Koliko vas je bolje u davanju nego u primanju? Pitala nas je Enesa u velikom krugu. Na početku plesne radionice Zimski San. Digli smo ruke skoro svi. Tipična balkanska grupa. Dodala je.
Davanje-primanje mi je sveprisutna tema. Koja se u ove blagandske dane pokrenula na naizgled „trivijalan“ način. Igrom poklona. Zvanom… tajni Deda Mraz. Koja mi je podarila učenje. I pre nego što sam joj se potpuno dala. Zadatak je bio da poziv na igru kopiramo na svoj zid. Nekakav lep poklon u vrednosti 5-6€ da pošaljemo prvom sa liste. A sebe da stavimo na mesto broj 2. Pa kako se krug bude vrteo… tako ćemo i mi doći na red. Da dobijemo poklon od našeg tajnog Deda Mraza. Istog dana sam otrčala na poštu da pošaljem moj poklon. I potpuno zaboravila na drugi deo igre. Zvani primanje poklona. I tek kada mi se žena sa Raba sva oduševljena javila (izgleda da nisam uspela da ostanem tajni Deda Mraz)… shvatila sam da sebe nisam stavila na red za dobijanje darova. Daj da ja svoje dam… a za dobijanje… otom-potom. Čula sam svoje misli.
Razumevajući svoju temu… odmah sam igru kopirala na zid. I desila mi se trenutna ekstaza. Toliko divnog sveta… koji je želeo da u igri učestvuje. Pedesetak žena. Bilo mi je jasno da su u pitanju moje koleginice. Davalice. Odmah sam poželela da im nešto dam. Da napravim parti za nas. Da im pustim Jurinu pesmu.. Vi prekrasni Ljudi. Sa vama bih mogla cijelu noć.. biti budna i sanjati i igrati se.
Međutim… sa mnom vazda neki zadaci. Zavrzlame za rešiti. Igra je stigla iz Hrvatske. A meni se baš to naročito sviđalo. Ljudsko povezivanje sa našim Hrvaticama. Bratstvo-jedinstvo. Koje negujem svih ovih godina. Da ne mudrijašim…. To je značilo nešto veću poštarinu. A možda i komplikaciju. Pa su se neke dame legitimno odjavile. Čim su shvatile da paket valja poslati u Hrvatsku.
To je isto vrlo važna stvar. Odmeriti svoje “snage”. I odlučiti da li učestvujemo ili ne. Neke su mi se silno izvinjavale… Ma ništa… Samo pratite svoju prijatnost. Sve je u redu. Sasvim je legitimno da se predomislimo. Da iz igre izađemo. Odgovarala sam nekoliko puta. Zaista tako i misleći. Nekima je možda bilo neprijatno. I gunđale su. Ali ništa nisu rekle. Neke su možda tiho odustale. Bez da se odjave iz igre. Neke su me opet pitale da li mogu samo da pošalju… bez da sebe stave na listu. Na šta sam im odgovarala svojim iskustvom. I važnošću balansirane igre davanja i dobijanja. Koja je esencijalna za zdravo i protočno kruženje energije u sistemu našeg života. U svim sferama. Od udaha – dobijanja života. I izdaha – davanja svog prisustva. U kojem već možemo da očitamo kako stojimo sa ove dve energije.
Da ne zaboravim da spomenem i da bih svojim arogantnim davalaštvom prekinula čitavu ovu igru. Čitav lanac davanja. I toliko radosti koja je iz nje nastala. Takođe sam razumela svoj šablon. U fazonu balkanskog špijuna. A mene… ako se na dan bezbednosti sete… sete. A ako ne… to je bio moj zadatak. U to je do mene stigao i grafit. Kao poklon za naslov ovog promišljanja. Daću ti sve. A onda mi dođeš. Pokrenula su se još neka pitanja davanja-primanja u herojskom svetu. I nedvojbeno sam shvatila da sam dobila temu. I inspiraciju za pisanje.
A onda je na prošlonedeljnom Zimskom Snu temu nastavila Enesa. Pitanjem davanja i dobijanja. Koliko vas zna tražiti i primiti? Gdje sebi ne date da primite? Da li dišete? Na kant. Dobacih ja. Kad smo već kod dobijanja. Zato i imam nekoliko lampi DIŠI. Da me podsete da primim dah života. I da njime nahranim svaku ćeliju.
