Gledam u moju divnu novu svesku… skoro sa strahopoštovanjem se odnosim sa njom. Pipkam je. Milujem. Zagledam je sa svih strana. Divim se motivu. Mistična šuma. Crno zlatna… srebrna… sedefno bela. Uzbudljiva. Pozivajuća. Iz nje izranjaju svetlucavi gizdavi ždralovi. Otvara se magnetom. Čuje se klik. Divnog li javljanje Muzama. Kuc kuc… stigla sam. Poklanjam se. I počinjem. Istražujem simboliku ždralova.
Dugovečnost, besmrtnost, večna mladost i berićetan život… nije loše 😉
Beli ždral… simbol nevinosti… novih početaka… čistote…
Kada sam je otvorila… imala sam šta i da vidim. Ferari crvenu postavu. Koja se diskretno vidi i sa spoljašnje strane. Daaaa. Važna mi je ta crvena. Esencijalna. Ah. Dobro je. Tu je. Krećem da pišem u nju. Nuh… nova sveska… pa još ovakva… uvek sa sobom nosi tu upitanost. Šta zapisati na prvu stranicu? Čime je otvoriti? Koje su misli dostojne Nje? Divne nove Sveske te?
Identičan osećaj imam i sa prvim danima januara. Imaju tu svoju svečanu… novu… sneg belu notu. Čime otvoriti ovu godinu? Postavljati ciljeve? Ili pak ne? Šta mi je sada na redu? Mistik u meni sve više voli da razume život koji ima… i koji mu dolazi… nego da traži život kakav želi. Vremenom je shvatio da Nebeska mehanika uvek ima neuporedivo bolje planove. Nego što sama mogu da ih naslutim. Glavni je zadatak dakle biti u dosluhu sa Nebeskom. I sa sobom. Boraviti što bliže putu kojim se moj život kreće. Da imam što više sreće.
Prethodnih meseci prolazila sam kroz veliku transformaciju. Ličnu. Intimnu. Menjala sam rukopis. Menjala sam prioritete. Arhetip koji predvodi moj lični arhetipski ansambl. Ključna reč bila je upravo ta. Intimnost. Sa sobom. Sa svetom. Sklanjanja od buke sveta. Od uobičajenih „small talk-ova“. Koji su mi postali nezamislivi. Zahvalna što sam napravila život u kojem skoro pa da ih nema. Mistiku, Mentorki i Prijateljici Duše pridružila se i Ljubavnica. Koja je izrazito poželela da ovaj put ostane anonimna. Intimna. Baš kao crvena postava moje sveske. Tu je. Ali za svoj groš. Nema tu šta da se priča. Deli. Hvali. To sam prethodnih godina naučila. Šta delim sa svetom. A šta ostaje moje. U mom budoaru.
U tom menjanju prioriteta… arhetipova koji kolo vode… rukopisa… naravno da se menjao i moj odnos sa stvaralaštvom. Desetine notiranih tekstova… koji su mi do juče bili intrigantni… inspirativni… i za koje sam bila u jedvačekanju da ih pišem… postali su mi tako bledi. Kao da je prašina pala na njih. Kao da nisu bili moji. Ipak… nisam odustajala. Otvarala sam ih. Po ugledu na stare dobre Latine. Nulla dies sine linea. Nijedan dan bez linije. Pokušavala da se setim šta me je do juče ložilo u tim temama. Da vratim nekadašnji iskru. Nuh… žar je nestao. A Tagora me je naučio da ako nema vatre u pesmi… pesma ide u vatru. Ipak ih nisam bacila u vatru. Samo sam ih zatvorila. Tu su. Čekaju svoje vreme. I otvorila sam novi papir. Novi folder. Novu svesku.
