Često sam zbunjena slušajući ljude dok pričaju o svojim željama. Istovremeno bi i da dobiju. I da ne dobiju. Baš kao u onoj narodnoj…. Alaj bi se šikicala…. al’ mi ne da nana. Pa im to i kažem. Da sam život… ne znam šta bih vam dala. Ne kapiram šta vam je važnije. Šikicanje ili nanino odobravanje? To je rascep koji kida. Zbunjuje. I nas. I ljude oko nas. I sam život.
Jer… na početku beše namera. Od reči satkana. Drevne Upanišade kažu nam da smo ono što su nam najdublje želje. I namere. Da kakva nam je želja… takva nam je i namera. Kakva nam je namera… takva nam je i volja. Kakva nam je volja… takva nam je akcija. A od naših dela u konačnosti… satkan je i naš život.
Namera je početni impuls svakog ostvarenja. Stvaralačka sila koja ispunjava sve naše želje. Sve na ovom svetu počinje namerom. Odnosno spremnošću da uvažimo svoju želju. I da se povodom nje odredimo. Na početku beše… namera. Usmereni impuls svesnosti. Koji sadrži seme onoga što želimo da procveta.
Samo, nije svačija želja plodna. Niti je svaka pomisao praćena voljom i snagom koja želje ostvaruje. Objasnio nam je Andrić. O tome se u ovom promišljanju i radi. Kako da nam namere i volja i akcije budu potentne. A to je i centralni predmet bavljenja prve godine radionice. I moja struka. Volim u zezanju da kažem. Ali svakako jeste predmet mog interesovanja. I posvećenog bavljenja.
Letos je, u sred naročito sparnog dana, dok se nebo spustilo do zemlje, jedna devojka rekla… Eh… kad bi sad grunula kiša. Što je kao tekst pesme sasvim super. Međutim… ton je bio ne-rešen. Nije to bila čista želja za kišom. Više je u njoj bilo žala što kiša pasti neće. Falilo joj je radosne ideje. Koja je vrlo potentna u stvaralačkom smislu. Kao u uvodnom delu alaj bi se šikicala... Alaj bilo super da kiša padne.
I kad smo kod kiše… što su mi uzbudljivi Indijanci… koji su u dijalogu sa prirodnim silama. Dozivaju kišu. A kad razumeš kišu, razumeo si valjda sve. Indijanski poglavica koji je sa kišom na ti… objašnjavao je nama Zapadnjacima kako je doziva. Kako ulazi u frekvenciju kiše. Ne radi se o tome da on želi da kiša padne. To bi ga ostavilo u frekvenciji želje. Nego oseća zahvalnost što je kiša pala. Oseća da kiša pada. Da je mokar po celom telu. Svim čulima. Oseća kišu. Kako mu se sliva niz telo. Kroz kosu. Ulazi u usta. Oseća ukus kiše i zemlje u ustima. Blato pod zubima. Jezu na koži. Kapi kiše koje se slivaju po leđima. Čuje kako pada. Oseća miris mokre zemlje. Nožne prste u blatu. I ulazi u trans. A kiša nema druge. Nego da padne.
Letos me je na ovu temu podsetio jedan naročiti događaj. Bližio se moj šestonedeljni raspust. I plan da budem van kuće. Ko bi mom mačoru Srećku mogao da pravi društvo? Vrtela sam pitanje nekoliko dana. I nisam imala odgovor. Što je značilo da ga baš i nisam najbolje postavila. Pa sam počela da se pitam… Da li je moguće da ova divna kuća nikome ne treba… na šest nedelja? I čula sam u njoj taj žal… eh kad bi… Žal koji se duri. Ne rešava. I nema potencijal da stvori. Osim da nas u žalu ostavi.
To je ono na šta moje studente često podsećam. Ne molite nad praznim tanjirom. I žal uvek prevedite na alaj. Na šikicanje. Na ono što nam duša ište. A ne na ograničenje. I na zamerljivu nanu. I zato sam moje pitanje odvela još korak dalje. Kome bi tokom ovih šest nedelja moja kuća mogla da prija? Koga bi mogla da usreći? E to je već bilo pitanje. Jer sam odmah dobila odgovor. Mirićkinu sliku.
I dok sam jasno videla njenu sliku…. odmah sam joj i pisala. Jer impuls namere valja uvažiti čim se desi. Ne časiti ni časa. A Mirićkin odgovor stigao mi je trenutno. Koji je glasio DA. Divno. Hvala ti. Kada smo se srele da se dogovorimo oko detalja… čula sam da je i njena namera bila vrlo jasna. Trebao joj je ODMAK. Odmor od ljudi. Samoća. A imala je i neku svoju nerešnu temu sa mačorom. Pa je pomislila alaj bi bilo divno da na nekom divnom mestu čuva mačora. I u tom polju smo se trenutno srele.
