Evo da sa vama podelim iskustva i učenja iz procesa koji je započeo pre skoro godinu dana. A koji sam ovih dana krunisala. I u kojem sam živela znanja iz kojih je i nastala moja Radionica. A kojima se bavimo na prvoj godini Radionice „Sve što ste oduvek želeli. A niste znali kako.“ Sa podnaslovom „Putovanje ostvarenja. Sa umećem ispunjenja“.
Pre godinu dana aplicirala sam za kanadsku vizu. Jer… tamo živi neko meni vrlo važan. U međuvremenu sam naučila da svoj privatni život sačuvam. I da on zaista bude privatan. Srce me je pozvalo u Kanadu. Nuh… administracija se baš i nije pokazala efikasnom. Prolazili su meseci. Bez ikakvog odgovora. I mogućnosti komunikacije. A ja sam počela da gunđam. Osetila sam se kao žrtva okolnosti. Jadna moja mala ja. Sa refrenom… Ne daju nam se spojiti ovi ljudi zli.
Tu mi se upalila lampica. Prepreke na putu. Umesto da se ljutim na njih… podsetila sam se da mi život postavlja prepreke da bi me preusmerio u nekom drugom pravcu. Na koje sve različite načine mogu ostvariti svoje namere? Kako stići do Kanade bez kanadske vize? Pitala bih moje studente. Brzo sam znala odgovor. Mađarski. Tema koja mi je već neko vreme blinkala u nekom kutku svesti. Jezik koji sam govorila kao mala. Kao drugi jezik mog odrastanja. Jer… mom dedi su Mađari spasili život za vreme Drugog svetskog rata. A on je u znak zahvalnosti naučio sve svoje potomke mađarski. Išla sam u mađarsko zabavište. Učila sam ga u osnovnoj školi. Odrastajući u Somboru… dobila sam još mnoge elemente mađarskog identiteta. Hrana. Običaji. Životni stil.
Iz Sombora sam otišla pre skoro 40 godina. I moj mađarski je izbeledeo. Skoro pa nestao. Treba mi dva-tri meseca boravka u Mađarskoj da ga razbudim. Često sam govorila. I evo ga… Dobila sam poziv da učim mađarski. S tim da nisam morala da idem u Mađarsku na dva-tri meseca. Novo je doba. Mnogo jednostavniji način bio mi je na klik na link. Instalirala sam fantastični Duolingo. I krenula u avanturu. U ostvarenje. Na način na koji preporučujem i mojim studentima. Malim slatkim koracima. Svakoga dana. U svakom pogledu.
Svaki dan…malo po malo… mađarski mi se uselio u život. Lako. Zanimljivo. Gejmifikovano. I polako… dan po dan… počela sam da ga razbuđujem. Učim. Da se sećam reči… fraza… izraza. Pored toga… često sam čula omiljenog Dedu… kako mi govori. Budile su se reči. Emocije. Kao jedna mala psihoterapija. Ovaj jezik… koji mnogi smatraju vrlo zahtevnim, 17 padeža nije malo… oduševio me je svojom precizošću. Matematičnošću. Istančanošću. Načinom na koji razgraničava stvarnost. Moja posvećenost je rasla… svakoga dana u svakom pogledu. A sa njom i ljubav prema temi. Prema rečima. Prema duhu jezika. I duhu naroda. Razumevanju mentaliteta kroz jezik.
Moja posvećenost rečima je ne-mala. Očarava me njihov ogroman uticaj na naš doživljaj sveta. Na to kako prevodi stvarnost u osećanja. U naše stanje. Kako može da nas razboljeva. I leči.
Mađarski je sve više od neke tamo male obaveze… dobijao moj prajm tajm. Moje jutarnje vreme. Uskoro sam našla i fantastičnu učiteljicu. Iz drugog puta. Prvu sam morala da zamenim. Jer.. iako mi je bila vrlo draga… osećala sam da to nije to. Sa Elvirom sam pre četiri meseca krenula u intenzivne pripreme za polaganje ispita. Koji mi opet zbog vojvođanskog porekla moje porodice… dozvoljava mađarasko državljanstvo. Naravno, uz govorenje mađarskog jezika.
Pre ću naučiti mađarski… nego što ću dobiti kanadsku vizu. Govorila sam često. I da. Taj mali prkos je bio dobar na početku… da me pokrene u proces. Ali sam shvatila koliko mi je bespotreban i besplodan da u njemu trajno ostanem. Zašto mora biti ili-ili? Kako je naš zapadni um navikao. Rekla bih mojim studentima. Zašto da ne bude i-i? Čula sam koliko energijom svog malog inata odbijam kanadsku vizu. Koja je i dalje bila „živa“. Pa sam to brzo sklonila. I ne samo da sam radila na tome da promenim odnos prema imaginarnoj kanadskoj administraciji… nego sam shvatila koliko je energetski opasno da učestvujem u razgovorima na ovu temu. Nisi još dobila vizu? Strašno… strašno. Uobičajena spika koja nigde ne vodi. Odnosno… najdirektnije me sklanja od njenog dobijanja.
