MA – AI

                                                               Prava razdaljina 

Ovog leta sređivala sam svoje stvaralaštvo. Doživljavala ga iz nekoliko novih perspektiva. Najpre iz one pedantne. Na detalj orijentisane. Mikroskopske. Reči. Rečenice. Tačke. Zarezi. Potom je na red došla i veća slika. Celina. Ritmika. Melodičnost. Teleskopski.

To su ona teška pitanja. Kada u jednoj rečenici treba da odgovorimo na pitanje o čemu se tu u stvari radi. U knjizi. Ili u našem opusu. U životu. Da sam želeo na ovo pitanje da odgovaram u jednoj rečenici, napisao bih telegram. A ne roman. Odgovorio je jedan duhoviti pisac. Možda i nespreman na ovo nelako pitanje. Previše smo uronjeni u to šta radimo. Pa često previđamo zašto? Ili kako? I o čemu se tu radi?

To su ta kontanja druge vrste. Kojima se na radionicama bavimo. A za koja je i meni potrebno vođstvo. Jer ne može čovek sam svoje kaveze da otključa. Valja da mu neko sa strane odškrine vrata. Koja uglavnom nisu čak ni zaključana. Nego blago pritvorena. Ali sa druge strane.

Nakon prvog mikroskopskog bokeljskog sagledavanja svog stvaralaštva, čekao me je Vis. Da se pozabavim teleskopom. Vis. Odmor na bis. Za bliss. Tako je u mom biću bio memorisan plesni ritrit Odjek jednostavnosti. Echo of simplicity. Kod moje omiljene Enese. Nakon nedelju dana plesa… kada se telo ovoliko protrese… po svim orbitalama… izađe svašta. I najbolje. I najgore. I još svašta nešto između. Protresu se misli. Preređaju se i bubice. I srce se otvori. A oklopi se razdrmaju. Polako razmekšaju. A onda i otope. I rastvore.

I eto još jednog kontanja druge vrste. O čemu se u mom stvaralaštvu radi. Volim da podelim kako sam se oslobodila svoji oklopa. Bepa bez još jednog oklopa. Mogao bi biti stalni podnaslov mojih tekstova.

Gostoprimljivi Vis dao nam je mogućnost da svoje oklope u drugom delu dana osunčamo. I u moru okupamo. Vreme nas je baš počastilo. Iako je bio prelaz između septembra i oktobra. Iako je prognoza najavljivala sasvim suprotno. Kupali smo se svakoga dana. Na plažama kakve nisam mogla ni da sanjam da postoje.

Eh da oni znaju šta stoji iza ovih fotki. Reče moja saputnica. Gospa od Puta. Misle švrćkam se po plažama. Pijem koktele. I drndam njih u kancelariji po kišnom danu. A ni ne naslućuju da sam ovde na operaciji na otvorenom srcu. Razigranoj i melodičnoj. Ali bez anestezije. I možda je na prvo gledanje moglo da se učini da nismo mnogo aktivne… osim što plešemo i švrćkamo se po plažama… ipak… na unutarćelijskom i intergalaktičkom nivou bile smo vrlo aktivne. Mikroskopski i teleskopski. Isceljujući sebe. Postajući svesnije svojih potreba. Obrazaca. Odnosa sa ljudima. Sebe u svetu.

Temu koja mi se pokrenula na Odjeku jednostavnosti naslov sasvim jasno opisuje: MA – AI. Prava razdaljina. Precizno. Japanski. Što smatraju glavnim čovekovim zadatkom. Da nađe pravu razdeljun. Sebe i drugih. Sebe i sveta. U prostoru i vremenu. Koliko sam slobodna u odnosima? Koliko i kako odstupam od sebe? Kako se uklapam u grupu? I svakim danom ispovest mene koja se ne uklapa u postojeće norme postaje sve veća. Ali ovaj put drugačija. Ne kao bunt. Nego kao jedan divan mir. Sebe sam lako mogla da doživim baš kao Vis. Koji je tu negde pridružen drugim otocima. A zvanično i kopnenom delu zemlje. Iako spada u najudaljenije otoke.

Ovog proleća pravila sam prsten Bepa pleše ispod Sunca. Koji je odredio toliko toga. Sunce je moja inspiracija. Ono me puni. A ove godine sam ga se baš naupijala. Energetska zimnica mi je na optimumu. Svaka ćelija mi je nahranjena. O Sole mio… pevala sam mu celim bićem onoliko puta. Osećajući duboku zahvalnost za Sunce. I za klimu u kojoj ga tako obilato ima. Svesna i Severa. I njegovog odsustva. Ipak biram Sunce u odnosu na uređenost. Ako mora da se bira. Bepa pleše ispod Sunca. O tome se svakako u mom životu radi.

