Gizdajmo se zajedno

Nekoliko dana pred 25. oktobar uhvatio me je jak neizdrž. Screen time 27h. I posledično iskakanje iz  dubokog fokusa. Koji je osnova svih mojih bavljenja. I dok sam se osvrnula oko sebe… videh da mi je stan poprilično haotičan. Razbacan. Znala sam odmah šta mi je činiti. Generalka. Od ormana… nadalje. Iznova me fascinira kako nas spremanje ređa iznutra. Kako nas čišćenje čisti. Kako nas sređivanje ormana, biblioteke vode do svoje suštine. Do nove inspiracije. Tri dana sam sortirala, ređala, čistila, prala…

U tom ređanju svega, setila sam se jednog mog pradavnog eseja. Domovina se stvara lepotom. Koji ste mnogo voleli. Otvorila sam ga. I evo kako počinje:

 

Ja da vodim našu zemlju, ja bih je prvo okupala. Spremila i očistila svaki njen kutak. Osmislila bih jutarnji program koji bi trajao pola sata. Zvao bi se Gizdajmo se zajedno. Voditeljski par bi nam davao predloge: da otvorimo prozore, izluftiramo, istresemo posteljinu, namestimo krevet… Svaki dan bi imao neki svoj specijal. Spremanje sobe, ormana, kuhinje, špajza. Predloge da iznesete napolje nešto što vam više ne treba. Da nešto date. Ili bacite. Makar plastičnu kutiju od sladoleda. Voćku koju nećete pojesti. Da pokrenete energiju. Na kraju emisije, voditelji bi pozivali na tuširanje. Ili makar na osvežavanje vodom. Ako neko nema uslova za ceo tuš. Podsećali bi nas na blagotvornost tuširanja. Na čudesne moći vode. Sigurna sam da bi ovih pola sata čišćenja i gizdanja, svaki dan i dan za danom doneli (r)evoluciju. Zakon velikih brojeva. Malo po malo je jako mnogo. Ogromno.

 

Ja da vodim našu zemlju, ja bih pozvala sve ljude, da svakoga dana daju ljubav našoj zemlji. Osećam da je naša zemlja kao neka nevoljena žena. Od koje svi nešto čekaju, traže, uzimaju, otimaju, čerupaju. Osećam je kao ispucalu i osušenu zemlju iz koje su izvučeni svi životni sokovi. Rude. Minerali. I svi se po malo durimo što nam ne daje ono što nam pripada. Nema ona sada šta da nam da. Sada smo mi na redu. Mi treba da joj damo ljubavi. Lepote. Saosećanja za tu njenu napaćenost.

 

Našoj zemlji treba ljubavi. Lepote. Nege. Kupanja. Gizdanja. Nakon onolikih ratova. Tirana. Otimanja. Eksploatacija. Voditeljski par bi nas podsećao na koje sve načine možemo da dajemo ljubav. Kada picnemo sebe i svoje kuće… neka malo izađemo i ispred svoga dvorišta.

 

I možete da zamislite koliko mi je puno srce… kada vidim mlade ljude kako baš to rade. Kako čiste. Kako vodom, farbom i ljubavlju kupaju ovu našu zemlju. Od oslobođenog Pionirskog parka… do prekjuče stravičnog Ćacilenda. Preko grafita ispunjenih mržnjom. Ne-ljubavlju. Koje kreče. Eh.

 

Esej sam završila ovim rečima. Za kraj svake emisije voditeljski par bi nas podsetio Kenedijeve poruke: Ne pitajte šta vaša zemlja može da učini za vas – pitajte šta vi možete da učinite za svoju zemlju!? Sve se broji. Domovina se stvara lepotom. I ljubavlju. Svih nas. Svakoga dana. Svakoga časa. Sada. Gizdajmo se zajedno.