Iako sam već dugo van zvaničnog obrazovnog sistema … profesorka u meni i dalje vrlo intimno doživljava 1. septembar. I početak nove školske godine. I želi mnoge dobre učitelje svim učenicima.
Reći ću vam šta me moji studenti najčešće pitaju. Kako to nismo učili u školi?
Najvažnije što naučimo u školi jeste činjenica da se ono najvažnije ne može naučiti u školi . Odgovorio bi im Haruki Murakami.
A ja bih rekla da nas javne škole uče kako da preživimo u spoljašnjem svetu. Daju nam „skilsiće“ za bazično preživljavanje. I to čak ne mogu reći ni našeg tela. Jer u njima ne stignemo ni blizu misterije tela. Nego preživljavanjem naše ljušture. I veštinicama kako da budemo „another brick in the wall“. Kako da se uklopimo u male fioke ovoga veta. I u njegove sisteme.
Vekovima su velika znanja bila sklonjena u odajama samostana. Manastira. Misterijskih škola. I nisu bila dostupna većini. Još od Aristotela… Pitagore… Platona… postojale su misterijske škole. U kojima se učilo naviganje nevidljivim svetovima. Edukovala se percepcija. Bavilo se razumevanjem o čemu se u stvari radi. I dobijalo se znanje koje je studente povezivalo sa istinom. Svojom i univerzalnom. Sa univerzalnim zakonima.
I da ne zaboravimo… da smo o velikim pitanjima… ko sam ja? Koja je moja svrha? Kako živeti svrhovito? većinski počeli da razmišljamo tek nedavno. Do nedavno se znalo. Nismo imali mnogo izbora. Bili smo određeni svojom porodicom i okolnostima. A svakodnevni život.. osim za privilegovanu manjinu… bio je „samotan, siromašan, brutalan i kratak“. Uloga sistema bila je da osigura osnovno preživljavanje. Svakako, obrazovni sistem nije pravljen da stvara žestoke kreativne ljude koji razmišljaju… zaključuju… primenjuju svoje znanje. Sistem stvara i nagrađuje poslušne… administrativne radnike. To sam još u prvom razredu osnovne škole naučila. I to je bio jedan od razloga zašto sam pre skoro tri decenije napustila zvanični obrazovni sistem. Zato što je mnogo važnija bila forma nego suština. Mnogo važniji sistem… nego pojedinac. Mnogo važnija ljuštura nego duh. Tada sam shvatila da društveni odnosi… služe da zadržimo status kvo… a ne da ohrabre da naši najviši potencijali cvetaju.
Dakle… najvažnije što ćete naučiti u školi je činjenica da se ono najvažnije ne može naučiti u školi. Ali ćete na tom putovanju sresti mnoge divne ljude. Učitelje. Nastavnike. Profesore. Koji će vam šapnuti neka znanja. Važna za život. Njih naročito pazite i volite. I učite od njih. I naravno svoje drugare. Sa kojima ćete zajednički prolaziti ovaj nimalo lak put. Ne u smislu gradiva. Jer život daleko nadilazi sva gradiva ovog sveta. Nego u smislu odnosa. Davanja. Dobijanja. Deljenja. Drugarstva. Izdaje. Pravde. Nepravde. I to je… najvažnije gradivo koje ćete u školi naučiti. Pored bazičnih veštinica za preživljavanje. A ako budete želeli nešto više… to ćete svakako morati da pronađete sami. Ako ne želite da budete još jedna cigla u zidu… potrebno vam je doživotno obrazovanje.
Učeniku u vama želim srećnu novu školsku godinu.
- septembar 2023.