Sedenje me smara. Ili se krećem. Ili plešem. Ili ležim. Na trajektu Jadrolinije, koji spaja  Vis sa kopnom, blago sam se razmrdavala. Pa kako i zašto da sedim u ovako veličanstvenim trenucima… Okružena morem. Dočekana zalaskom Sunca. A ispraćena Izlaskom. I božanstveno razuđenim hrvatskim arhipelagom. Kojemu do sada nisam našla ravnog. Rečnička je definicija razuđenosti. Sa bezbroj otočića. I ta skoro tri sata… naravno da sam malo zađuskala. Od onolike muzike u mom biću. Zatvorenih očiju. Beskontaktna sa svetom oko sebe. Jer ne može se i đuskati i gledati okolo.

Gospa od Puta mi je kasnije prepričavala utiske. Publika se stvorila za čas. Tri mlade devojke koje su do tada sedele… počele su da se razmrdavaju. Da se dodaju koferima sa točkićima. Drugi su gledali i čekali. Treći su se i sami razmrdavali. Dala sam dozvolu za slobodan pokret. Zašto da se igra samo na podijumu? A ne i na izlasku sunca? Kada sve pleše oko tebe. I ribe. I ptice. I cela planeta. Zašto plešemo samo kada nam neko da dozvolu? Ili izda naredbu? A ne onda kada osetimo impuls? To je moje večno pitanje. A koliko je ono revolucionalrno govori da je moje malo plesno razmrdavanje gledalo više njih nego da sam izvodila striptiz. Na golotinju smo izgleda oguglali. Za razliku od slobodnog kretanja svetom. Koga je čini mi se sve manje.

Za mene je život igra. A svet mi je plesni podijum. O tome sam pisala  u prethodnom poglavlju Dancing in the street. Ja sam ona koja oslobađa svojim plesom kroz život. Možda je ključna reč sloboda. Ona budi zaptiveni impuls. I podseća na poziv. Na pokret. A ja sam slobodni smislilac. Pričam o načinima kako se osmišljeno kretati svojim putem. Sa uživanjem. Stvarati. Igrajući se. Cimanja velikog bez. Negujući duh podrške i zajedništva. Da je svima dobro. A to je već pitanje prave razdaljine. MA-AI. Vremenske i prostorno. Da je dobro svima. Jer saradnja se isplati. Kooperacija je pametnija od kompeticije. Mogu to i matematički da vam dokažem. A ime mog opusa je Igra đinđuvama. Matematikom. Pokretom. Rečima. Univerzalnim zakonima. U životu utemeljenim. Iz života nastalim. I u život vraćenim. To sam ovog leta osvestila. Sređujući svoj opus. I svoj život. Mikroskopski. I teleskopski.

Sa ovim magičnim otokom desila mi se ljubav na prvi pogled. Probudio je i ponegovao iskonski deo mene. A da bi se neka pitanja rešila važno je da se stigne baš do tog čistog pradavnog dela. Do otoka Visa u nama. Koji je decenijama bio van domašaja „napretka“. Stranaca. Turista. Neonskih reklama. Hotela. Mas-produkcije. Gužve. Buke. I već trećega dana mi je neumesno bilo da stavim crveni karmin. Moj logo. Ne pamtim kada sam izašla crvenog karmina bez. Nosila sam ga čak i na Nindža preživljavanju. I uvek. Da. Osim na Visu. Nije mi trebao u ovom susretu sa sobom.

Osim velelepne i magično razuđene raznolike razigrane obale… oduševio me je i svojom unutrašnjošću. Putevima kroz maslinjake. Najomiljenije mesto bila mi je raskrsnica u sred kopna sa starim vojnim kamionom. Smešenim pored nekoliko bala sena. I lokalne tezge viških delicija. Na kojoj piše DI SU? I magičnim magarcem. Najskromnijim čovekovim prijateljem. Koji mu se uvek nađe kada je najteže. I najstrmije. Da povuče. Tako nepravedno zapostavljen. I ismevan. Magic Magić. Bila je ta igra reči. I veza sa biblijskim magarcem. Na kojem je Hrist ujahao u Jerusaim. Setila sam se jedne Turnijeove priče, u kojoj je nepravda prema magarcu ispravljena upravo ovacijama jerusalemskih masa. Koje su dočekale njih dvojicu. U prolasku kroz zlatnu kapiju.