To je bila sledeća stanica. Da preokrenem ovaj inat… koji mi je na početku bio koristan… da me pokrene u učenje mađarskog… u nešto novo. Istinski sam počela da šaljem ljubav kanadskoj administraciji. A onda se desio jedan dan. 28. februar… kada sam osetila da je opna među svetovima tako tanka. I da je pravi čas da je dotaknem. Poljubim. Da aktiviram proces dobijanja vize. Kuc-kuc.. Cmok-cmok. I… otvorila su mi se velika vrata. Preigrala sam algoritam. U kome baš i nema ljudi. Moje pismo u kojem se interesujem za status procedure… stiglo je na pravo mesto. Do instance koja mi je istog dana odgovorila. I obavestila me da sam dobila vizu. Posle sam čula da je to bio dan u kojem je 7 planeta bilo poravnato. I da je opna između svetova zaista bila tanušna. Divne li moje radosti. Ah. Samo devet meseci je trajala procedura. Koja mi je donela toliko toga. Od ljudi po šalterima čula sam da su čekali i duplo duže. Ihaaj. Super sam prošla.
Naravno da sam nastavila da učim mađarski. Kad sam se već tako divno zaukala. Shvatila sam koliki je dar učiti ovako neopterećeno rezultatom. O da… univerzalni zakon nevezanosti za krajnji ishod nam to i poručuje. U ovom novom procesu opuštenog učenja sam se povezala sa Beom. Drugom ženom mog pokojnog Padrea. Koja je Mađarica. I sa kojom sam poželela da vežbam mađarski. Ovo povezivanje donelo je još mnoga značajna dešavanja. Poravnanja. Na najdubljem porodičnom nivou. Koja se dešavaju. I o kojima ne govorim. Jer su aktivni. I jer su intimni. Porodični.
Što me vodi do još jedne važne napomene. Sve ovo radila sam u najdubljoj privatnosti. Da ne kažem konspiraciji. Bili su uključeni samo ljudi „on the needs basis“. Svidela mi se ova definicija. Naročito što sam kroz život naučila koliko se fina čipkasta energija… potrebna za ostvarenje… raspršuje od silne priče. I u ovom procesu… podsetila sam se koliko obesnažujući uticaj može da ima uključivanje drugih. Sticajem okolnosti… moji „on the needs basis“ ljudi su mi svojim pričama o tome kako je teško/skoro nemoguće položiti mađarski… deljenjem iskustava ko je sve na ispitima pao… i kakve su ih sve sitnice pitali, ne bi li ih srušili… razbuđivali strahove. I nesigurnosti. Da. Kada krenemo na put svog ostvarenja… čućemo sve strahove i otpore naših sagovornika. Jedna od najznačajnih stvari na putešestviju je… s kim razgovaramo.
Ovo je bio esencijlano važan deo. Da se sklonim od ovih razgovora. Da ne učestvujem u„strašno… strašno“ razgovorima. Ni na temu kanadske… ni na temu mađarske administracije. Nego da se setim sebe. Svog matematičkog fakulteta. I toga da sam ipak bila jedna od dvoje … od ukupno 150 studenata… koji su matiš završili bez koske. Bez padanja i jednog jedinog ispita. U roku. Sa finim ocenama. I sa poništavanjem devetki iz najtežih predmeta. Dakle… čak iako su mnogi padali… i skoro niko nije prolazio ispite… bila sam sigurna u sebe. Razbudila sam taj osećaj. Umesto…znaš li ti ko sam ja 
?… aktivirala sam… Znam li ja ko sam ja?
?… aktivirala sam… Znam li ja ko sam ja?I umesto da na ove teme razgovaram sa raznim ljudima… u finišu procesa sam se povukla iz javnosti. Sve više i više sam učila. Poklonila sam učenju i svoje naj-prime-time vreme. Neko vreme čak nisam ni pisala. Samo baš kad bi me jako napalo. Što mi je možda bilo najteže. To neređanje misli… u kojem sam više od deceniju. Posvetila sam se procesu celim srcem. Po-sveti-ti. Načiniti svetim. Na mađarskom… szentelem.. znači to isto. Od sent (sveti). Baš kao i na engleskom… devotion. Nekoliko dana pred ispit napravila sam malo studijsko putovanje u Budimpeštu. Da se povežem sa jezikom, mestom, ljudima… onako zapravo.