Kada smo pokušale da raspetljamo koja je prva postavila nameru… nismo uspele da izračunamo. Dešavale su se istovremeno. Taj deo ni ne pokušavam da dokučim. Ostavljam ga sektoru života zvanom misterija. Ja radim svoje. A Životić svoje. Moje je da slušam kako mi odgovara na moje namere. I da pratim poruke koje mi usput šalje.
Nedugo zatim sedela sam sa moje dve drage Heroine. Jedna od kojih je pričala o svom planu. I njoj se javila slika neke žene. Imala je potrebu da je kontaktira. Osećala da joj ta žena može nešto novo doneti. Da od nje nešto čuje. I odmah ju je kontaktirala. I već u se srele. I proces se razvija. Ah.
Obradujem se silno svaki put kada mi pričaju o živim znanjima koja razmenjujemo. Dakle… ozarim se ovim njenim mudrim nizom. I brzim dejstovanjem. I ponovo ne odolim da izmudrijašim. Makar malo. Daj ono što želiš da dobiješ. Kažem joj. Namera je bila dobra. Ipak da bi bila moćna i jebitačna… iz središta sveta… treba da potiče od nas. Podsetim je. I skrenem pažnju da ljudi osete kada od njih nešto hoćemo. Kada smo došli da tražimo. Da uzimamo. Pomalo čak kao i da vampirišemo. Dakle… ne šta bi mogla da čuje od nje… nego šta njih dve mogu da razmene? Bilo bi to… pravo pitanje. Ili šta bi mogla ovoj osobi da dà? I tako pokrene radosni krug davanja. To je upravo delić moje radionice Pomozite im da vas podrže.
Na ovu temu sam posebno osetljiva. Jer ljudi mi često kažu… došli smo po tvoju energiju. A mene to uvek štrecne. Baš kao i ona „kradem“ i „zavidim“ sa mreža. To su te suptilne… ali ogromne razlike. Koje čine ogromnu razliku. Kada u sistem ulazimo… važno je da u njega ubacimo to što želimo da dobijemo. Kao kada idemo u goste. Da više ne mudrijašim.
Čini mi se da je za moćne namere to takođe vrlo važno. Da nisu samo naše. Nego da ih povežemo sa nečim većim. Možda zato kiša padne… jer je namenjena celoj zajednici. I ja sam naučila da svojim namerama obuhvatam ljude oko sebe. Da ih budem svesna. I modifikujem tako da nas uzajamno usrećim. Ako je ikako moguće. A znam da jeste. To živim. O tome upravo i pišem.
Ovo jeste znanje koje sam na svojoj koži testirala. Ostvarenjima i neostvarenjima. I postavljanjem kontrastne analize. I naravno da nije uvek bilo ovako. Kao klinka… bila sam laka na ostvarenju. Do jednoga dana. Kada sam krenula u rikverc. Nizbrdo. I naglavačke. I prestala da znam išta od onog što sam do tada znala. A naročito sam se pogubila sa namerama. Ja… nekadašnja kraljica namere. U jednom teškom trenutku… kada sam bila temeljno i detaljno pogubljena… po svim orbitalama… nisam imala nikakvu ideju šta bih od života tražila. Šta bih ga zamolila. Osećala sam se kao prosjakinja. I to bez namere. Sramota me je bilo da kukumavčim. U fazonu šta me snašlo. Pa sam prepustila životu… da on učini šta treba…. i neka bude za moje najviše dobro. Ta ideja mi se svidela. I nju sam zadržala. Uvek je dodam. Jer mi se čini esencijalnom.
Da ne zaboravimo ni da smo formirani u tradiciji u kojoj se želje ne kotiraju nešto naročito. Mo’š misliti. Izmoli 100 Zdravo Marija… i sačekaj da te prođe. Nismo učeni da se odnosimo sa svojim, ali zato jesmo da se odnosimo sa željama drugih. Zato se ovoliko i bavim temom. Uvek mi je intrigantna ta linija prožimanja našeg ličnog i kosmičkog udela u formiranju naših života. Šta je čiji resor?
Moja namera za ovu godinu bila je vrlo lična. Držala sam je za sebe… dok je nisam ostvarila. To je takođe vrlo važno. Da pazimo kroz koje energije i koje ljude propuštamo svoje ideje. A naročito namere. Da li se među njima umnogostručuje i dobija novu snagu? Ili se u njihovom prisustvu smanjuje i osipa? Namera za ovu godinu bila mi je: Telo. Delo. I globalno selo. Godina mi je otvorila globalno selo. Onlajn programe. Napravila sam ih tri. I podelila sa svetom. I baš kao što učim moje heroje… da uvek imaju aktivnu samo jednu nameru. Jer namera budi dominantu.. Silu koja se budi kada smo fokusirani. I pokreće naše uspavane snage. Pažnja energizuje. A namera transformiše. Stvara. Semenka od namere procveta.