Toliko me je privlačilo to mesto. Stajale smo svaki put. Da hodočastimo. Mapu Visa. Drevne rimske Isse. Blagoslove ovog podneblja. Kapre. Citronele. Aranćine. Vino. Masline. Uje. Pogaču od smokava. I naravno da se podružimo sa Magićem. Da ispravimo našu ljudsku oholost. Danima me je naročito privlačio rashodovani dobroćudni vojni kamion. Sviđao mi se tako neupregnut u ratove. Preveden na eksponat. Na sećanje. Na jednu veličanstvenu instalaciju.

A onda smo jedne noć zastale i. Da pozdravimo mesto. I sa njim razmenimo noćnu energiju. Gospa od Puta i ja. Blagodarnošću i spremnošću Suzi Kjut. Iz japanske familije Suzuki. Koja nas je s lakoćom prevozila i bijelim cestama. Kako naši domaćini zovu ne-baš pristupačne puteve. Na kojima prolaze samo Magići & Suzi Kjut.

A kad smo otvorile šiberdah… ostale smo daha bez. Te zvezdane noći sa sa bezbroj zvezda. I svim sazvežđima na nebu. Uz pljusak zvezda padalica. Sa opservatorijom na telefonu. I aplikacijom Sky view. Koja nam je tako jasno prikazivala sva sazvežđa. Ah. I tehnologija nas je podržavala. Baš koliko name je trebala. Osećala sam se kao Galileo Galilej lično. Utom mi je stigla razglednica od Dejvida. Sa Galilejskog mora. Da se sve frekvencije uklope. 

Koliko more zahvalnosti je prošlo kroz mene. Zahvalnost za zvezdano nebo. Poslednjeg dana septembra. U kojem sam plesala. Pustila svoje srce sa povoca. Izragovarala se sa njim. Isplakala. Isprala. Iscentrifugirala. Toliko da su mi bile pune uši suza. Iako sam na  uvodnoj rundi rekla da sam prilično ponegovana. Takoreći isceljena. Takoreći savršeno normalna. Što bi rekao Čvorović. U Balkanskom špijunu. Nisam ja luda. Ja sam savršeno normalna. Moje stegnuto telo govorilo je malo drugačije. Da bi ga pune uši suza trećeg dana plesa demantovale.

I tako olakšana bila sam svesna onolikih blagodeti kojima sam obasuta. Prilikom da budem baš sada na Visu. Sa mojim plesnim plemenom. Od svukud. Na onolikom plesu. Na onolikoj muzici. Na novoj muzici. Kakao ceremoniji. Na Suncu. Na oktobarskom kupanju u moru.  Da okupam tuge. I nahranim ih artičokama, kaprima, smokvama i grožđem. I komiškim kolačem Teta Bepa. Koji ide u paru sa rogač kolačem. Onolikim pogledima koji ostavljaju bez daha. Ni manjeg ostrva… ni više kutaka za istraživanje. Svaki me je dozivao. Svaka maslina. Nar. Grožđe. Zarđala vojna skalamerija. Moj život tako nalikuje ovom otoku Visu. Do kojeg se stiže trajektom Petar Hektorović. Starijoj gardi od mladosti znanom Jadrolinijom.

I to mi je bio naj utisak. Taj doživljaj sebe u Svetu. Ja sam u stvari najviše kao ova slika. Kao otok Vis. Daleko od kopna. I baš na ovom mestu parkirala sam svoj vojni kamion. I smestila ga u širi ambijent neba najnačičkanijeg zvezdama. Kakvo nikada nisam ovako istinski doživela. Sa kišom zvezda padalica. Koje su i kamion dotakle svojim zvezdanim prahom. I ostavile mu po zvezdu na svakoj strani. I to mi je bio odgovor. Naš veliki zadatak. Da nađemo dobar ambijent za svoj vojni vozni park. Da ga parkiramo. I dobroćudnim načinimo. Negde pod kapom nebeskom. Gde nam je volja.

