Ove godine Proleće je baš poranilo. Hvala mu. Stiglo je tako samouvereno. Velikodušno. Raskošno. Nećkanja bez. Dupla mera. Sunce greje… miluje… skida kapute. Ptičice cvrkuću u mešovitim horovima. Cveće cveta u punoj raskošnoj paleti… od narcisa… preko lala u svim bojama… do mesmerajzing zumbula… žuta… roza… ljubičasta. Beograd je od ranog jutra kao neka parada… lepote… radosti… razdraganosti… okićenosti. Bašte pune od sabajle. Turisti… domaći… svi svi. Čujem jezike koje ni ne prepoznajem dok vozim bajk pešačkom zonom. Osmomartovski dani. Ženski rod okićen cvećem. Devojčice. Devojke. Žene. Bake. Staramajke.
Priroda kad časti… časti na veliko. Grandiozno. Veličanstveno. I ne haje za naše ljudske sitnosopstveničke budalaštine. Komplikacije. Nesporazume. Čarke. Ratove. Na svu sreću… priroda je starija od društva.
I kao trešnjica na šlagu na najfinijoj torti… baš tih dana dešavao se i naš plesni vikend sa Tjerijem. Blagoslovena da je plesna praksa. Evo deceniju i po… danima plešem uz najbolju muziku. A usput i otopim/razgradim koji oklop. I tako plešući stignem do središta svoga bića. Do svoje prirodnosti. Da ne kažem autentičnosti. Da mogu lagana i istinita i razigrana da se krećem svetom.
Blagoslovena neka je naša Marija… koja nam dovodi najznačajnije svetske učitelje plesa ritmova. I to u najdivniji deo Belog grada. U svečanu salu škole koja je leđa uz leđa naslonjena na francusku ambasadu. Na korak do Kališa sa jedne strane. A na korak dva na drugu stranu… do Pevca…. Proleća… i tog pariškog ili pak rimskog Beograda. Ako bismo hteli da isterujemo mak na konac. U našem ljudskom maniru. A sav ovaj treat… bez da sam mrdnula od kuće.
I u tom najlepšem delu voljenog Belog grada… u raskošnoj svečanoj sali prve osnovne škole u Srbiji… plešemo danima. Sa najznačajnijim učiteljima plesa ritmova. I onda mi kažu da hajpujem. Ne hajpujem ja… nego život teče u talasima… kad časti… časti. Štekanja bez. Važno je samo na koji talas uskočimo. A u pauzi… sunčanje na štek zidiću na Kališu. Sa pogledom na ušće. Mama mia. Mio dio.
Ovog vikenda nam je gostovao naš dragi divni Tjeri. Sa kojim se naše plesno pleme druži petnaestak godina. Divno je svedočiti toj najtananijoj transformaciji jedni u drugih. Plešemo jednom mesečno. Sa učiteljima se viđamo jednom godišnje. Pa imamo taj uvid protoka vremena. I to ne u smislu maski. I kozmetičkih intervencija. Nego u smislu plesa. Pokreta. Jer… ako koza laže… ples nikada ne laže. Telo nam sve kaže. I to je tako božanstveno.
Ovo je bio jedan od onih plesnih vikenda… kao kada se posle petanest godina braka ponovo do ušiju zaljubite u svog muža. Ženu. I shvatite koliko su do j-a-j-a. Vrh. Top. Woow. E tako sam se ja iznova zaljubila u ritmove. Tema Tjerijeve radionice bila je… Šta vas pokreće? Tako jednostavno & nepretenciozno zvuči. Tjeri nas je provozao tako znalački i meko lirsko francuski kroz mapu pet ritmova. Kroz vrednosti iz ove mape. Od slušanja… uvažavanja… preko hrabrosti… istine do integriteta. Koliko mi sada ove reči…. otelovljene i pošteno otplesane uz tanano biranu muziku…. zvuče puno. Drugačije od obične reči. Svakom ih česticom osećam.
Tjeri je kidao muzikom. Koju tako majstorski bira. Da dira & pokreće & isceljuje. Priče mnogo bez. Samo pokret. Ples. Razmena. Uz tek nekoliko rečenica. Koje mi i sada odjekuju. I koje želim da podelim sa vama. Da nastavim ovaj talas velikodušnog deljenja.
Slušanje… zapisala sam Tjerijeve reči… je dozvoliti senzacije bez potrebe da ih korigujemo. Ah. Kakva lepa definicija. Slušanje najpre sebe… svog tela… svojih stopala… svog srca… a onda i drugog. Korigovanja bez. Bez prekidanje. Bez davanje netraženog saveta. I bez… ja sam to tako i tako rešio. A naročito bez umanjivanja sagovornikove teme. Ma nije to ništa. Proći će. Ili ko zna zašto je to dobro. ;). Slušanje je jedan veliki čin. Dopuštanje da moju ili tvoju senzaciju propustim kroz sebe. Da je osetim. Bez da je odmah izbacim napolje. Mrnjau.
