Koliko nismo učili da se odnosimo jedni sa drugima… to je prosto neverovatno. Pa tako u svojoj neveštosti odnošenja vazda nekome oduzimamo energiju. Ili sebi. Ili svojim sagovornicima. A sve u najboljoj nameri. I iz najtananije ljudske potrebe da pripadamo.
Uvek me je iritiralo kad sažaljevaju nekoga. Jadna… vidi šta joj se desilo. Mogla sam da osetim da to nije put. Da to umanjuje sagovornika. Oduzima mu energiju. Snagu. Umesto da mu pruži ruku. Nikako nisam volela ni kada su mene sažaljevali. Jadne one… kakva ih je tragedija snašla. Govorili su ljudi šapatom. Kada je u mladim godinama umrla moja i Jovanina mama. A pritome ništa nisu činili da naša stradanja olakšaju. O toj neveštosti je u ovom promišljanju reč. Odnosno o veštini kako se u tim situacijama od-nositi.
Jasna je naša potreba da budemo viđeni. Da nas čuju. I razumeju. Kamijevim rečima… dok neko nije viđen i blagosiljan od drugoga… on u stvari ne postoji. Nesvedočeni život kao da nije življen.
Često se setim priča dragog rahmetli učitelja Bernd Izera. Koji je kao senzibilni Nemac imao izuzetnu rafiniranost za položaj „naciste“ i žrtve. Na tom primeru nam je objasnio da ako nacista klekne sa žrtvom… oboje ostaju u klečećem položaju. I neće biti nikog da ih podigne. I da je u toj konstelaciji prvi korak da „nacisti“ vratimo srce. A žrtvi da vratimo snagu.
Vreme je za upečatljivu i važnu priče naše Tamarinje. Koja.. iako je mlada… vrlo je mudra. I živi jedan divan ljubavan porodičan život. U izobilju. Koji zajedno stvaraju ona i njen voljeni muž. U ranim tridesetim… mnoge njene drugarice su poprilično zbunjene. Imaju partnere sa kojima nisu zadovoljne. Ili nemaju partnere. A žele ih. Ili su materijalno nesređene. Pa je… kao prirodno empatično biće… želela da sa sa njima poveže. Iz želje da ih „razume“ i one je tražila parče sličnog iskustva. Pa je iz kartoteke svojih sećanja vadila ona koja se „slažu“ sa tužbalicama njenih drugarica.
I uhvatila je sebe kako i ona kuka. Kako ogovara svog divnog muža. Shvatila je da to nije put. Da je to izdaja. I muža. I vređanje njihovog divnog života. Koketiranje sa nevoljom. Sa siromaštvom. Da je to kao da ogovaramo najdivnijeg dobročinitelja. Samo da bismo podržali razgovor. Udovolji sagovornicima. Izbegli zavist. To je problem sa neveštom empatijom. Što i mi kleknemo zajedno sa žrtvom. I svi su na kolenima. Bez snage. Pa nam treba neko novi… da nas iz stradanija izbavi.
I upravo zato sam bila oduševljena kada je na radionici Milica rekla da želi da spomene svog divnog Dorua. Svog divnog muža. Koji je… za razliku od mnogih… toliko ljubavan. Brižan. Podržavajući. Rešili smo da uspostavimo konkurs Muž meseca. I da Doru bude prvi dobitnik plakete Muž meseca. Svesni smo da je u svetu opšteg žaljenja na muškarce… koliko je važno da uvažimo one “prave”. Ljubavne i podržavajuće. Da ne zaboravimo i na hrabrost koja je potrebna ženi. Da umesto zajedničkog kukanja i ogovaranja muškog roda… ustane i kaže… moj muž je divan. I podržavajući.
