Bila sam kraljica nepripadanja. Dok sam tragala za zlatnom niti koja će objediniti mnoge moje nepovezanosti. Institut najbolje drugarice bio mi je vazda dalek. Imala sam više bliskih prijatelja. Muških i ženskih. Meandrirala sam između mnogih društava. Štrebera. Propaliteta. Matematičara. Duvača. Takmičara. Ponavljača. Plivača. Blejača. Pankera. Šminkera. Uspešnih. Nesnađenih.
Osećaj crne ovce dobro mi je znan. Baš kao i bele vrane. Praseta u Teheranu. One koja marsuje. One kao da je na dupe izašla. Lujke. Marije Pizdarije. Kao od vukova othranjene. Zapravo je moja prva pripadnost bila nepripadajućima. Značajan period života i celu knjigu posvetila sam svim čudacima, sanjarima, tragaocima, osobenjacima, neuklopljenima, misticima, boemima i slobodnjacima ovog sveta. Zahvaljujući vama spoznala sam dimenziju više. Bez nje i bez vas bi ovaj svet bio nepodnošljivo dosadno mesto.
Kroz grande nepripadanje prodrla sam puštajući moje ludosti da se izraze. Jednu po jednu. Povezujući se sa onima koji su moje ludosti delili. Sa svim neuklopljenima. Sa umetnicima. Lakrdijašima. Tragaocima. Nindžama. Učiteljima. Radioničarima. Biciklistima. Plesačima. Čitačima. Čarobnjacima koji su rukama pravili neke divne stvari. Haljine. Cipele. Torbe. Nakit. Slike. Skulpture.
U svakom sistemu kroz koji sam protutnjala… zavolela sam nekoga ko mu nije pripadao. Mangupa iz njegovih redova. Zahvaljujući tim zajednicama crnih ovčica, svoju auteničnost… ličnu ludost… odstupanje od normi i „normalnog“ nisam smatrala ludilom. Nego mojom jedinstvenom odlikom. A ruku na srce… nikada u pitanje nisam dovodila svoju divljinu. Ona je kod mene uvek imala primat. Nuh… neuporedivo je divnije življenje kada imaš sa kim da je deliš.
Značaja sagovornika sam itekako svesna. U prvim decenijama mojih raskrsnica…a bilo je to pre skoro četiri decenije ;)… nisam imala sagovornika. Ni jednog jedinog. Dugo. A bila sam pozvana da konsteliram nove staze. Da izađem iz porodičnog plemena. Da napustim čak i najveću ljubav mog života. Matematiku. Da odem sa sigurnog državnog posla. Da izađem iz nekoliko zlatnih kaveza. Niko koga sam poznavala nije imao kapacitet za ovu temu. A bilo je to vreme pre interneta. Pre psihoterapeuta. Duhovnih učitelja. Knjiga samo-pomoći. Jedina knjiga na tu temu bio je Put kojim se ređe ide. Tek kada sam samostalno izvozala sve te turbulencije… bivajući prinuđena da probudim i aktiviram sve svoje unutrašnje snage… i znanja skrivena u predvorijima svoje svesnosti… srela sam učitelja Dušana. Ah. Koje olakšanje. Nakon 18 godina samostalnog bauljanja životom. Rider on the storms…
Zato sam i napravila radionicu. Zbog tog gigantskog nepripadanja… znam šta sagovornici znače. Za naše najdublje upitanosti. Za pufnasta i neuhvatljiva pitanja duše. Tokom deset godina radionice… i četrdeset dve herojskih generacija kojima sam počastvovana da budem saveznik na putešestvijima…. svesna sam šta mi moji heroji znače. Doživljavam ih kao rod rođeni. Najrođeniji. Kao srodne duše. I svaki put im se zahvalim što mi daju priliku da rastemo zajedno. I da razmenjujemo te divne ideje matematike višeg življenja. Kojima sam se životno posvetila.