Ova godina je stvarno bila i još uvek jeste tako velikodušna prema meni. Dala mi je toliko toga. A i ja sam se njoj davala. I davala. I dobijala. I davala. Međutim… i od supera može da se umori. Toliko sam to puta skontala. Da ne mogu više ni da primam. Ni da dajem. Osećam tada da svi od mene nešto hoće. Svi da me dozivaju. I razvlače na sve strane. A ja niti razumem šta mi govore. Niti imam šta da dam. A ni da primim. Pa budem nadrkana. U fazonu… dam ti sve… a onda mi dođeš.
Srećom… naučila sam da prepoznajem ovu svoju nadrkanost. I ona mi je jasan znak da sam spremna za odmor. Koliko god do kraja godine… do kraja projekta… do kraja posla ima. I to sam ovih dana uradila. U sred finiša godine…na manje od sto metara do kraja… dala sam si odmor. Nedelju dana. Otkazala sam radionice. Slanje Randevua. Susrete. Razmene. Sve. I krenula u zgušnjavanje. Ceo vidend sam plesala. Bavila se sobom. Svojim davanjem i dobijanjem. Svojim Zimskim Snom. Koji je život nagradio čudesnim snegom. Kao iz doba mog detinjstva. Dok sam plesala svoje molitve i svoje snove… pahuljice su nebeski velikodušno padale. I padale. I vodile me još dublje u moj Zimski san. U moj ples. Nazad. Sebi.
Na temu davanja pisala sam u nekoliko eseja. Dam si. Dam ti. Daš mi. Dobar čovek. Sve ću da ti dam. Puna sebe. Jer je esencijalno za sve naše odnose. Od odnosa sa sobom. Sa okruženjem. Bližim i daljim. Sa poslom. Sa novcem. Koliko smo u balansu. A koliko se pretežemo na jednu stranu.
U njima sam promišljala o redosledu davanja. Koji počinje sa dam si. Da bismo bili puni sebe. I da bismo imali šta da damo. Jer ne možeš dati ono što nemaš. Naučio me je davnih godina moj učitelj Dušan. Mada ponekada umem da zaboravim. Pa cedim suvu drenovinu. Pretegnem se. I tako iznurena očekujem medalju zasluga za narod. Pa očekujem da mi drugi daju ono što sebi nisam. Ljubav. Poštovanje. Razumevanje. Odmor. Daću ti sve… a onda mi dođeš.
Kada smo razumeli i uslišili svoje potrebe… i kada imamo šta da damo… na redu je davanje. Daj ono što želiš da dobiješ. Pa kada smo u sistem dali ono što nam treba… onda ga u sistemu ima. I može da nam se vrati. Zvučim sama sebi kao Grunf iz Alan Forda. Ali zdrav razum je često vrlo jednostavan. Toliko jednostavan… da se našem umu zaljubljenom u komplikacije čini prejednostavnim.
Da ne zaboravimo ni primanje. I Enesino pitanje. Gdje sebi ne daš da primiš? Nakon što smo oslušuli šta nam treba… i dali to najpre sebi… pa ga iz punine dali u sistem… na redu je da uključimo i druge. Da tražimo ono što nam je potrebno. Od života. Od drugih. Da im pomognemo da nas podrže. O čemu sam pisala u istoimenom eseju. Pomozite im da vas podrže. I u Haj’ me voli na moj način.
U ovom trenutku prolazim kroz božanstvene trenutke sa mojom novom knjigom Randevu sa Muzama. Dešava se kruna mog herojskog putovanja. U kojem me zajednica dočekuje radosno. I daruje mi snažni aplauz. Da se sve ori. Onoliko divnih, dirljivih, božanstvenih, veličanstvenih reči mi stiže. I ne samo za Randevu. Nego i za celokupno moje stvaralaštvo. Za prethodne knjige. Tekstove. Objave na mrežama. Emisije. Video radove. I naravno da mi ovaj vaš aplauz dušu greje. Ali se pomalo osećam i nekomforno sa njim. Nisam uvek kadra čestito i potpuno da ga primim. Pa ga zbrzavam. Preletim preko vaših reči. Ili ih ostavim za kasnije. Za trenutke kada mogu da primam. I polako otvaram ovaj prostor u sebi. I kapiram koliko je i primanje velika stvar. Na šta me je podsetio Tajni Deda Mraz. Sa početka decembra. I sa početka teksta. Daj da ja svoje dam… a za primanje.. otom-potom.
Odjednom sam razumela reči urednika Virtuoza svakodnevice. Kada mi je rekao da je Virtuoz fantastična knjiga o ljubavi. Čak iako on lično nije fan ljubavnih romana. Ali ovaj je virtuozan. Očekivao je da Virtuoz bude „uspešnica“. Onako baš bestseler. Ali iz nekog razloga nije bio. Nisam prošla rampu. Stigla sam „samo“ do moje publike. Do dva izdanja. On je očekivao neuporedivo više. Sada mi je jasno i gde nisam imala kapacitet. Da primim… Da udahnem punim plućima.
