Biciklala sam uzbrdo Francuskom ulicom. Kroz gusti dunkl novembarski dan. U kojem čak ni kiša nije padala. Stajala je u vazduhu. I sipila. Spazila sam dugačak i širok red, šaren po sastavu. Ko bi stajao u redu po ovakvom vremenu? A onda sam razumela. Narodna kuhinja. Ah. Baš me je dirnuo prizor. Preko puta ulice… bio je drugi red. Kod Bucka. Gde se dan i noć čeka pizza na parče. Zastala sam na tren… da dođem sebi od preplavljenosti emocijama. Kad… pozvala me je moja N. Aranžira event Veliki Gecbi. U mom Aero-klubu. Pomislih. U kojem sam dve godine imala ofis. Moj prvi ofis. Pre dvadeset godina. Koliko emocija u pet minuta. I sve su tako stajale u nekom dunkl off-u. I ostale da mi stoje i sipe kao i kišica koja tog dana nije prestajala. Da li ta dva skupa imaju neke veze? Narodna kuhinja i Gecbi event? Da li jedni imaju nešto na račun drugih? Da li nekima majka Zemlja i njena bogatstva više pripadaju? Pitala se levičarka u meni.
Iskočila mi je slika jednog događaja. U kojem sam i sama učestvovala. A koji doziva da se ispriča. Te 2009. godine… počeo je trogodišnji holandski projekat. Ja sam bila koordinatorka Platforme za društveno odgovornu reciklažu. Što znači da sam držala prostor za sve učesnike lanca. Da uspostave dijalog. Da razgovaraju. Od samog početka. Od sakupljača sekundarnih sirovina… preko otkupljivača… reciklažne industrije… lokalne administracije… Ministarstava do Delegacije EU. A bavili smo se i osvešćivanjem sakupljača otpada. Želeli smo da ih malo lepše obučemo. I da im napravimo biciklove sa korpama za sakupljanje sirovina.
Kruna tog projekta bila je završna konferencija na Kopaoniku. Pandorina kutija. Kako smo je nazvale Milostiva, rahmetli Sekana naša, Mamanka, Ana, Ljubinka, Osman, ja i ekipa. Naravno da smo pozvale i sakupljače na konferenciju. I dok smo mi diskutovali… sakupljači su bili slobodniji da preskoče agendu. I otišli da uživaju u čarima Kopa… na bazenu Grand hotela. Da se kupaju i uživaju u velnes danu. Usplahirena spa menadžerka nije znala šta da radi. Pun Grand bazen naših sakupljača. Bilo je i drugih gostiju. Koji su zamislili da drugačije provedu svoj fensi vikend. Nuh… naši sakupljači su imali puno pravo da uživaju u čarima Grand spa. Rekle smo joj. Makar taj jedan dan. Koji im je bio plaćen. Nsimo bezveze naš event nazvali Pandorina kutija. Zahvalna sam Milostivici… Sekani… Ani… Mamanki… Ljubinki… Osmanu… što su imali šlifa za taj punk događaj. Koji sam mnogo volela. Možda to ništa nije promenilo u životu sakupljača. Sklonija sam da verujem da jeste.
Kada me Duolingo na mađarskom pita… koji je najveći problem danas na svetu… meni kao prvi odgovor stiže upravo to. Red u Francuskoj & Gecbi. Ogromna razlika između jednih i drugih. Volela sam i kada sam tih dana čula da je Bočeli na jednom ekstra fensi Gecbi skupu… na kojem su bili najbogatiji ljudi naše planete… skrenuo pažnju na ovu temu. I pozvao ih da malo razmisle i o onima sa druge strane Fortune. Nisu baš bili oduševljeni. I nisu mu tapšali.
A evo decemebar je kucnuo na vrata. Svetla. Pokloni. Šoping besomučni. Pa nas pozivam da u svest ubacimo i red u Francuskoj.. i sakupljače. Možda da umesto 1001 igračke… naučimo decu da daju neku svoju igračku onima sa druge strane Fortune. Možda možemo da svoje pizza parče iz Buce odnesemo nekom sa druge strane ulice. Dobro će nam doći. Svakako verujem da možemo da doprinesemo na ovu temu. Makar jednim gestom. Jer… sve se broji.
Beograd, 2. decembar 2025.