Divno što ideš. Obožavam Lisabon. Videćeš. Rekli su mi svi sa kojima sam pričala. Osim Milice. Koja mi je rekla da joj je smetao miris vlage. Dugo me je dozivao ovaj grad. Nuh… čovek snuje a život odlučuje. Budućnost ima jednu izvesnost. A to je da je izvesno drugačija od one kakvom smo je zamišljali. I tako su moji snovi i život u preseku skupova napravili da rođendansko prolećno uskršnji raspust provedem u ovom gradu. Omiljenom i voljenom od mnogih. I da mu se pustim. Skroz. Zajedno sa mojim A. Što i jeste bio centralni lajtmotiv ovog putovanja. Da budemo zajedno. Daleko od sveta. Od interneta. Mreža. Od svega. Jedan pošten odmak od znanog. Da bismo pustili i doživeli novo. Neznano.
Na kraj sveta. Volim tu ideju kraja sveta. Jer… kad smo već kod omiljenih mesta… već dvadeset dve beogradske godine… to je moje neprikosnoveno omiljeno mesto. Baš kao što je bilo i Na dnu mora. Dok je postojalo. A evo… za rođus sam se zadesila na jednom pravom kraju sveta. Na Kabo de roka. Na liticama najzapadnijeg dela evropskog kontinenta. I najveći utisak ovog putovanja… svakako je Okean. Plaža. Beskraj. Kupanje na okeanski način. I posmatranje surfera. Lisabon je surferska prestonica. Želja mi je da u sledećem životu surfujem. Da osetim tu silu pod svojim nogama. Da se sa njom domunđavam.
Ah… ta sila prirode… koja te svakog sekunda podseća na svoju moć & divotu. Istovremeno. Može biti da odatle potiče nepretencioznost i rekla bih običnost Portugalaca. Moreplovačkog naroda… koji je uvek bio svestan te Više sile. I suživota sa njom. Uz dužno poštovanje… što bi danas rekli.
Zvuk talasa & beksrajna igra plavog žutog i belog. Sunce… koje se prelama na talasima svih vrsta. I miris i ukus soli. Atlantika. Kao suvenir donela sam atlantsku so. Svaka ćelija mog tela osećala je da je na zdravom (i sigurnom mestu). Nemala rana od sečenja oštrim nožem zarasla mi je za dan i po. I to sam doživela kao malo portugalsko čudo.
Prihvatanje… kao velika reč kojom bih opisala moje portugalsko iskustvo. Za deset dana… samo jednom smo čuli trubljenje… iako je gužva u saobraćaju neizreciva. Milioni turista. Koji su oteli grad domaćinima. Podigli cene. I preselili ih u neke druge… turistima manje znane delove grada. Pomalo se nelagodno osećam kao okupator… u svim tim gradovima otetim od pomamljenih turista svih boja. I uprkos ovoj otmici grada… beskonačna strpljivost domaćeg življa. Ništa trubljenje. Ništa nervoza. Ništa napetost. Osmeh. Samo polako. Izvolite. Imperijalno u zdanju. A blago i obično u držanju. Kao the utisak.
Pomislila sam da je možda baš iz te trpeljive farbe ovaj divni trpeljivi narod trpeo diktaturu skoro pola veka. A onda opet… u tom istom maniru… svrgnuli su diktatora na prirodan način. Lepo. Nenasilno. Karanfil revolucijom. To sam mogla svugde da osetim. To široko beskrajno polje Portugala. U kojem se osećate zaprimljeno. Čak iako ste turista.
Pored okeana… blagih i pitomih Portugalaca… očaralo me je i bujno rastinje. Mediteransko. Da ne brojim palme. Koje su kliše na svim morima sveta. Ovde su me naročito radovale kale i rajske ptice. Koje rastu kao naši maslačci. Svugde. Gde god pogledaš. Veličine su odraslog čoveka. Kala kao ženski princip. Tako vaginolika. A rajska ptica kao kočoperni streličasti gizdavi muški princip. Spreman da osvoji i pohodi svoju kalu. Kala & rajska ptica… to su srca dva. Da ne zaboravim ni filadendrone. Koji su ovde hiljadu puta veći od naših… saksijskih. I sunce. Sunce. Sunce. O sole mio. Koje je izvor života. I sveg ovog bujnog rastinja. I obilja boje koje se tako harmonično prelivaju iz jedna u drugu. Što je naročito kontrastriralo dvema kišnim beogradskim nedeljama. I crnini. U koju se tih kišnih dana obuče grad.
U pripremama za Lisabon… nekoliko meseci sam učila portugalski. Koji sam sada mogla i uživo da čujem. Osetim. Da uživam u razumevanju nekih reči. Natpisa. Da se povežem sa muzikom jezika. Da razmenim neku reč sa domaćinima. Naravno da sam čitala Tijagove lisabonske priče. I gledala Marku žvaka. Jer… ko bolje može da nama balkancima dočara Lisabon. Nego Dejan Tiago. Spona naša dva naroda. Često mi je dolazio u misli. U prizorima boemske Alfame. U Eštorilu. Kaškaišu.