Posle sam se setila da sam tog dana čitala Leonardovu TO DO listu. Evo kakve je misli mislio. I zadatke činio: Merenje Milana i njegovih predgrađa. Nacrtati Milano. Naći majstore za aritmetiku da mi pokažu kako da izmerim kvadraturu trougla. Pitati Đanina artiljerca kako je kula u Ferari opasana zidom. Pitati Benedeta Protinarija kako u Flandriji hodaju po ledu. Doći do mere Sunca koje mi je obećao meštar Đovani Frančeze. Opiši detlićev jezik. Zašto je riba u vodi brža od ptice u vazduhu kada bi trebalo da je suprotno obzirom da je voda teža i gušća od vazduha? Zašto je nebo plavo?….’

Zahvalna sam životu što i ja imam prilike da se bavim sličnim ili bar približnim temama kao Leonardo. Na dobrom sam putu. Kaže mi moj unutrašnji kompas. Još dublje sam osvestila koliko su ove teme esencijalne za cvetanje mog bića. Setila sam se kada sam ovog proleća, uronjena u stvaranje master klasa Verbalni aikido, zaboravila da živim. I kada me je Gospa od Puta pozvala na Sanset na Silosima. Tog trenutka sam skontala da se ne sećam svog poslednjeg zalaska. Uh… koliko mi je ta činjenica bila mali lični poraz. Bankrot. U fazonu… nema više sunca… nema više meseca. Neba. Džaba da ceo svet zadobijem… a duši svojoj da naudim. Upravo tako sam se tada i osećala. Odvojeno. Un-plugged. Nepovezanom. Krtom. Zato su zvezde toliko važne. Da oslušnemo svoje želje. Da pazimo šta mislimo kada padaju kiše padalice. Da razvijamo poverenje u svoje telo. U svoje srce. U njihove impulse. Umesto da verujemo u norme društva.

Kada sam kasnije podelila ovaj uvid sa Barbarkama… kako su prozvali našu malu hrvatsko-srpsku družinu… mlađahna i mudra teta Stela mi je objasnila da vlo ljubomorno čuva svoje Sanrajze i Sansete. Vala i ja ću. Obećala sam pred svima. A najviše sebi. Kada sam se vratila, domar zgrade od preko puta, pomažući mi sa koferima rekao je, citiram. Vidi se da ste oprezni u davanju svog vremena. Eh. Upravo tako. Kako se to odmah vidi. I čita. To je matematika. Obrasci koje naše biće šalje drugome. A koji su mnogo stariji od reči. I koji sadrže sve reči.

Shvatila sam da sam baš kao taj otok Vis po mnogo pitanja. Van domašaja normi društva… a opet sam u njemu. Razumem i vidim njegove formule. Zato o njima i pričam. Za mene su one moja lična eureka. Koju volim da podelim. Kada mi se učini da vidim mnogo lakši i lepši i uzbudljiviji put. Koji se sastoji u praćenju lakoće. Radosti. Otvaranja. Toka. U ritmovima života. Lightissimussfulness. Jer život je nenaporan. On teče linijom najmanjeg otpora. Baš kao što nas je Okemon još pre milenijuma poučio. Da je najbolje rešenje ono koje je najelegantnije. Ono koje zahteva najmanje koraka.

Kada vidim da smo prekomplikovali… kažem… Alo ljudi… ne mora tako teško. Ne mora da je naporno. Mnogo ste bre smorili tim svojim pravilima. Ne sviđaju mi se ni malo. Uvod su u nesriću. Kao na trajektu Petar Hektorović… kada su žene stajale u dugom redu ispred dva ženska toaleta. A ja produžila ispred. Ovde je red. Dovikivale su mi. Na hrvatskom. I na češkom. A ja sam prošla sa osmehom. I ušla u otvoreni muški toalet. Završila. Oprala ruke. I nasmejala im se. Srdačno. Čisto da vide da može i drugačije.

Osećam svojim pozivom da nam skrećem pažnju na ideje koje su nam uvalili. Koje nove i nove uočavam kad god skinem neki stari oklop. A koje većinski sapadaju pod odrednicu „militantnog mučeništva“. Da je čovek čoveku vuk. Da mora da je teško. Da bez muke nema nauke. Teški smorni rad. Procedure ubiše. Bila tamo. Istrčala odande. Gde čovek je čoveku vuk. I napravila Lepi moj Svet. Baš kao otok Vis. U kojem caruju solidarnost. Prihvatanje. Podrška. Svi za jednog. Jedan za sve. Videla sam zastavu kraljevstva koje mi se sviđa. Kao ogledno dobro. Da je moguće. Da postoji.