A upravo to nam je Enesa pričala na Zimskom snu. Kada je došlo vreme da se otvorimo za svoj San. Za njegovo ostvarenje. Mnogi plesači plesali su sami sa sobom. Nesvesni sveta oko sebe. Pa nam je skrenula pažnju koliko je važno da se otvorimo za život. Da primimo. Da dobijemo. Da tražimo. Da kažemo… evo me… tu sam. Za primanje spremni. Da tražimo. Kao moj mačor Srećko. Koji je upravo došao sa svojom omiljenom skočicom. I traži svoje parče igre. Sada. Nudi mi lopticu. Šapu. Mmmm. Rrrrrr. Doziva. A ja mu se naravno odazivam. Iako u tekst ne puštam nikoga. Osim ako zatraži na pravi način. Traži – i dobićeš.
Javila mi se i tako osvešćujuća slika. Kada sam proletos krenula na masažu kod Vanje. Koja je pohađala moje radionice. Pa smo se menjale. Trange za frange. Fantastično božanstveno mi je prijala njena energija. Međutim… imala sam potrebu (ili naviku) da se i ja njoj dajem. I dok je ona pokušavala da priđe mom telu… ja sam vodila sesiju sa njom. Požalila mi se da joj je jako teško da me masira. Jer ne primam. Nego emitujem. Dajem. Ah ah ah. Setila sam se reči Maje Anđelo. Koja je igrom slučaja rođena istog dana kada i ja. When you get – give. When you learn – teach. Što je naravno divno. I tačno ponekada. Ali ne uvek. Valja nekada i primati. I učiti. Bez emitovanja.
I zato mi je divno što na mojim telesnim praksama učim da primam. Desi se segment kada se nekoliko njih bavi nama jednima. Pa nas masiraju u četiri-šest-osam ruku. Rade nam šta god poželimo. Šta im kažemo. Ove vežbe sam isprva smatrala čistom dangubom. I čekala da nastavimo plesni deo. Mada sam kapirala da ima nešto u tome. Jer, gde nam je otpor, tu su nam i teme.
I iznova me fascinira što se sve vidi u svemu. Što je naš rukopis tako očigledan. I u tim „malim“ stvarima. Koliko nas zna primiti kompliment? I kako ga primamo? Da li ga umanjujemo? Na hvala često odgovaramo sa NIŠTA. Pa kako bre ništa…. ljuuuudi. Ili kažemo… ma neeee… nije to ništa. I nije mi neka frizura. A komad sam kupila u second-handu. Na poslednjem popustu. Na poniženju. Kaže neko duhovito. Nasledila sam ga od sestre. A kolač mi baš i nije uspeo. Ume da bude i bolji. Ah. Ah. Ah. Kako li se oseća darodavac kada ga se ovako polije kofom ledene vode? Da li uopšte poverujemo lepim rečima? Ili pomislimo… ah… kad bi oni znali ko sam ja u stvari? Da ne duljim.
Ili imamo onaj drugi sindrom? Pa na komplimente uzvratimo samouverenim i šarmantnim… Znam. I spustimo rampu sagovorniku. Moj način je (bio) da na komplimente uzvraćam pričom o procesu. O posvećenom bavljenju. Da to nije palo s neba. S instagrama. Nego je to bio i jeste jedan proces. Tok. U kojem sam celoživotno. Ah. Koga briga za to…
U primanju lepih reči… važno je da se podsetimo da su one odraz trenutnog stanja našeg sagovornika. I naše interakcije. Jer… lepota je svakako u očima posmatrača. Sve češće se zahvalim. I kažem… ogledaš se. Lepota u tebi vidi lepotu u meni. A sviđa mi se i Enesina zahvala. Koja me svojim primerom baš lepo uči davanju i primanju. Hvala ti. Veselim se da ti se sviđa. Drago mi je da ti prija. I otvorim to mesto u sebi za razmenu ljubavi. O tome se u ovom promišljanju radi.
Još jedan način koji sam u primanju uočila jeste da zbrzavam. Hvala što primetiste. Čak ga ni ne udahnem do kraja. I već krenem u izdah. To bi bio moj obrazac. Ja sam dobro. Nego šta ima kod vas. Prosto… naučila sam da budem dobro. Čini se da mi je život manje teško pao nego većini. Iako je naravno, kao i svaki život.. imao i svoju tamnu stranu. Ali sam ga uvek nosila vedro. Pa se ljudima činilo da sam uvek dobro. Čak i kad nisam. Pa nisam naučila da se i ja učipim svojim teretom. A i ne volim mnogo da se bavim teretnim pričama. A za lakoću većina nije bila zainteresovana. Pa je ostalo to… Ja sam dobro. Nego kako ste vi.