U jednom trenutku života bivamo pozvani da izađemo iz plemena. Iz njegovih načina. Običaja. Da proširimo svoje granice. Vidike. Da razvijemo novu svesnost. Da otkrijemo svoj eliksir. Da iscelimo rane. Lične. Plemenske. Većih sistema kojima pripadamo. Da bismo u konačnosti plemenu podarili nove sveto-nazore. Doneli mu novu svesnost. Pokazali nove horizonte. Što svakako nije lako. Zato se i zove herojsko putešestvije. I zato što na svakom koraku postoje brojna iskušenja. Da odustanemo. Da posumnjamo. Da izgubimo veru. Da nas odvrate od putovanja ka središtu sebe.
Kada krenemo svojim herojskim putem… velika je verovatnoća da ćemo se privremeno razići sa porodicom. Prijateljima koji i dalje žive po plemenskim uzusima. Sa kojima polako počinjemo da se vrednosno razilazimo. Baš kao i na nivou interesovanja. Naši arhetipovi u tim periodima nemaju mnogo toga da razmene. Posvećenik svoga puta & hedonista. Majka u stvaranju porodice & singl djevuška koja istražuje sva čuda sveta. Kada menjamo životni stil. Odlazimo iz kluba. Prestajemo da pušimo. Pijemo. Drugačije se hranimo. Drugačije razmišljamo. Drugačije provodimo dan. Naše razmene sa primarnim plemenom tada više nalikuju egzotičnim izletima. Uz žal za nekadašnjom bliskošću.
Na svakoj radionici čujem koliko je boli u razlazu sa nekadašnjim najboljim drugaricama. Odjednom svaka ima neka nova interesovanja. Nove vrednosti. A sa onima sa kojima smo bili jedno… razdvajaju nas okeani nerazumevanja. Nezainteresovanosti. I ne-kapacitativnosti za naše teme. Singl mlade žene… i novonastale majke. Svadba-beba-babine. Svakog vikenda. Pa opet. Što nije lako izneti ni energetski, ni finansijski, ni emotivno. Ni jednima ni drugima.
Znam mladog čoveka koji veruje da je neuspešan. Zato što je ostao u društvu u kome su se svi njegovi drugari poženili. Dobili decu. A on osećao da je neuspešan. Autsajder. Jer nije mogao da učestvuje u njihovim temama. Ni na koji način. Šta ti znaš… kad nemaš decu. Smečirali bi na svaku njegovu opasku. A opet njegove teme i upitanosti njima su se činile prozaičnima. Lepo je Ajnštajn rekao. Da je svako genije. Nuh… ako o ribi sudimo po njenoj sposobnosti da se popne na drvo, živeće ceo svoj život verujući da je glupa. Ako provede život sa penjačima na drvo… lipsaće.
Naša predivna i suptilna heroina, poetesssa… priča nam o nepripadanju svom domaćem balkanskom plemenu. Ma šta ti to vazda nešto pametuješ. Svi normalno pričaju… a ti uvek nešto sereš. Sprdali su se sa njom. U Skandinaviji je prihvataju. Vole. A mi je obožavamo. I hvatamo beleške kad god progovori. O tome se radi. Da li seremo ili nižemo bisere. Da li smo autsajder ili avangarda. Lujka ili sensei. Zavisi od ekipe sa kojom smo. Baš kao i kada je mene… nekada davno… ravnateljica militantnog mučeništva, u najdivnijem i naj-fešn izdanju mog života… pitala gde sam krenula „takva“. I napravila facu zgađenu kao da sam bila uneređena. Izmetom namazana.
Sećam se priče naše božanstvene Tanje. Koja je u šestoj deceniji izašla iz „normalnih tokova“. I počela da se bavi glumom. I pečenjem kuglofa. Koji su neodoljivo čudesni. Slasni. Sočni. A estetikom kao sa neke izložbe najfinijih pariških šešira da su stigli. I dok je za svoje „najbolje“ drugarice… sa kojima se druži decenijama… napravila najnaročitiju verziju svog kuglofa… one su jedući njen kuglof, hvalile čokoladu iz Lidla. Ustima punim njenog kuglofa. Druga je pričala o fantastičnim palačinkama koje njena drugarica pravi. Kuglof ni spomenule nisu. Nije nam bilo dobro. Dok smo slušali ovu blasfemiju. Ja te krstim… a ti prdiš. Rekao bi moj tata Duško u toj situaciji.
