Skoro sve što ste želeli da znate o Radionici

Posted on by
 
Ima jedna večna tema koja se oko Radionice vrzma… a koja ide u paru sa pitanjem… a šta je ta vaša Radionica? Moji studenti… kojima je radionica crveno slovo u kalendaru… i na koju dolaze…. svako po svojim afinititetima… godinu… dve… tri… četiri… od prvog dana… kada okuse i dožive Radionicu… požele da je sa svojim prijateljima dele. A da bi je delili… morali su da stignu do tačke da osete njene dobrobiti na svakodnevni život. I da to znaju da opišu u par reči. Rečima sagovornika. Mi ljudi zapadne misli… još od Aristotela volimo da kategorišemo. A sve pojave van žanra… su nam neugodne. Ne znamo šta bismo sa njima.
 
Ako bih ja imala zadatak da naš rad opišem u nekoliko reči… rekla bih da je radionica Matematika višeg življenja. Da sabiramo dva & 2. Da povezujemo setve i žetve. Da se bavimo univerzalnim zakonima transformacije. Jer… što budisti kažu… najveći dar ljudske svesti je da transformiše negativnu u pozitivnu energiju. Da transformiše bol u novu svest. Od raspičkane do raščipkane svesti. E sad… zakoni transformacije su različiti na svakom nivou našeg postojanja. Rekla bih i da je Radionica putovanje ostvarenja sa umećem ispunjenja. Iliti aktivna samospoznaja. Jer… dok se krećemo putem svoga srca… putem svog ostvarenja… upoznajemo sebe. Svoje svetle i tamne strane. Povezujemo spolja i unutra. Gore i dole. Juče danas i sutra. I pravimo da nam danas i sutra budu bolji. Ugodniji. Lepši.
 
Neki dan je Nina dala divan i precizan opis radionice. Sve ono što na unutarćelijskom nivou osećam… mi na radionici verbalizujemo i u odnose stavimo. Mrnjau. Hvala Nina. Radionica je živo znanje.
Jedna A. mi je pre par dana i pre radionice šapnula koliko ju je radionica otvorila. I koliko je bila zatvorena. I kako je divan osećaj otvoriti se životu… ljudima. Ah. Suze su mi krenule. A tek smo krenule. Prva polovina… prve godine.
 
Roksićka je… nakon svih postojećih radionica… sa umom mašinskog inženjera… pred penzijom… a sa bićem umetnice koja se razbudila i razigrala… rekla kako je na radionicu došla kao Industrijalka iz serije Sever-Jug. Zatočena mnogim kvadratima. Postala je lakša. Mobilnija. Oslobodila se gazdovanja kvadratima… preselila se u devojački stan u centru… i sada se švrćka tamo i vamo. Jedino još ne zna šta će sa bibliotekom i raskošnim elementima za ručavanje.
 
Oni koji su završili sve postojeće programe… pišu mi kako im Radionica fali. Ta vrsta percepcije života & življenja. Svečanog. Stukturiranog. Uzvišenog. A razigranog. A evo i divnog blagoslova koji sam dobila od koleginice. Koja je matematiku učila na Lomonosovu. Pa kaže…
 
Marijine radionice su zaista posebno iskustvo. Korak po korak, kao kroz igru, ona nas vodi do same suštine našeg bića. Lagano, nepretenciozno, duhovito, a opet energično i stručno. Na radionicama vrvi od njene energije koja se prenosi na sve učesnike ćineći da se osećaju srećno i ispunjeno. A nekako nausput, samo naizgled nausput, steknu nova, dragocena znanja. I, što je još važnije, da se ta znanja i upotrebe. Kada komunicira, Marija govori iz sebe, iskreno. Nema trunke laži u njenim izlaganjima, jer iza njih stoji ogromno znanje, duboko razumevanje, vera i njeno bogato iskustvo.
 
Kroz radionicu mi vidimo i Mariju kako pliva kroz život, pokazujući nam na ličnom primeru kako se to radi. Veoma je pažljiv slušalac i vodič. Dopada mi se način na koji je osmislila i poređala svoje radionice: matematički precizno i logički povezano, a opet „šareno“, uvek intrigantno i zanimljivo. Šta čini dobrog učitelja? Znanje, sistematičnost, lični primer, originalnost, posvećenost, umeće slušanja, majstorija motivacije i nadahnuće trenutka .Dodajte na sve ovo širok osmeh i – dobićete Mariju.
U ovo iskustvo oslobođenja… ulazi se slobodno. Bez obaveze da dođete na sledeću radionicu. Jer… sloboda izbora… mora da postoji. A opet… godine i generacije su pokazale… da je sva prilika da ćete poželeti da dođete i na sledeću. I na sledeću 😉 ❤
 