Da ne zaboravim da malo dublje razradim i enromnu poslušnost današnjeg čoveka. Koja mene uvek iznenadi. Jer je van mog matriksa. Cele ’20 sam se u neverici pitala… da li je moguće da ovoliki svet trpi ovolike neslobode? Ovako tiho. Mirno. Čak se o tome više ni ne priča. I često me podseti vica o čestitom Lali. Nakon objave okupatorske vojske da će sutra biti vešanje svih odraslih muškaraca u selu… Lala se izvinjavajući interesovao. Jeli, možete nam molim vas reći da li da donesemo svoje štrange? Ili ćete nam ih vi obezbediti? To sam podrobnije raspisala u tekstu Veži konja gde ti gazda kaže. Makar crkli i gazda i konj.

Što me vodi do sledeće tačke na koju bih nam skrenula pažnju. Preveliki oprez koji se uvukao u nas. Kada nam je Karol davala uvodne instrukcije oko Kakao ceremonije, toliko je pitanja bilo. Toliko strahova. Slušala sam. I počela sam da se nerviram. Oko čega mi sada diskutujemo? To je moj stari obrazac. Koji odmah sve skonta. I lako ulazi u situacije. I bude precool. Ovog plesnog ikspiriensa rešila sam da ne budem precool. To je u meni onaj mudrijaš što vazda negde žuri. Ipak… pustila sam ovog precool tipa da se izrazi do kraja. Ali u sebi. Lakše sam se ja otisnula na drugi kontinent u potpunu avanturi… A lakše sam kupila i  stan nego što su neki ušli u kakao ceremoniju.

I to je moj veliki utisak o nama. Danas. Zbunjena sam što mladi  ljudi tako bespogovorno slušaju. I veruju. Ne proveraju granice. A za mene je iskustvo najvažnije. Nijedan slogan ne znači ništa dok nije u mišićima. Doživljen. U kontekst smešten. Da bimo znali šta jesmo… moramo da znamo i šta nismo. Valja malo da se siđe i off-road. Bijelim cestama. Jebenim. Da se ta naša divljina malo izđira. Zatomili smo je. Pripitomili. Nedostaje nam uzbuđenja. Da nam malo krv proključa. Pre-dosadno mi se čini kako smo osmislili ovu našu civilizaciju. Za sve imamo tutorijal. I držimo ga se.

Zato sam se i smestila kao otok Vis. Umesto da radim šta je zadato… važnije mi je da kroz svoje telo propustim kako mi se taj zadatak čini? Ima li smisla za mene? Ili mi se ne čini. Pa bih radije nešto drugo. S vremena na vreme valja oslušnuti svoje tijelo. Kao neki lični sistematski pregled. I svoje srce. Pratiti svoju radost. I lakoću. I ne mora najlakše. Ali najživlje. Čujem Enesine mile i mudre riječi. Na hrvatskom. I na božanstvenom istovetnom engleskom već u sledećoj rečenici. Ah. Da. Koliko nas često ovoga treba podsećati. Jer smo naučili da ono što je lako ne vredi. Baš kao što mi je Rambo letos pričao o svom drugaru sa faksa. Čija se porodica tradicionalno bavi uzgojem krumpijera. I kada je Rambo izračunao da oni nekoliko puta propuste tone krompira preko svojih leđa, utovarajući i pretovarajući… upitao je drugara da li su razmišljali da se bave nečim lakšim. Pečurkama…na primer. To je posao za dangube. Odgovorio je kao iz topa drugar. O tome se radi.

Mi verujemo da mora da je teško. Da moramo da se mučimo. A za svoju lakoću se osećamo krivi. Na primer… mogla sam da ovaj moj Vis na bis da doživim kao ekstra luksuziranje. Preko ’leba pogače. A ja ga doživljavam hlebom nasušnim. Jer znam šta uradi puno srce. I Razigrano telo. Akumulirano suncem do svake ćelije. Hvala Životu.

I nije potrebno vreme da se nešto desi. Svesnost je sve. Svijest je sve što jest. Lepo kaže Krešimir Mišak. Onog trenutka kada su na istoj liniji i naše misli i naše srce i ono što činimo… a pre toga smo se dovoljno dugo zagledali u zvezdano nebo… i napravili svoju Leonardo to do listu… spremni smo.