Iza ovog pasusa stoje sati plesa. Sa sobom. Sa partnerom. Sa grupom. Sa celim plemenom. Što bi rekli… otelovljeno.
Sledeći smo… u ritmu stakata plesali respect. Uvažavanje. Došli smo do toga da su respect i care brat i sestra. Nakon što oslušnemo sebe… i zaista čujemo svoje DA i svoje NE… važno je da i drugom kažemo svoju istinu. I to mi je tako veliki utisak… da drugog uvažavamo kada mu kažemo svoju istinu. U granicama… podsetio nas je Tjeri… postoje samo DA i NE. I nema možda. O da. I to mi je veliki utisak ovog vikenda. Koliko je divno plesati sa nekim ko je jasan u svojim granicama. Taj rubni ples. Nema mu premca. Satima smo plesali u stakato ritmu… i nalazili način da se oni uvaže. I iskomonuciraj. Jasno. Nećkanja bez. Gestom. Telom. Pokretom. Rispekt.
Pa hrabrost ritma haosa. U jednoj reči… tjerijevski… hrabrost je ostati. Nasuprot pobeći. Da isfilozofiram malo i ja. Ah. Obožavam dobre definicije. Ovaj hrabri ples haosa… isplesala sam do ekstaze. Kako se zove knjiga Gabriele Rot. Utemeljiteljice plesa ritmova. Mape do ekstaze. Skoro nisam imala ovakvu ekstazu. Setila sam se jednog škotskog investitora. Kome je naša ekipa priredila srpski izlazak za nezaborav. That’s even better than a sex. Rekao je. E pa tako nekako. Kad se hrabro pustiš rastakanju maski… oklopa… stiže se upravo do tog bezgraničnog dela našeg bića. I do istine.
Da bismo bili istiniti… važno je skloniti one delove sebe koji stoje na putu našeg autentičnog istinitog bića. Uvek se nađe još neki oklop za osunčati. Istopiti. Ono što nam se više ne sviđa. Neko topi svog people pleasera. Neko Zanovetala. Ja sam topila moju Obercool frajerku. I baš sam je sa zadovoljstvom skinula. Dovoljno je da budem cool. Da mogu još dublje da čujem ljude. I njihove istine. Bez obzira što sam ih odavno doživela. Preživela. Razumela. I što većinu toga što mi pričaju „znam“. Da uvažim njihov entuzijazam otkrivanja sveta.
Kakav lep đir. Od slušanja sebe.. svoga tela… pulsa… preko uvažavanja svoga DA… i svoga NE… i hrabrog deljenja svoje istine sa svetom… Što svakako vodi do integriteta. Tjeri ga je opet besprekorno definisao. Integritet je kada ništa ekstra nije potrebno. I jednostavnost. Simplicity. Ključna reč koja ide uz integritet. You are enough. Nasuprot refrenima koji stižu sa mnogih razglasa. Da nismo dovoljni. Itekako smo dovoljni. Celi. Što uostalom reč INTEGER i znači. Ceo. Dovoljan. Baš sada. I ovde.
Ovog plesnog vikenda još sam dublje osetila sebe. Svoju istinu. Otopila još po neki oklop. I ponovo na trenutak osetila svet. Onako duboko. I potpuno. Svakom ćelijom. Česticom. I prazninom iimeđu. Osetila ljubav koja je na početku mog niza. A onda i radost igre. Stvaranja. I deljenja. To je ta dovoljnost postojanja. Kada se u njega uronimo. Kada više ništa nije potrebno.
U povratku sa plesa… Beograd je bivao sve gizdaviji. Svečaniji. Osmomartovskiji. Okićeniji. U svim nijansama proleća. Vozikala sam bajk najomiljenijim mi ulicama. I u toj svečanoj paradi prirode i društva… spazila sam jedne plave oči. Dečaka u kolicima. Koji ne može da se kreće. Dok je oko njega trčkao ceo svet. Ah. Osetila sam bol celog sveta. Svakom česticom postojanja. Zajedno sa ljubavlju za njega. I voljom da se svetu dam. I da ga volim. Da mu dodam radosti. I igre. I stvaranja.
Ima posla ko hoće da radi. Što bi rekao moj A.
PS I za kraj… da dodam jednu divan frankofoni Tjerizam… if you want to release your heaviness…. you have to invite your lightness. Pa da za kraj ovog promišljanja dozovemo i lakoću. Ihaaaj <3
Beograd, 11. mart 2026.
Na moju divnu i veliku radost… ponovo me fotka maestra Dragana Selaković Druu <3. Ihaaaj. Verujem da ćete voleti naše foto beleške.