Frizer je izuzetno značajna osoba u mom životu. Dvadeset godina živim u Beogradu. A i dalje na šišanje putujem u Novi Sad. Kod maestra Gorana. Naš susret je Ritual. Koji traje li traje. Dok Maestro ne oseti i sagleda prirodu moje energije. I tek tada kreće u akciju. Nepogrešivo uhvati frekvenciju moga bića. Na kojoj sam tački sada…. kojim sam se putem zaputila…. te koja bi me frekvencija na putešestviju podržala. Naravski… da se za ovaj ritual naročito picnem. I pažljivo odaberem kostim koji izražava moje biće. Ne bih li Maestru pomogla. Da ne zaboravim ni NJV Soko. Koji ovom mom ritualu doprinosi neizrecivo mnogo. I koji za pola sata preveze mene i moj bajk od grada do grada. I probudi puni izraz mene. I moga bića. Picnuta… na bajku. U slatkoj maloj dnevnoj avanturi. Šišanje. I druženje sa novosadskim univerzumom. O da.
Setila sam se Maestrove priče iz davina. Kada mu je na šišanje svratila žena iz komšiluka. Sa plastičnom kantom za đubre. Koju je netom istresla. I u fucnutoj flanelskoj kućnoj haljini. Poštujući sebe i svoj zanat… maestro je nije primio na šišanje. Zamolivši je da se obuče u svom stilu. Komšinice draga… na koju frizuru da vas ošišam u ovom aufitu? Hahaha.
Pričala sam ovu priču na otvaranju herojskog masterklasa. Na kojem smo se bavili temom… Tri uma na istom zadatku. I koliko je važno da unija našeg tela i duha bude harmonična. Jer… civilizacijski procesu su odvojili naša tela od našeg duha. I naše duše. Pa jedno mislimo. Drugo osećamo. Treće radimo. I naravno da nam u ovoj „trizofreniji“.. kako je naziva Gabriel Rot… kulja ogromna energija. I podseća nas da u braku duha i tela razvod nije moguć. Pa kad je već tako… važno je da uredimo da ovaj brak bude harmoničan. A ne kao oni raspali brakovi pod istim krovom. U kojem supružnici reže dok izgovaraju ime jedno drugom. Kako sam čula za jedan brak. I gde svako ima svoju kablovsku televiziju. U dvosobnom stanu. Da. Zvuči šašavo… ali… nesvesni tela… i nepovezanih tela sa glavom… glave sa srcem… srca sa glavom… ambijent u našem biću je upravo ovakav.
I dok sam pričala ove priče… kao uvod u herojski master klas… koji se bavi nadilaženjem trizofrenije koju živimo…. mi fini civilizovani ljudi… Nela nam je ispričala svoju frizersku anegdotu. U vreme dok je živela u Atini. Nela je umetničko i stvaralačko biće. Stilski vrlo definisana. Tog dana.. u kimonu… farkama… i majici… sestrić je prokomentarisao da se obukla kao da ide da preuzme paket od Beksa ;). Ne primećujući njen stil, atinska frizerka joj ne pravila „kranos“ frizuru. Isfenirala je onako ženetinski. Definisano. Nalakirano. Žičano. I nepomerljivo. Dobila je frizuru kakvu je moja generacija crtala mamama u vratiću. Kada je stala pred ogledalo… sveže kranos isfrizirana… imala je šta i da vidi. Glava i telo kao da ne pripadaju istoj osobi. O da. Nelina kranos atinska frizerka… sigurno bi primila ženu u fucnutoj flanelskoj kućnoj kaljinici. Sa plastičnom kantom za đubre. Umesto tašne. I napravila joj istu kranos frizuru. I to je automatizam koji mi danas živimo.
A kao krunu ove trizofrenije u svakodnevnom životu… setile smo se kako u tim situacijama… mi civilizovani ljudi nismo kadri čak ni da kažemo da nam se kranos frizura ne sviđa. Nego očiju punih besnih suza… stavljamo lažni osmeh na lice. I zahvalimo se na frizuri. Platimo. Damo i bakšiš. Jer tako treba. I idemo u prvi toalet. Da režimo u ogledalo. I raščupamo kranos u tišini toaleta.
A ja sam moje heroine pozvala da osveste disbalans duha i tela. Kojem smo civilizacijski skloni. Svim modama. Diktatima. Moranjima. Trebanjima. I ostalim ego tripovima. Pa kad im je već suđeno da žive u braku do kraja zemaljskog postojanja… neka taj brak bude skladan koliko je moguće. Eto time ćemo se baviti na herojskom klasu. Između ostalog. Da kažemo DA… kada nam srce kaže da. I da to da odjekuje celim našim bićem. I obrnuto.
Beograd, 20. maj 2024.