Da… Prazan beli papir. Sanjivi januar. Ritam duboke tišine. Podsećam se. Aktivnom principu u meni nikad mnogo komforan. Ipak… sve sam svesnija koliko je esencijalan. Koliko je važno. Biti tu sa svojom prazninom. Sa novom sveskom. Sa novom godinom. Novim kvalitetima koje nam donosi. I starim prioritetima koje nam odnosi. Ne žuriti. Ne primiti se na buku sa razglasa. Ciljevi… ciljevi… ciljevi… Oslušnuti tihi glas. Osetiti te male smrti. Ispratiti svaku od njih sa ljubavlju. I poštovanjem. U duhu Božića razbuditi veru u nove početke. U nove inspiracije. Ne žuriti. Jer.. nestrpljenje je nepoverenje. Verovati. U besprekornu orkestraciju Nebeske mehanike. Biti sa neznanim. Mističnim. Ah. Nimalo lako. Do sada sam uvek mogla da pobegnem u stvaralaštvo. Da me zaprimi. Obuhvati. Ovaj put mi je bilo jasno da nema bežanja. Da se sa sobom i svojim životom srećem „naživo“. Uživo. Da li je ovo kreativna blokada? Koja stvaraocima zna da bude vrlo neprijatna. Strahotna. Ne… nije kreativna blokada. Promena je energije. Između starog i novog. Rukopisa. Mastila. Prioriteta. Vodećeg arhetipa. Stay with the unknown. Govorila sam sebi. Dance with the unknown. Setila sam se Silvijinih reči. Kakav divan osećaj. Nemanje pojma šta bih poželela od deda Mraza. Osim potpuno mu verovala… A do tada uživala u onom što mi je dato. Sortirala semenke. Ređala stvari. Davala ono što više nije moje. Stvarala mesto za nešto novo. Bila svesna i zahvalna. Plesala. Plivala. Šetala. Smejala se. Volela.
A onda mi je juče Kraljica Majušnosti… moja Anam Cara… prijateljica moje duše… donela svesku na dar. I pripadajuću zlatnu olovku. Sa listom palme. Koja piše famozno mekim i dovoljno punim crnim tragom. Kako me je pukao taj osećaj. Jasnoće. Pred crno zelenom srebrno bronzano zlatnom sveskom. Koricama. Sa ždralovima. Da. Sasvim dobar početak. Nebeska je rekla svoje. Ah. Osećam da je to to. Znam da je TO. Klik-klik. Kaže magnet. Crvena postava je unutra. Ali je tu. Vatra je tu. Kao kamin. Čije se treperenje naslućuje iza snežnih i zamagljenih prozora neke kućice u sred nigdine. Toeto. Ah. Kakvo olakšanje. Kakva ekstaza. Biti u sinku sa Nebeskom. Cičim od sreće.
Simbolika ždrala dalje kaže da je povezan ne samo sa vazduhom, već i sa zemljom i sa vodom. Da se podjednako dobro snalazi u svim okolnostima. I na svakoj teritoriji. Baš kao i patke. Koje su me oduševljavale celog prošlog leta. Svojom spremnošću za život u više različitih staništa. Vazduh, zemlja, voda. A vatra… crvena je kod mene. To e to.
Ždral je ptica koja odlično balansira između samoće i života u grupi. Istovremeno nas ohrabruje da poštujemo svoju privatnost Kao i da u periodu svojevoljne izolacije promislimo o svim onim ljudima do kojih nam je istinski stalo. Hvala Kraljice Majušnosti. Hvala Nebeskoj. Da. Tema godine je jasna.
Bog novih početaka se javio. Tu je. Dobro mi došao. I baš kao što moje studente podstičem da se ne boje novih svesaka. I novih početaka. Naprotiv. Najpre neka ih u miru i tišini udahnu… osete… pomiluju… otvore… a onda neka uzmu olovku u nedominantnu ruku. I neka krenu da pišu. Bilo šta. Prve misli koje im dođu. And the rest will follow. Tako sam i učinila…
Gledam u moju divnu novu svesku… skoro sa strahopoštovanjem se odnosim sa njom. Pipkam je. Milujem. Zagledam je sa svih strana. Divim se motivu… da se ne ponavljam. I počinjem da pišem. I Bog stvori nove početke.
Beograd, 9. januar nove 2024. godine <3