Evo da vam mahnem. I obznanim da lagano izlazim iz piščevih odaja. I da se knjiga Vreme je za nove priče, sa podnaslovom Zapisi o nastajanju epohe… polako ali sigurno sprema za svet. Ovo delo od mene je zahtevalo mnogo toga. Najpre da građu, do koje dolazim u svakodnevnom življenju… ali i na radionicama, dakle u mentorskom kostimu… prepustim piscu. I da po svaku cenu izbegnem mentorski ton. Propovednički ton da prepevam na pripovedački. Da ne objašnjavam. Samo da ispričam. Pa ona još… skloniti viškove. Rečenice. Pasuse. Pa i čitava poglavlja.
Vreme je za nove priče… rađala se više od tri godine. Zajedno sa epohom koja nastaje. Koju svi osluškujemo. Pokušavamo da razumemo. Dok sa horizonta naslućujemo nove arhetipove… i nove načine življenja.
Piscu u meni, najzahtevniji zadatak je ređanje dela. Od svih tih promišljanja, tekstova i beleški osetiti kompoziciju. Unutrašnju dramaturgiju. Urediti taj haos. I doći do zvezde koja pleše. Nakon više od decenije traganja… život me je počastio fantastičnom urednicom. Sa kojom sam zajedno prolazila kroz ovaj proces. I mogu vam reći… u uređivanju pete knjige dobila sam još mnoge tajne ovog zanata.
A onda… kada smo sve uredile… čekalo me je još jedno čekanje. Završno uređivanje knjige. Za to vreme… pisac u meni je već uronio u drugu temu. U novi roman. Čiji su ga likovi već uveliko dozivali. Nakon dva meseca… i uredničkih komentara… sledio je još jedan povratak delu. Sa kojim sam drugovala barem tri godine. Imala sam tremu. Kako će mi sada zvučati moja rođena knjiga? Oko koje sam nekada imala veliku emociju. Činila mi se tako… važna. Epohalna. Neophodna. Kako će mi zvučati sada… kada sam se već zaljubila u novu temu? U nove likove? Kada sam već kročila u drugi univerzum?
I tu mi se desio još jedan fleš. Bojažljivo otvarajući knjigu… nakon dva meseca… ovaj put u kostimu Čitaoca… zatekla sam je pametnijom nego kad sam je ostavila. Kakav čudesan osećaj.
Desila se fermentacija. Kao alhemijski proces. Delo je sazrevalo i raslo bez mog učešća. I dalje me ježi taj osećaj. Te reči… koje su tokom vremena fermentirale. Samo-narasle. Podsetila sam se koliko je važno vreme. Odmak. U kome sastojci mogu na miru da vode ljubav. Baš kao i u procesu mešenja hleba. Sazrevanja sira. Vina. Kvasac koji delo narasta.
I da… delo je sazrelo. Spremno je za svet. Uskoro sleće u vaše naručje. A ja polako ali sigurno izlazim iz odaja pisca. Koje Nobelovka Olga Tokarčuk tako fantastično opisuje… kao jedan od najtežih načina samozapošljavanja. Koje zahteva da sve vreme ostaješ u sebi. U samici. U potpunoj osami. Iz tog pisarskog podruma jedva da se vide noge prolaznika, čuje lupkanje potpetica. Tek ponekad neko zastane da se nagne. I baci pogled unutra. Tada možeš da ugledaš ljudsko lice. I čak razmeniš po koju reč.
I evo me. Izlazim iz piščevih odaja. Knjiga je spremna. Čeka je još završno picnjavanje. Pakovanje. Estetika. Dizajn. Korice. Obući je u njeno ruho. A bogami… i mene čeka izlazak iz odaja. Međ’ svet. Da se obučem u novo ruho. Ovaj raskošan maj… crvkut ptica i žamor ljudi na ulicama dozivaju me. I radujem se da se u ovom novom ruhu sretnemo.
Nadam se da će ova knjiga pronaći svoje ljude. U pravo vreme. Na pravim mestima. I otvoriti upravo one razgovore zbog kojih je i nastajala. Vreme je za nove priče.
Beograd, 8. maj 2026.