo da treba ceo život da učimo. I još uvek nećemo naučiti. Što će opet nadjačati malo znanje. I pustiti ga da vodi svet. Zato ću za kraj ove priče naglasiti da ne mora ceo život da prođe da bismo ga primenili. Nego se ono stiče celoživotnom praksom. Baš kao i rabin sa početka priče. Merkajte ceduljice. Znaćete kad koju treba da izvadite. Jer nama ljudima je svojstveno da znamo.
A ja vam se duboko naklanjam. Delim sa vama ovo promišljanje. I vraćam krunu da uvažim sva ta znanja koja su do mene stigla. I da ih živim.
May the Student in you live forever.
Studentu u vama želim mnoge dobre gozbe.
Beograd, 21. septembar ’21.