U radu sa mojim herojima… kada bi mi se zahvaljivali… i govorili mi divne reči zahvale o tome kako je naš rad uticao na njihov život… nekada sam im intuitivno, a po receptu moje astro-twinsice Maje Anđelo… odgovarala da bez njih svega toga ne bi bilo. Što je svakako tačno. Ipak, danas sam vrlo svesna polja. Koje nastaje kada se naše namere udruže. I umnogostruče. Pa pohvalim i njih. A bogami pohvalim i sebe. Jer bez mene i mog posvećenog davanja ipak toga ne bi bilo. To je taj prvi korak iz mog davnog tekst Dam-si. Dam-ti. Daš-mi. Dam sebi ono što mi je potrebno. Pa to prirodno prelijem na vas. A ako me se za dan bezbednosti setite… super. A ako ne… moje biće i njegovi napori su ipak uvaženi. Što je esencijalno važno.
Ovaj princip sam divno savladala u mom dvadesetogodišnjem vegeterijanstvu. U vreme kada u većini kuća u koje sam odlazila nije bilo nikakve vegeterijanske ponude. Osim kupus salate. I belog pekarskog hleba. Da vam ne govorim kako su mi godinama objašnjavali da mogu da izvadim meso iz supe. Krompir ispod mesa. Zahvaljujući svima… naučila sam da svoju hranu nosim sa sobom. Ne očekujući da mi iko išta spremi. A i ako bi me se setili i spremili nešto… to je bila čista nagrada. Zanimljivo je što su mnogi domaćini želeli da probaju moju hranu. Pa sam nehotice i prirodno prelazila u davanje. Dam-si. Dam-ti Daš-mi.
I na redu je primanje. Da izbalansiram promišljanje. Jer davanje nije ništa bolje od primanja. Oni su deo istog ciklusa. Baš kao udah i izdah. I svi smi komforniji sa nečim. Postoje ljudi koji su prosto naučili da dobijaju. Naročito ako su bili okruženi davaocima od malih dana. Pa nisu imali priliku da se nauče davanju.
Čak se i meni davalici veteranki desi da se u društvu nekih ljudi osetim kao potpuna primalica. Nedavno sam putovala sa jednom Grande Davalicom. Koja je mislila o svemu. O kolima. O gorivu. O ruti. O fotkanju. O plej listama. O sansetima. Toliko je mislila o svemu da sam se osetila kao parazit. Pokušavala sam da se i ja nečim učipim… ali prosto nije bilo šanse. Toliko je pokrivala sve. Pa sam na jednoj pumpi obrisala šajbnu. I vozila jedan mali deo puta. Tek da davalica u meni ne uvene. Tih dana je moja saputnica Grande Davalica uvidela da u odnosima sa najbližima… mnogo toga drži na okupu. I kako se izmakne… iskrsnu neka sranja.
Slično mi se pre par godina desilo sa drugaricom. Na zajedničkom odmoru. Preuzela celu kuću. Spremanje. Nabavku. Kuvanje. Aranžiranje ambijenta. Zalivanje. Za mene prosto nije bilo nikakve uloge. Možda neka mala – juniorska. Da postavim sto. I sklonim mrve sa stola. I da… osećala sam se jebeno nekomforno. Kao neka minijatura. I pomislila… majko mila… kako li je ljudima sa mnom? Kada ovako preuzmem banku. Kada dam sve. A za njih ne ostavim ništa. Moja drugarica se naravno požalila na svog sina. Kada ga je zamolila da kupi pavlaku… on ju je pitao… a za kada ti treba?
I odjednom mi se sve složilo. Kako svojim pre-davanjem smanjujemo ljude oko sebe. Kako im ne damo priliku da rastu. To je najčešće praćeno pitanjem… a možeš li SAMO mrve da baciš? Ah. Samo… Počistiti mrve i obrisati šajbnu baš i nisu neki fan poslovi. A proradi i neka zloća. Koja kaže… E pa ne mogu. I neću. Nisam ti ja za mrvice. Ni za šajbnu. Pa kad si već preuzela banku… izvoli. Pa završi sve. To vam je kao kada u kafani imate mnogo posla… uradite toliko toga. Nosite sto krigli. Razgovarate. Šarmirate. Letite. Naplaćujete. Rešavate nesporazume. I još. A kada posla nema… mrzi vas da dignete guzicu za jednog gosta. Koji bi popio jedan čaj. I te goste smo uvek zaboravljali da poslužimo. Naše biće neće da se bavi SAMO mrvicama. Nego dostojnim i smislenim zadacima. Koji zaista doprinose.