I ne što ih ne volimo… nego što sebi ne smemo da priuštimo njihove sumnje. Brige. Nezainteresovanosti. Ignorisanje naših darova. Dosta nam je i naših strahova. Sa kojima valja da se odnosimo. Zato nam i trebaju Saveznici. Koji će imati kapacitet za naše teme. Koji će jačati našu veru u sebe. U život. U ljude. Saveznici su esencijalni. Kvintesencijalni. Kad izaberemo sagovornika… izabrali smo i smernice. I emocionalni kod koji nam oni svojim rečima i delima prenose. U jednom intervjuu… Cane je pleme nazvao… ljudima iz naše staklarije. Baš zato što je tako tanano. Krhko. Lomljivo. I što se tiče najtananijih slojeva našeg bića.
U procesu konsteliranja novih staza, esencijalni su nam pravi sagovornici. Kao i oni koji su korak ispred nas. Japanci to zovu Sen-sei. Da nam prenesu svoja iskustva. I da nas sačuvaju silinih lutanja. Naročito danas kada je novo vreme. Do sada nikada viđeno i življeno. Menjaju se čak i arhetipovi. Obrasci koji postoje od pre početka sveta. Princeze i prinčevi nestaju. Rojalti se pretvorio u rijaliti. Novi arhetipovi nastaju. Influenseri. Gikovi. Aktivisti. Korporativne ajkule se transformišu u Hajdi. Hajdi je sada postala žena srednjih godina. A slično se sličnom vazda radovalo. I svaka ptica svome jatu letela. Nekada se pripadalo porodicama… rodnom gradu. Pripadalo se strukovnim udruženjima… poslu na kojem se provodio čitav život. I od početka vremena se oko vatre skupljalo. Razmenjivala su se iskustva sa herojskih putovanja. Nekada je to bila velika… plemenska vatra. Onda je TV postao elektronska vatra. Koja je nekoliko decenija držala porodice na okupu. Danas je vatra dezintegrisana. Svako ima svoju vatricu. I deli je sa nekim ljudima na mrežama. Što je divno. Nuh… živo okupljanje oko vatre sa svojim plemenom je neuporedivo. I to je ono kako radionicu pre svega doživljavam. Vatru koja okuplja ekipu sa sličnim upitanostima. One koji konsteliraju nove staze. Žive na svoj način. Ili to žele. Da znaš da nisi sam. Da nisi lujka. Autsajder. Luzer. Nego su sa tobom ljudi sa kojim deliš zajedničke upitanosti. A često dobiješ i neke odgovore. Inspiraciju. Novu energiju.
Možda najvažniji osećaj koji je važno da negujemo jeste osećaj jedinstva. Da smo deo velikog sveta. I to važan. Da imamo šta da doprinesemo. I da i fizički i mentalno i emotivno i duhvno to na najdubljem nivou osećamo. Jedinstvo. Da smo deo jednog velikog sveta. Boga. Polja. Kako god ga nazivamo. Baš kao što i najveća bol jeste smatrati sebe odvojenim od drugih bića. Što rađa sve neke teške emocije. I nove bolesti.
I da… silno patimo kada moramo da sakrijemo ko smo. Da ne bude da vazda nešto pametujemo i seremo. Baš kao što nam se budi radost u okruženjima u kojima možemo da izrazimo to što jesmo. Na takvim mestima se rađa potencijal i da stvaramo značajne odnose. Što se u mom doživljaju sveta zove prihvatanje. A u ambijentima u kojima nas vole zbog onog što jesmo… u kojima naše pametovanje doživljavaju kao najdivniju poeziju… možemo da rastemo i razvijamo se. Na razne duboke, divne božanstvene načine. Voleti ljude na ovaj način je najveći dar koji im možemo podariti. Jer tako budimo njihove darove. I tako svi zajedno rastemo sa darovima koji su nam dati. A naša duša ima slepe mrlje. I nije dovoljno da se samoposmatramo. Potrebni su nam ljudi da rastemo. Ta milost i harizma grupe. Plemena. Vatre oko koje smo okupljeni.
