Neizdrž

 

Poslednje dve nedelje nisam mogla da radim ništa značajno. Nekoliko dana pred izbornu Nedelju otkazala sam čak i radionice. Osećala sam da kolektivno nismo u stanju za duboke urone. Ni za bavljenje tananim ličnim temama. Jer… kolektivna energija bila je ogromna. Preplavljujuća. I zahtevala je cele nas.

 

Ja… koja sam mogla danima da sam van telefona… odjednom sam se preselila na telefon. Svaki čas sam ga vadila. Proveravala. Vraćala. Vadila. Sklanjala. Pa na ripit. Izašla sam iz svojih ritmova. Razmagnetisala mi se cela vertikala. Pa nisam mogla ni da pišem. Što je za pisca muka velika. Kao da mi je neko ukinuo dotok vertikalne energije… sve se preselilo u horizontalu. U svet.

 

Kad sam se osvrnula oko sebe… videla sam da mi je stan u haosu. Da su mi se zajedno sa osećanjima pobrkali i svi moji bilongigsi. Kao posle festivala, posle koga nije bilo studentskih brigada da počiste. Jedino što sam mogla da radim bila je generalka. Tri dana sam ređala ormane. Zimsko-letnja rotacija. Deljenje i izbacivanje stvari koje više ne osećam kao moje divne voljene komade. Ispostavilo se da je to više od pola ormana. Pa ređanje knjiga, papira, radnih sveski, radioničkog materijala. Čudesno mi je to kako se naše unutrašnje i spoljašnje stanje poklapaju. Jedan kroz jedan.

 

Ja sam navučena na slova. Da pišem ili da čitam. Sva sreća, tih predizbornih dana mladi knjižar iz komšijske knjižare preporučio mi je jednu divnu knjigu. Stoner se zove. Progutala sam je. I vratila me je na čas u moje poznato i toliko potrebno stanje… slova, reči, misli, večne teme. Pa mala trema. Kao pred kraj svake divne knjige. Šta posle? Našla sam novi naslov… koji me je dozivao. Sveža voda za cveće. Nuh… izdanje je rasprodato. Obilazila sam knjižare, onlajn platforme. Ah. Drama na pomolu.

 

Celu postizbornu nedelju sam provela u raspršenosti. U neizdržu. Svakako bih se priključila čišćenju i krečenju grada…. nuh… čekao me je jedan značajni parti. Parti iznenađenja za sedamdeseti rođendan moga brata. Putovanje u Sombor. Odlazak u goste. Druženja do jutra. Bistrenje politike. Tajne akcije i organizacije… da nas Slavljenik ne provali. I to je bilo čudesno. Parti je bio božanstven. Ta oslobođena energija svih nas, novi optimizam, medenost u srcu, zbog brata, njegove porodice, njegovih celoživotnih prijatelja. I još jedna mešavina snažnih osećanja. Ličnih. Porodičnih. Prijateljskih. Nacionalnih. Globalnih. Majko mila. Koliko toga…

 

Sva je sreća da se baš ovog vikenda dešava plesna radionica. Prostor u kome kroz telo propuštamo sve te silne emocije. Dajemo im priliku da se prerade. I poređaju. A onda… povratak kućici. Picnutoj. Blistavoj. Lakše se diše. Misli. Pa povratak u slova. Evo, upravo sam na Kupindu pronašla jedan primerak Sveže vode za cveće. Stiže mi u ponedeljak. Do tada plešem. Čistim. Ređam.

 

Sledi povratak u ritmove. Skidanje sa telefona. Tu je sajt raspadsistema.com, na kome su objedinjene sve aktuelne vesti. Da ne moram da lutam po beskrajima mreža. Sa pitanjem… šta mogu da dam? Sebi? Komšijama? Prijateljima? Gradu? Srbijici napaćenoj. Jer, čeka nas mnogo posla. Ličnog. Komšijskog. Kolektivnog. To je nova paradigma, rekla bih. U kojoj ne moram da biram između sebe i sveta. Nego da pronađem ritam da budem u svetu, a da ne izgubim sebe.

 

A onda, čim se isplešem, uhvatim ritam, uključim se u spremanje grada, spremam nam i Susrete sa piscem (Koliko akcije u jednoj rečenici ;)) Da sa vama podelim moje novo čedo. Jer… vreme je za nove priče.

Opet meni knjige moje. I radioničice moje.