Trećega plesnog dana Enesa nas je po običaju okupila u krugu. Priznala nam je da se pitala zašto interakcija u prva dva dana nije prerasla u čaroliju. Kada zna da sastojci koje je u ples stavila obično stvaraju čaroliju. Radili smo sve što je „trebalo“. Bili smo odlični izvođači radova. Šta god da nam je rekla… sve smo bespogovorno izvršavali. Ali nije bilo sharinga. Deljenja. Mora da se prekorači i ta granica sebe. I svojih utvrđenja. Da se otvorimo za razmenu. Da damo i primimo ljubav. Osmeh. Prihvatanje. Vidim te. Čujem te. I to što govoriš ima mi smisla. Čak iako ga ne razumem. I dobro si došao ovde. Samo to. Ništa više. To je toliko divan ambijent za rast i cvetanje bića. I odatle se čarolija dešava. Iz rizika. Iz razmene. Iz susreta. Jer gde se dvoje od nas sretnu… tu je i On.

Bivajući osam dana deo plemena i deo Barbarki i saputnica Gospe od Puta, videla sam koliko je moja individualnost izrazita. Koliko su mi važni moji ritmovi. U kojima stvaram. Pa se delim. Pa se ponovo vraćam sebi. Tih ritmova sam oduvek bila svesna. Bila sam brža od većine. Počevši od ukućana. Tata Duška. Koji je bio temeljan i posvećen. Ja bih završila ceo bački ručak logičan, uključujući i kolače, da bi on polako stigao do polovine punog tanjira supe. Guštajući. I moja sestra Jovana ima poprilično sporiji tempo u odnosu na mene. Kao i većina ljudi koja mi je u život stizala. Pa sam najveći deo života u zajednici provela cupkajući. Jedva čekajući da krenem svojim putem. Koji me je uvek glasno dozivao.

Oj Živote.. balansero si stari. U školi sam uvek čekala da zadatke urade i oni sporiji. Ja sam žurila da što pre uradim svoje. Samo da mogu napolje. Da se igram. I tu sam obično nešto brzajući pogrešila. Ali sam bila zadovoljna sa 95 bodova. I prvim prolaznim vremenom. Što me je možda i spaslo. Jer nikada nisam upala u perfekcionizam. Držala sam se ideje dovoljo dobro. Dovoljno za petaka. Za desetku. Nije ni čudo što mi je Život kao balansero poslao tri Device/Lav u istom trenutku. I dve Device/Vage. Da me okruže. Sa svih strana. I to nije sinhronicitet… nego obrazac. Čista matematika. Koja mi je poslala pedantnost u život. Upravo u trenutku kada spremam svoje knjige za svet.

Znam koliko me je dotakla priča jedne prijateljice. Koja ceo bračni život oseća da je držana. A njen muž da ga požuruju. Da. Nije lako. Mene životno smara to čekanje. Zaustavljanje. Ipak sa mojih sedam planeta u vatri… nezaustavljivost je ključna. U interakcijama sa ljudima se obično osetim usporavana. Držana. Zato sam i naučila da se krećem sama sa sobom. Povremeno se razmenjujući sa ekipom. Prija mi taj plemenski pristup. Zajedno/a/i/ili sami.

Sećam se kada sam u prvim tinejdžerskim danima rešila da u grad izlazim sama. Jer je moja najbolja drugarica Nataša uvek kasnila. Beskonačno. A nije bilo mobilnih telefona. Pa bih je ja čekala. Sva ustreptala. I euforična. Čekala. I splašnjavala. Dizala se. I pizdela. I ljutila se. I suze mi išle od besa. Da bih vrlo uskoro rešila da ne želim više da je čekam. Izlazila sam sama. Klinka. Među onoliku stariju nepoznatu masu. Ah. Koliko to jebeno nije bilo lako. Ali…svejedno sam išla. Tada sam počela da učim da se krećem svetom sama. I bravo mi. Tek sada kapiram koliki je herc trebao za to. I grlim tu malu Bepu što je crkavala od nelagode. Ali ipak išla.

Ali zato, kad nađem srodnu dušu… volim da odigram ples, dva, tri… pa opet nazad. U obradu svih tih doživljaja. I to mi je jedan veliki utisak ovog perioda. To što sa ljudima sve više mogu da komuniciram apstraknto. Telepatski. Emotivno. Čak i bez ikakvih poruka. Meta-fizički. Nije ni čudo. Pa i sva ova tehnologija je nastala iz ljudske svesnosti. Sa većinom mojih bliskih prijatelja ti sinhroniciteti u nizu postali su osnova naše komunikacije. U isto vreme jedno drugo zovemo. Ili pišemo. A da pre toga danima… nedeljama… mesecima… godinama nismo. I sve tako. Nećeš verovati… evo sad sam baš uzela… htela… mislila.. Kažu mi. Daaa.. verovaću. Odgovaram ja.