Očarala me je i hrana. U svom elementalnom obliku. Svaki paradajz… paprika… jagoda… Ali isto tako me je začudila nesofisticiranost kuhinje. One koju sam imala priliku da osetim. Od onolikih čudesnih sastojaka… nacionalna jela su sardine i pecivo od lisnatog testa. Nisam mogla da je ne uporedim sa raskošnim italijasnkim i otomanskim kuhinjama. Koja su od istih sastojaka znale da naprave čuda. Izgleda Portualci slave običnost & nepretencioznost u svim segmentima života. Najduhovitiji obrok… prilagođen današnjem tipičnom hipsterskom turisti… je overnight oat meal… Preko noći odstajala bledunjava ovsena kaša (cvrc) Na nekom ravnom tanjiru.
Zato sam uživala u sveže ceđenom ananasu… pinjakoladi na obali reke Težo… sa pogledom na sve te divote i ukrase Lisabona. U sangriji u smiraj dana. Sa pogledom na most koji liči na onaj u San Francisku. Jer isti ljudi su ga gradili. Pa Isus… koji sa brda grli grad. I baš mi se svidelo što je tako nepretenciozan. I manji od riodežanirovskog. Baš kao što volim i mali tanušni lebdeći… a toliko osporavani spomenik patrijarha Pavla. Ispred crkve Svetog Marka. Koji odgovara karakteru onoga kome je spomenik podignut.
Volela sam i da se zahvalim mom omiljenom svecu. Svetom Antunu Padovanskom. Koji je rođen i odrastao u Lisabonu. Obraćam mu se na dnevnoj bazi. Kad god ne mogu nešto da nađem. Kako me je naučila moja baka zvana Aka. Sveti Antune… poigraj se… poigraj se… pa mi brzo vrati. Zahvalila sam mu se za sve što mi je našao… čim se sa nekom stvarčicom poigrao. I za sve buduće izgubljene pa nađene stvari.
Da ne preskočim ni dinamiku grada. Pejzaža. Koji se nalazi na mnogim brdima. Uzbrdo & nizbrdo. I koji zove na priličnu kondiciju. Ali zato.. kao nagradu… svako malo čeka vas neki vidikovac. Miraduro. Sa kojega doživljavate grad iz nekog drugog ugla. A poseban je doživaljaj kada preklopite dve senzacije. Zlatni sat & miraduro. Pa vam to da novu energiju za novu znatiželju za još i još brda za pretabanati.
Čini mi se da su najveći izraz kreativnosti ovog divnog pitomog naroda upravo pločice. U bezbroj varijeteta. Hrišćanske… mavarske… jevrejske. Plavo-žute i šarene. Sa likovima ljudi i životinja. I bez. I ta božanska geometrija mavarskih arabeski. Koja me je uvek ježila. I budila čudesni deo mene. Nije ni čudo… što su zajedno sa sardinama i žutim turističkim tramvajem… upravo pločice najveća turistička atrakcija ovog grada.
U ovoj lisabonskoj priči… možda će vam nedostajati zvuk fada. Nuh… ruku na srce… fado nije moja muzika. Ni naša muzika. Probudi mi neku tugu i setu… sa kojom ne znam šta bih. Muzika koja mene vozi je ona uz koju se pleše. Đuska. Pokreće. A fado me nekako zakuca. Pa smo ga preskočili. Možda baš zato što spada u must. A ja ne volim must. Baš kao ni A. Pri tom… ovo je bilo naše romantično putovanje. I taj saudade… to prisustvo odsutnosti… taj osećaj ko te ima taj te nema… ko te nema taj te sanja… dobro mi je poznat. I mnogo sam radila na tome da ga transformišem. Da se radujem u onom što jeste. I što imam. Umesto da patim za onim što nemam. Da izvini fado. Saudade. Koji se izgovara nešto kao sevdađe. Sevdah.
Što se utisaka sa putovanja tiče… uvek mi treba vremena za intimu putovanja. Za slatke male vinjete. I one iskrsavaju polako. Kroz vreme. Nuh… ovo je prvi utisak. Turistički. Baš kao razglednica koju je A. kao klinac naučio da piše kući. Kad bi negde otputovao sa školom. Vreme je lepo. More je toplo. Hrana je ukusna.
Divan je Lisabon. Sunčan… šaren… prihvatajući… siguran… razigran… čudesan… beskrajan. A divan je i Beograd. U koji uvek volim da se vratim. Svaki put sve radosnija. I za nijansu svesnija onoga što ovde imam. I volim. Sada me čeka otvaranje rođendanskih čestitki. Koje su me čekale deset dana. Da ih polako i sa slašću otvaram. Unutrujem. I još nekoliko dana prolećno-rođendansko-uskršnjeg raspusta. Da stignu i vinjetice. Koje čine suštinu putovanja.
Za početak sam stavila plavo-belo-žuti lisabonski stolnjak. I kupila buket najvećih kala. Na kalendaru je… sticajem okolnosti par u tramvaju. A tu je i moj mačor Srećko. Koga sam se zaželela onoliko. I sve te divne stvari i gotive. Moji ljudi. Moj lepi svet. Kojem se osvežena… osunčana i osoljena atlantskom solju sa ljubavlju i zahvalnošću vraćam. Ihaaaj.
Lisabon & Beograd, prva polovina aprila 2026.