I kada stignemo do tačke zvane point of no return… kada se naša namera odvija i bez naše naročite pažnje… vreme je za novu nameru. Uvek u jednini. Često ponavljam. Namera nema množinu. Usledilo je telo. Koje je nosilo veliki teret prethodne pandemične godine. I to je biila centralna posvećenost ovog proleća. A letos… nakon što sam ponegovala svoje telo… usledilo je i selo. A onda je na red došlo delo. Osamila sam se u Boki. I posvetila mu se. I evo ga. Odvijaju se svi ti projekti koje sam namerom postavila. Ovih dana izlazi Randevu sa Muzama. Moja treća knjiga. Vodič za svakodnevnu kreativnost & dileme sa kojima se sreću kreativci. I oni koji su to zaboravili da budu. A uskoro će i novo izdanje Nindže. Mog književnog prvenca. Da stavimo krunu na dosadašnje delo.
A desilo se i nešto nenadano. To je bila jedna davna namera. Osvešćena i u kosmos odaslana. I ostavljena njemu na ingerenciju. Moja kuća Amazonka desila se kada sam bila jedno sa njom. Kao onaj Poglavica sa kišom. Kada sam svaki dan provodila na kanalu. Toliko da sam ošamutila moje najbliže. Da ne zaboravim ni ankletu koju nosim oko nožnog zgloba. Sa rečnim biserima i amazonitom. Toga nisam bila svesna. Ali sam je s ljubavlju nosila. I sklonila prsten koji sam do tada godinama na nozi nosila. Da ne zaboravim ni privezak za ključeve koji sam dobila par dana pre dolaska Amazonke u moj život. Sa kolibrijima. Koji jesu simbol radosnog događaja. I lakog ostvarenja. A tih dana sam Virtuozu tako zvonko i gromko rekla da nisam Grofica…. nego Amazonka. I desila se kuća Amazonka. Za dva dana.
I u malim dnevnim sretanjima prepoznajem ove namere. Kada se sretnemo nas dve. Što u Beogradu baš i nije neka uobičajena stvar. U sekund. A obe smo imale isti plan: zamrznuto povrće, ljubimac i vinarija na ćošku. Što nas je spojilo na prelazu između prodavnice i vinarije. Vrlo slično obučene. To je polje namere. U kojem se stvari dešavaju.
Sećam se dobro kada sam letos sa Virtuozom pričala na temu izdavanja stana. Dao je oglas… ali misli da treba da ga malo renovira. Traži stanara… ali razmišlja da kupi novi krevet i zavese. Alaj bi ga izdao. Al’ mu ne da nana. Čula sam ga kako govori. Rezultat je bio upravo takav. Na oglas mu se niko nije javljao. Jer život nije znao šta da mu pošalje. Zbunio ga je. Pa sam njemu, koji je u odašiljanju svojih namera inače vrlo precizan, skrenula pažnju na energiju odaslatu u dva različita smera. I to je bilo tako super moćno kada je naglas izgovorio… jasno i glasno… da… želim da izdam stan. Sada. Nekoliko minuta nakon našeg razgovora, stanar se javio. I istoga dana iznajmio stan. Jer… na početku beše namera.
A koliko sam letos ja mrcvarila svoju nameru vežbanja. Pitajući se da li ću vežbati pre podne? Ili malo kasnije? Ili možda ipak popodne? A možda i predveče? U međuvremenu… govorila sam sebi da ću danas ionako plivati… voziti bajk… plesati… Da li mi uopšte treba ovo vežbanje na prostirci? Ah. Kakva zavrzlama. Koliko potrošene energije. Ništa mi nije preostajalo za vežbanje. Onog trenutka kada sam vratila vreme u koje vežbam… i prestala da se pitam da li ću i kada ću vežbati… a nameru usmerila na vežbanja… bez ikakve upitanosti… sve se namestilo. I trenutno mi podarilo novu energiju. Najviše umara razmišljanje o radu. A ne i sam rad. Setila sam se ideje koju često govorim drugima. Valja je nekada reći i sebi.