Nastavila sam da se igram jezicima. I horizontalno. I vertikalno. I dijagonalno. Boravila sam na mestu pre jezika. Gde je duh naroda. Jer… kad se povežemo sa duhom naroda… sve se odvija mnogo lakše. Očaravala me je matematičnost… efikanost… preciznost mađarskog. Da li ste znali da Master Joda govori engleski… ali u duhu mađarskog? Jer… Džordž Lukas je ugarskog porekla. Razumela sam i zašto su Mađari u samom vrhu po broju Nobelovaca po broju stanovnika. Razumela sam toliko toga. I koliko je moćan taj osećaj uživanja u progovaranju jezika. U slaganju sintakse. Nakon prevazilaženja početne frustracije. Ah. Da. Čista poezija. I matematika. Ihaaaj. Pa su i moje radionice Verbalnog aikidoa dobile novu dimenziju. Ma… ceo život je dobio novu dimenziju.
Nekoliko dana pred ispit sam videla koliko potpuna posvećenost zna da bude… preterana. Ispala sam iz univerzalnog zakona nevezivanja za krajnji ishod. Harizma i spontanost su krenule da mi iščile. A neprijatan grč je počeo da me steže. Eto još jedne tema za pozabaviti se. Putovanje vs destinacija. Umesto da se fokusiram na polaganje ispita… rešila sam da se posvetim majstorstvu. Svakako nastavljam sa učenjem… bez obzira na rezultat ispita. Posvećenost majstorstvu… umesto cilju. Jedna je od tajni ostvarenja. A putovanje u Suboticu… gde se ispit dešavao… udesila sam tako da se sretnem sa mojim dragim i značajnim prijateljima. I da svakako provedem divan dan sa njima. Bez obzira na obzir. Da napravim igru sa sigurnim dobitkom 
. Što je isto jedna od važnih komponenti mog rada. Umesto igre sa sigurnim gubitkom. Kako je većina sebe uslovila.
. Što je isto jedna od važnih komponenti mog rada. Umesto igre sa sigurnim gubitkom. Kako je većina sebe uslovila.Bio je to jedan božanstven dan. Svečan. Radostan. Iako je kiša lila celim putem. I celoga dana. Napravila sam sebi čist ćejf. Rano stizanje. Uživanje u klasiku zvanom Boss. Više nego dovoljno vremena da se dovedem u dobro stanje. Da na sastanak sa Konzulom stignem u svom najboljem izdanju. Prošlo je fantastično. Elegantno. Svečano. Vedro. Bez koske. Krunski.
U Bossu me je čekala moja divna prijateljica. Moja ratna drugarica. Priredila mi je božanstvenu priliku za veličanstveno HVALA u renoviranoj Sinagogi. Veličanstveno gizdavoj u svojoj secesiji. Kao najlepša devojka od 22 godine je. Kada se spremi na bal. Pa ukrasi i namodi svaki detalj. Svaku loknu. Svaki karner. Svaku čipkicu. Zahvalila sam se svemu. Svima. I svakoma. Bogovima. I ljudima. Onako unutarćelijski. Na celom procesu. Koji se rodio onoga dana kada sam poželela da posetim nekog meni važnog u Kanadi. I koji se razvijao u svim zastojima. Preprekama. Neotvaranjima. Pozivajući me da se proširim. Narastem. Da se setim sebe. Da probudim & produbim svoja znanja. Da se povežem sa mojim milim Dedom. Koji me je osim mađarskog, naučio i posvećenosti. I prosvetiteljstvu. Da se povežem sa onima koji su mu spasili život. I zahvaljujući kojima sam ja danas ovde sa vama. Da akitiviram proces najdublje zahvalnosti. Povezanosti sa ljudima. Sa Bogovima. Sa Zakonima. Sa Nebeskom mehanikom.
I ovaj proces nije gotov. Otvorilo se još nekoliko tema. Ideja. Mogućnosti. Kojima se bavim. Na isti način koji preporučujem i mojim studentima. Na isti način nakoji živim. I čiji sam deo sublimirala u ovom procesu.
Na mnoga dobra ostvarenja. I na jasnoću u čitanju prepreka. Zastoja. I znakova oko puta. I na mnoga proširenja. Na koja nas ostvarenja i neotvaranja vode.
Vaša,
Bepa
PS Na kraju… ali ne i najmanje bitno… jedna fusnota. 1993. sam aplicirala za kanadsku vizu. Kao profesorka matematike… što je i tada bila deficitarna struka… Sa svoje 24 godine. Prošla sam sve instance. Do razgovora sa konzulom. Koji je odlučio da nemam potencijal za dobru Kanađanku. Možda je video da sam Nindža od Japana sa Balkana . I ne odoh ja u Kanadu. Te 1993. godine. Nuh… život je neka viša i nama često nejasna pravda. I eto mene 32 godine kasnije… sa kanadskom vizom u pasošu . A i mađarski sam fino ispeglala 
I nastavljam
. I ne odoh ja u Kanadu. Te 1993. godine. Nuh… život je neka viša i nama često nejasna pravda. I eto mene 32 godine kasnije… sa kanadskom vizom u pasošu . A i mađarski sam fino ispeglala I nastavljam 
Beograd, 15. maj 2025.