Jedino u to i verujem. U lake dogovore. To me je davnih godina naučila još Staša. Kao centralni kriterijum druženja. Sa kim se lako dogovara. Smaranja bez. I čujemo se da se vidimo bez. A onda volim da proučim te sinhronicitete. I u obrasce ih smestim. To je ta matematika. I time se bavim. Strukturom magičnog. Strukturom ostvarenja. Do granice do koje je to moguće. Uvek poštujući misteriju. I ne pokušavajući da pre-razumem.

Podsetila sam se koliko mi je važan ritam. I koliko mi je veštine potrebno da isfuram svoj ritam u različitim okruženjima. Volim da sam deo ekipe. Ali i ne volim. Pet planeta u Ovnu. Dve u Strelcu. Mars u Sterlcu. U prvoj kući. Nije lako sedeti ’nako. Treba mi neko izdvojeno mesto. Vis. Šank. Šank stolica. Cela mi se ljubav zaokružila čim sam našla šank i stolicu. A na njoj je pisalo VOLIM TE. Kad smo već kod obrazaca. Tu mi je udobno. Jer sam svoja. A i sa ekipom. Učestvujem. Taman koliko mi prija. A shvatila sam i da sa te Vis pozicije lako preuzimam banku. Držim radionicu kao Teta Bepa. To sada pre-kalkulišem. I promišljam da li malo da popustim. Ipak… nisam se grdila. Za razumeti me je… jer sam se tako jako zaželela radionica… Skoro dva meseca ih nisam držala. A toliko je uvida. Pa se lako ogrnem mentorskim plaštom… Ah Teta Bepa. I Bepa.  I to je napredak… što se više ne grdim. Nego se nežno ohrabrujem. I u tom „nesavršenom i nezavršenom“ trenutku.  

Ovo promišljanje o ritmovima teži da se zatvori Turnijeovom tužbalicom Magarca. Koji je bebu Isusa dočekao u štali. I koji se žalio na vola s kojim su ga zajedno upregli. Udružujući snage. Moram vam reći da sam se oduvek grozio volova. Šurak mog gazde ima jednog vola. I pošto se dva čoveka uzajamno pomažu, u vreme oranja uprežu nas zajedno u plug. Uprkos izričitoj zakonskoj zabrani. A zakon je vrlo mudro odlučio. Jer, verujte mi, nema ničeg goreg od rada u takvoj sprezi. Vo ima svoj hod. Koji je spor. Svoj ritam koji je stalan. A magarac, kao i konj, vuče sapima, te ubrzava napor. I vuče snažnim trzajima. Primorati ga da se udruži znači vezati mu đule o noge. I skršiti mu snagu. S kojom već nije mnogo bogat.

Svidelo mi se kako je svoj utisak o plesnom ikspirensu u reči upakovala Vanda.

Svako pokaže i najbolje i najgore.

Naučiš da si ok sa tim.

Da to prihvatiš.

I kod njih. A i kod sebe.

I bez potrebe da ih vodiš kući.

Da ne zaboravim ni moje učenje o pauzi. Ja koja je leto smatrala lenštinskim godišnjim dobom. I koja nekako odmah voli da krene u akciju. Zaustavljanja bez. A viška nedelja padala je krajem septembra i početkom oktobra. Nakon letnjeg raspusta. I tek laganog zagrevanja sa radionicama. Vozač onog mog vojnog kamiona je brndao ispred kuće. Pitajući se šta ću na Visu. Kada je školska godina tek počela. I ceo taj narativ. Sva sreća što sam se sa njim lepo ispričala. Ali ga nisam poslušala.

A šta ako je pauza smisao? Dodaje Enesa. I mogu da se složim. Ionako ćemo veći deo vremena provesti u pauzi. Dobacujem sa mog mesta. Pa mi se sviđa i ta ideja da energiju propuštam kroz sebe u kraćim talasima. Da pustim svaku interakciju kao impuls da prođe kroz mene. Baš kao što to radimo u plesu. Proveramo kako je kroz nas prošla određena energija. Pa ako nam se sviđa… neka nastavimo. A ako nam se ne sviđa… neka menjamo. I neka to jasno pokažemo. Da nam ne odgovara. Umesto da glumimo životne orgazme. Sebi i drugdima. Jako važan prinicip. Na koji nas često podsećam. I vidim koliko se ljudi čude kada kažem da sam se za nešto odlučila jer mi se to sviđa. Follow your bliss. And follow your Vis.