Moja sestra dobila je nimalo lak zadatak. Da se od-nosi sa svojim bipolarnim poremećajem. Poslednje dve godine bila je u do sada najdubljoj i vrlo bolnoj depresiji. U kojoj nije videla nikakvog svetla. Osećala se odvojenom od sebe. Od života. Od svih nas. Sve joj se činilo daleko. Nepripadajuće. Odvojena od svega. I svih. Poslednji boravak u bolnici samo ju je još više zakucao. Shvativši da ne pripada ni zdravima… a čak nije ni dovoljno luda. Da se poveže sa ekipom u bolnici. I to je taj jebeni osećaj nepridanja. A onda… ta-na-na… desilo se čudo. Kada je pre mesec dana konačno preusmerena u dnevnu bolnicu. U koju odlazi svakoga dana na nekoliko sati. I sreće se sa sebi sličnima. Sa onima koji imaju vrlo bliske upitanosti. Bolove. I da… nije sama. Jedina. Da… postoji njeno pleme. Da.. pleme je definitivno osnovna jedinica funkcionisanja u današnjem svetu. U kojem su mnoge druge pripadnosti usahle.
Pleme je ta dobrovoljna, pufnasta i naizgled čudna ekipa… crnih ovaca & belih vrana. Pripadnost zajednici je vrlo specifična. Pleme nije nešto u šta nas neko poziva. Ni prima. Ni inicira. Pleme nije porodica. To je vrlo živa i amorfna grupacija koja je povezana osećajem pripadništva. A ne naslednim pravom. Krvnim srodstvom. Pripadanje je vrlo aktivna stvar. To je nešto što radimo. I što delimo sa svojima. To je mesto gde možemo da budemo svoji. U fulu. I da pripadamo. Takođe u fulu.
Ako neko želi da se pridruži ekipi… važno je da je njegova harizma u skladu s harizmom celine. Nedostaje li taj sklad… ne možemo biti okupani naročitom milošću koja se stvara oko plemenske vatre. Deo sam nekoliko plemena. U kojima iskazujem svoje darove. I delim svoje autentičnosti. U nekima sam član plemena. A neka od njih vodim. I osećam tu povezanost sa ekipom oko vatre na najdubljem nivou. Pripadnost na svakom nivou svog bića. I to da sam deo velikog sveta. Važan deo celine. Baš kao i vi.
Osećaj pripadanja. I nepripadanja. Kao najtananiji a ujedno i najznačaniji segment našeg bića. Onaj koji naš duh povezuje ili razdvaja sa svetom. Sa sobom. Svesna sam da mi je život spasila ta odanost sebi. Svojim ličnim ludostima. Odstupanjima od normale. Od uobičajenog. I istrajavanje na svom putu. Kao i odlasci sa svih mesta nepripadanja. To što sam otišla iz zlatnog kaveza u kome moje radovanje… moja lakoća… moja igra… nisu bili dobrodošli. U kojem je moje najdivnije izdanje smatrano uneređenošću. U kojoj je moja razbarušena lakoća doživljavana kao bacanje rukavice svim čestitim mučenicima u lice. Morala sam da odem iz svih tih plemena… da bih sada bila u plemenu u kojem se sve to moje voli. I ne smatra uneređenošću. Zahvalna sam sebi što sam iz svih ovih nepripadanja izašla. I napravila svet u kome svoju radost, lakoću i lepotu delim sa Lepim mojim svetom. Sa herojima. Sa plesnim plemenom. Sa svim nepripadajućim ljudima.
Ako kojim slučajem osećate da ne pripadate velikom svetu… to samo znači da još niste našli svoju ekipu. Pa polako izražavajte svoju ludost. I tražite ekipu u kojoj je ona dobrodošla. Ili napravite svoju. A dobro ste doši da zavirite i u herojsko pleme. Ako se stilski & harizmatično povežemo.. milost i radost su velika. U svakom slučaju… uvažavajte, izražavajte i negujte svoju ličnu ludost. Svoje odstupanje od normale. Oni su tačka vašeg pripadanja. Ono što svetu treba od vas. Ihaaaj.
Beograd, 11. april 2023.