Novu XXXXVI generaciju lansiramo u nedelju 13. aprila. Mestašce imamo još jedno. Pa ako vas tema…. ideja i atmosfera zagolicaju… pišite ❤ Ko pre Bepi…
 
 

Često razmišljam o Radionici. Ne samo u smislu tema i ne-malog kirukuluma Matematike višeg življenja… niti samo u smislu plodova… koje je onolikima donela… kroz vreme… kroz trajanje… koje daleko prevazilazi sámo pohađanje radionice… i ulazi u porodične priče… u izreke… u lične i porodične zdrave navike…  u ono što se deci ostavlja u amanet… kako često čujem od mojih studenata. A bilo ih je skoro pa 500… kroz 45. generacija. Zajednički sadržalac svih jeste da je Ona crveno slovo u našem mesečnom kalendaru. Pa da vidimo zašto je to tako?

Razmišljam koliko se tokom svog trajanja…a  evo 13. godinu je uzela… menjalo i njeno značenje za svakog od nas. U nedelju… 16. marta… bila nam je dragocena da nas pokupi. Da nas vrati sebi. Da našu razbacanu pažnju… veliku euforiju i energiju… koja se podigla prethodnih dana… usmeri u pravcu razumevanja i stvaranja. Umesto u pravcu opštih narativa. I ispraznih priča. Trla baba lan da joj prođe dan. Podsetili smo se da će nam biti bolje kada mi budemo bolji. I da je u toku nacionalni preporod. A da se On dešava kao suma svih naših ličnih preporoda. Buđenja. Ustajanja. Zalaganja za sebe. I za ono što nam je važno. I odbijanja da idemo preko sebe i svojih vrednosti. I da se to ne dešava preko noći. Da ne zaboravimo da smo imali dve diktature za prethodnih 30 godina. Valja se od njih rehabilitovati. Možda je najveći doprinos radionice da pojedinačno izlazimo iz tog sužanjskog mentaliteta. Koji rezultuje diktatorima.

To je možda i kvintesencija radionice. Samospoznaja. I to aktivna. Kroz projekte srcu nam drage… kroz kretanje svetom… stičemo naviku da bolje razumemo svoje mesto pod suncem. Da povezujemo setve i žetve. Spoljašnjost sa unutrašnjošću. Gore i dole. Stičemo naviku da se redovno pitamo šta nam je važno. U šta verujemo. I šta bi trebalo da nam bude važno. Što je možda i najvažnije u ovom poli-kriznom i brzomenjajućem vremenu. Da redovno poliramo iglu svog unutrašnjeg kompasa. Kako bi nas vodio kroz sve bure i radosti današnjeg življenja. I kako bismo čuli svoj unutrašnji glas. Pored ovolike buke sveta.

Na radionici se dešava zajedništvo i ljubav od prvog trenutka. Nešto slično što su mnogi tek sada doživeli na protestima. Tu zajedničku katarzu. Kao posledicu okupljenosti oko iste ideje. Da nam bude bolje. Da živimo lepše. I pametnije. Da povežemo drevnu.. kroz vekove proverenu mudrost sa nano-tehnologijama. Da ne zaboravimo ni misteriju stvaranja. Da znamo kada je vreme da se angažujemo. Zategnemo. A kada je vreme da dopustimo životu da nas vodi.

Da se vratim na početak. I na različite kontekste u kojima nam je davala različite impulse. Kroz teške pandemične trentutke opšte izolacije i gubitka zdravog razuma… ona je bila mesto podrške. Zdravog razuma. Zajedništva. Umesto da smose natezali i ubeđivali sa većinom…osluškivali smo sebe. I svoj zdrav razum . I tako sačuvali život i zdravlje… iako se u tom trenutku činilo da ga rizikujemo.

Da ne govorim o ličnim krizama koje prolazimo. Uključujući i mene. Uvek krećemo sa tačke na kojoj smo. Prihvatajući situaciju…ne boreći se sa njom.. dodajući joj nova znanja… nove perspektive… podršku… ljubav… odsustvo trenja… svi na kraju dana izađemo bolji. Snažniji. Vedriji. Nadahnuti. Sa jasnoćom šta nam je činiti narednih mesec dana. Čak i ako nas celodnevno dumanje i povezivanje svega sa svime mentalno izmori. Ostali delovi nas pevaju.

Last… but not the least.. radionica je i telesno vrlo aktivirajuća. Jer… prvo đuskamo… pa tek onda mislimo.

Radionica je kroz ovih 13 godina imala mnoga ruha. I mnoge uloge. Nuh… uvek je bila mesto zdravog razuma… podrške… mnogih znanja…  smeha… prostora u kojem koegzistiraju različita mišljenja… kao komplementarni elementi… mesto zajedništva i povezanosti oko iste stvari. Da svi budemo bolji. I sebi. I svetu oko sobe. Jer biće nam bolje.. kada mi budemo bolji.