I da ne zaboravim da nagalasim da nimalo nije malo ono pitanje sa početka ovog promišljanja. Ne samo šta radimo. Nego i zašto to radimo. I o čemu se tu radim. Napetima nas čine visoki ciljevi. Poređenja. Lajkovi. Algoritmi. Statistike. Aplauzi. Onesposobljavaju nas da u svom radu i deljenju uživamo. Jer nije poenta biti besteler pisac… nego uživati u svom pisanju. A ako se to svidi još nekome… lepo. A ako ne… nikom ništa. Baš kao i Čvorović sa Danom bezbednosti. Ako ga se sete… sete. Ako ne… bio je to čin koji bismo svakako učinili. Sebe radi. I zbog čina samog. Moja ektaza nalazi se na drugom mestu. Nalazi se u stvaranju. I deljenju. U tom divnom osećaju eureke koji imam.

Moje biće ovoga leta je od one koja je zaboravila na Sunce vratilo na onu koja je povezana sa zvezdama, suncem, morem, rekama. Koja je postala Amazonka. I još mnogo više. Vratila mi se Velika slika. Proverila sam i šta radim. I zašto radim. I ko je ta koja radi. I mogu vam reći… sviđa mi se. Sve što radim. Toliko sam željna radionica. Novih svetova. Postojećih svetova. Deljenja svih tih naših uvida. Osmišljeno. Kreativno. I zabavno.

A bravo mi ga i što sam prevazišla otpor prema reviziji svog dela. I dobila nagrade onolike. Lepo mi je Rambo letos rekao da dok ne sredimo i arhiviramo svoje delo, onako pedanto, nema dalje. A Nebo me je podržalo u naumu. Šest planeta koje se kreću u rikverc… na nebu su napravile natpis Revizija Vizije. A i poslalo mi je sasvim dovoljno Devica/Lavova. Da mi aktiviraju pedantnost. Neophodnu za ovo pakovanje.

A kao  nagrada stigao je još jedan sinhronicitet. Jezikom matematike rečeno, desio se kao rezultat obrasca. Na kraju ovog teksta čekao me je koncert Antene. Moje prijateljice. Koja je, naslutićujete Devica/Lav. Nekada sam putovala u Novi Sad i u Njujork da je slušam. Danas je priredila koncert Antene u mojoj ulici. U Katedrali Blažene Djevice Marije. U kojoj su zajedno sa horom, pojali i koviljski monasi. Onoliki glasovi združeni na jednom mestu. U publici naizmenično se sedele velmože obe konfesije. Trube… orgulje… anđeoski glasovi tihe molitve…  Udaraljke. Uzbudljivo. Emotivno. Balkanski. Sašinski. Koja tako magično zna da predstavi mnoga moja previranja. I muzikom da dotakne taj Vis u meni. I da ga isceli. Da otopi još neki zaostali delić mog oklopa. A moja preispitavanja o pravoj razdaljini dobila su novi odgovor.  Vredno je zajedno. Odgovorila mi je kesa. Koju sam na povratku sa koncerta dobila u susednoj Idei. U koju inače retko zalazim. Ah ti obrasci…

Stajem na tren sa kišom sinhroniciteta. Da povežem Nebo sa Zemljom. Vreme je za TO DO. Spremna sam. Orna sam. Lista je napravljena. Leonardovska. Sutra me čeka otvaranje nove generacije herojskog master klasa. Što nije mali događaj. To je Ekipa koja je poželela da nakon prve godine naše ljubavi, nastavi svoje herojsko putovanje sa mnom. Što je velika čast i radost mog života. Jedva nas čekam. Da ne moram više da držim banku po plažama.

Za kraj ovog promišljanja poželeću vam da birate svoje puteve. Svoje simbole. I svoje zadatke. Naka vas vode bliss. Vis. I radost. Ono što je lako. I najživlje u vama. U mom slučaju to je Kalenić pijaca. Koje sam se toliko zaželela. Idem da spremim raskošnu vegansku gozbu za sutrašnji master klas. Stigla sam Beograde.  

Vis-Beograd, 8. oktobar 21.

A fotke je pravila Gospa od Puta. Hvala joj.