Da ne zaboravim da spomenem ni današnju situaciju kojoj prisustvujemo na ulicama ovog našeg lepog sveta. Neutelovljeni ljudi bez namere tumaraju svetom. Kao muve bez glave. U telefonu. A ja kao biciklista… vazda pratim njihove namere. Da li kreću. Ili staju. I mogu vam reći… da mi je to najveći utisak. Kako smo sve neotelovljeniji. I sve više kao muve bez glave. Ne znamo gde udaramo. Ah. Kakve reči. Upravo obrnute potentnoj nameri. Koja ima snagu ostvarenja. Birajte gde udarate. I činite to elegantno. Graciozno. Olakšava.
A najluđe od svega je što od bliskih ljudi očekujemo da pogode ove naše nejasne i neusmerene “namere”. Iako ih ni sami nismo osvestili. Ako me voliš… ti ćeš naslutiti ono što ni meni samoj nije baš najjasnije. Ja imam to podeljeno osećanje oko rođendana. Na primer. Kao ne bih da ga slavim. I ne bih da mi svi čestitaju. A onda patim ako ga ne slavim. I ako mi ne stigne pažnja od nekih ljudi. U fazonu… alaj bi se šikicala… al’ mi ne da nana.
U razumevanju namere umnogome mi pomaže bilijar. Važan deo mog života. Godinama sam ga volela. I igrala. Pomalo se i takmičila. A da nisam znala nikakva pravila o udarcima. Felševima. Teoriji. Igrala sam isključivo iz osećaja. Iz namere. Koja određuje putanju lopte. Nakon što zauzmem stav. Pogledom je sprovedem celim putem. I dahom i poljupcem pošaljem. A ruka sama izvede šta treba. Partneri sa kojima sam igrala u paru su se silno nervirali što igram komplikovane udarce od nekoliko martinela. Predlagali su mi neke jednostavnije poteze. Koji naravno da nisu dolazili u obzir. Jer sam imala jasnoću kako da svoje „komplikovane“ poteze izvedem. A njihove „jednostavne“ direktne udarce nisam ni naslućivala. Niti prihvatala da odigram. A to me je naučilo i da biram sa kim igram u dublu. Nikada sa onima koji mi se petljaju u namere. I dekoncentrišu me svojim “jednostavnim” predlozima.
I kao što je važno razumeti svoje namere… važno je razumeti i one naših sagovornika. Jer ćemo na našim putevima vazda nailaziti na druga prisustva koja će nas sretati. I sa našeg puta skretati. Važno je uvažiti i ta druga prisustva. Podsetiti se da i ona imaju svoj put. Svoju nameru. Iako je često nisu svesni. Na svim mojim programima vežbamo da gledamo i slušamo mnogo dublje. Ne samo površinu i reči koje nam govore… nego i suštinu koja se iza njih nalazi. Nameru… iz koje je sve nastalo. Jer na početku beše.. namera. Od reči satkana.
Važno je da znamo da namera vazda želi da bude zadovoljena. Vrednuj nameru. Menjaj ponašanje. Jedan je od najznačajnijih principa mog rada. Mnogo je lakše i mudrije razumeti nečiju nameru. Izvor svih akcija. Nego se bortiti sa posledicama posledica.
Vreme je da sumiram ovo promišljanje o nameri. Koja može biti vrlo potentna. Ili nejaka. Zavisi od toga koliko smo je razumeli. Uvažili. I kako smo je u svet odslali. Dobro je oslušnuti je iz svog mira. Tišine. Meditacije. Dobro je i da je propustimo kroz srce. Da dođemo do tog alaj. Alaj bi se šikicala. I da se manemo nane. I pustimo je da spava. Zajedno sa svim kritičarima. I analitičarima. A onda neka je celim srcem kažemo. I otpustimo. Ne fiksirajući se za krajnji ishod. Neka ostavimo životu da i on doda svojih pet ili pedeset centi. Neka je život provede najlepšim putem. Od nekoliko martinela. Ravno u rupu ;). A vi slušajte. I uživajte kako se lopta zakucava u rupu. I radujte se. I budite zahvalni što se u paru sa životom ostvarili ovu nameru. Razumite svoju dobitnu kombinaciju. I vežbajte ovaj divni niz. Jer kakva vam je namera… takva vam je volja. A bogami i akcija. I život sam.
Na početku beše namera. Od reči satkana.
I svakako neka bude za vaše i naše najviše dobro. Amin.
Beograd, 19. oktobar ’21.
A evo i pesme koja me je onoliko inspirisala. I dala naslov ovom promišljanju.
PS Kad smo već kod snage namere… da dodam da su mi jutros između pet i šest stigla dva rada. Koja sam čekala mesec i dva dana. Lekturisani Randevu sa Muzama. I korice. Ihaaaj. Što znači da je delo spremno za svet. Ovih dana… spremite se. Otvorite polje namere… da se družite sa Muzama <3
PPS A ako vam se tekst svideo… slobodno ga lajkujte 😉 Lajk se nalazi ispod spota <3