Da ne zaboravim ni one koji uvek plaćaju račune. Ne dopuštajući svojim prijateljima da u razmeni učestvuju. Zadržavajući radost davanja samo za sebe. I uskraćujući tu istu čast njima. I ko je tu sad sebičan? Pitam se ja.
Takođe sam se setila i jednog meni vrlo važnog bića. Kojem se dešavalo da ima vrlo slabe momente. Toliko… da joj je trebala podrška nas mnogih. Međutim… kada se dešavalo da ode u bolnicu… tamo bi odjednom živnula. Bila bi od pomoći. I od koristi. Mnogima oko sebe. Kojima je trebala njena pomoć. I činilo mi se da ju je najviše oporavljalo to što je bila potrebna. Ovo mi je bilo veliko učenje. To kako svojim „davanjem“ uskraćujemo radost davanja. I smanjujemo ljude oko nas. Da moraju da odu u bolnicu. Da mogu da se daju. Da izdahnu. I odahnu.
Takođe sam shvatila da sam i kao predavač – baš to. Pre-davač. Toliko preobjasnim i demistifikujem temu. Kao Wolt kurir koji je doneo smuti. Rasklonio sto. Stavio slamčicu u usta. I čeka ambalažu za poneti. A moji studenti SAMO neka popiju. I zatvore vrata za mnom. U narednom periodu planiram da to davanje umerim. Da u interakcije još više uključim njih. Tu svoju nameru počela sam da ostvarujem odmah. Na jučerašnjoj radionici. Nije lako. Nuh.. sve je stvar vežbe. Počela sam. To je važno.
Davanje i primanje… to su srca dva. Za zdrave odnose važno je da su u ravnoteži. Udah. Izdah. I najbolje ga je početi vežbati praćenjem svoga disanja. Pratiti gde zapinjemo. Krenuti sa „malim“ stvarima. Primanjem komplimenata. Podrške. Kavaljerskih gestova. I podsećanjem da davanje nije ništa bolje od primanja.
Učim od mog Mačora Srećka. Kako traži i prima i daje. Prirodno. I bez kalkulacije. Kada mu nešto treba… hrane ili igre ili maženja… jasno i nedvosmisleno to traži. A onda tako divno zna da primi. Uživa i prede. Mrnjauuuu. Šta ćeš lepše nagrade za davaoca. Možda je Maja Anđelo na to mislila… kada dobijaš – predi.
A setim se često i jednog mudrog čoveka. I velikog učitelja života. Oca mojih prijateljica. A bogami i mog velikog Mentora. Kako je danas lepa Bepa? Pitao bi me sa vrata. Šta imaš lepo da nam kažeš? A ubrzo bi baš kao i mačor Srećko molio za svoje parče masaže. Čiči je tako neophodna. Pokazao bi i mesto u kojem je čučala napetost. I tako se umiljato prepuštao… Nikada nemoj stati. Mogao bih ovako do večnosti. Kako to dobro radiš. I da… svi smo rado masirali Mišu. Satima. Danima. Godinama. Onako kako nas Enesa uči na plesu. O tome se u ovom promišljanju radi.
U novoj godini se pored radosnog davanja… spremam i da primam radosno. Onako u potpunosti. I od života. I od ljudi. A kada krenu da mi daju… počeću da predem kao moj mačor Srećko. I povremeno… baš kao Miša kažem… nemoj nikada prestati.
Baš kao što nastavljam da radosno primam ovaj aplauz koji mi darujete za Randevu. I da vam se na njemu celim bićem zahvalim. Duboko poklonim. Udahnem ga celim bićem. I u izdahu kažem da je za mesec dana otišlo skoro celo prvo izdanje. Da je ostalo još manje od sto komada. Jupi jupi jaja jei je. Koliko mi to znači. Neizrecivo. Ooo… da. I da ga od danas možete naći u Delfi knjižarama. I još nešto malo kod mene. I slobodno nastavite. Poručujte. Čitajte. Darujte drugima. Nikada nemojte prestati. Mogla bih ovako do večnosti. Kako to dobro radite. Mrrrrrnjaaaaaaau.
Beograd, 20. decembar ove za mene veličanstvene 2021. godine.
Koja još nije gotova.
I da… imam kapacitet da primim još mnogo toga divnoga.
Evo… tu sam.
Što i vama od sveg srca želim. Da dajete i primate radosno.
Živeli <3 Davali <3 Dobijali <3 Primali <3 Unutrili <3 I jopet <3