Na ovu temu divno promišlja Olja SI. U Ljetu sa Marijom… jedna od Marija… prezire raširen običaj žena da se žale na muževe. Ogovaraš ga, a onda ideš s njim u krevet, kakvog to ima smila… same sebe ponižavaju. I podseća nas da su u to vreme žene od društvenog života imale samo priču. Samo trač. Bila je to kolektivna seansa, primitivini oblik grupne terapije, i one su iz njega izlazile zaliječene bez sedativa, slijepljene vlastitim jezicima i suzama, te čašicom do divje maraskina ili amara. Danas je… na svu sreću drugačije. Danas je dostupno znanje koje nas kroz ovu temu vodi. Da razlikujemo razumevanje na mentalnom nivou (simpathy)… empatiju i saosećanje (compassion).
Nego da se vratim na temu naše neveštosti u odnošenju jedni sa drugima. U nastojanju da dođem do nekih ideja kako ono može biti unapređeno. Naročito u sutiacijama kada neko prolazi kroz teškoće. A da im ne oduzimamo energiju sažaljenjem. Jadni oni.. šta ih je snašlo. Niti da oduzimamo energiju sebi. Tonući zajedno sa njima. Niti da vređamo sopstvenu dobru sreću iznalazeći neke (s)lične teškoće. Da bismo podržali razgovor. „Olakšali“ nečiju muku. I iskazujući empatiju na krajnje beskoristan način.
Najdublje rezonujem sa velikom Margaret Mid. Koja prvim znakom civilizacije smatra ne udicu… glinenu posudu ili kamen za drobljenje žita… nego butnu kost sa zaraslim prelomom. Dokazom da je neko vodio računa o povređenom. Previo mu ranu. Preneo ga na bezbedno mesto. I brinuo se o njemu. Za razliku od životinjskog carstva. U kome je prelom noge značio kraj života.
Kako biti tu za drugoga… a ne kleknuti sa njim na kolena? Nego ostati na svojim nogama da bismo mogli da mu previjemo butnu kost. I budemo tu… dok butna kost ne zaraste. A svakako da im ne nudimo svoja rešenja. Koja ionako nikad niko primenio nije. Kako da ne pobrkamo ljubav i žrtvu… saosećanje i sažaljenje… brižnost i brigu? Teme su kroz koje sam i sama batrgala onoliko.
Tek sam na plesu ritmova ukapirala finu razliku između razumevanja na mentalnom nivou, saosećanja i sa-učestvovanja. Da ne kažem saučešća. Simpatija. Empatija. I compassion. Sa-učestovanje u pasijama po Mateju. Stradanjima. Sa-učestvovanje. Bivanje saosećajnim svedokom. Struka kaže da je kod traume najveća bol u tome što smo bili sami…. ili osećali da smo sami. A trebao nam je saosećajan svedok.
E upravo to… bivanje saosećajnim svedokom vežbamo na plesu ritmova. Vidim te. Čujem te. Osećam te. I pri tom šutim kao zalivena. Ništa ne govorim. Kao što je neko divno preveo sa-učestvovanje na hrvatski. Sućut. Ćutimo zajedno. Ili slušamo. I puštamo da se naš sagovornik poveže sa svojom unutrašnjom snagom. Da se regeneriše. Pristupi samoisceljenju.
Dugo sam verovala da je potrebno da smislim neko rešenje. Ja matematičarka. Da rešim zadatak. Pa nisam bivala prisutna. Tragajući za rešenjem. Ne kapirajući da se prisustvo bez „rešenja“ broji. A upravo se to jedino i broji. Biti prisutan. Povezan. Emocionalno prisutan. Evo tu sam. Vidim te. Čujem te. Osećam te. Povezana sam… ali ne i upletena. Potrošena. Oglobljena. Bez pritiska da se problem reši. Svojim nemim a saosećajnim svedočenjem iskazujem poverenje u tvoju snagu. Dajem prostora da sam zatraže pomoć. Ako uopšte i žele da ga reše. LJudi uglavnom žele samo da ozvuče svoje reči. Da „podele“ svoj problem. Da budu viđeni. Blagosiljani. I slobodni da sami zatraže pomoć. Malo li je?
Beograd, 11. oktobar 2024.