AFTER

Da li će sloboda umeti da peva kao što su sužnji pevali o njoj? Pitao se Branko Miljković u pesmi Poeziju će svi pisati.

I to je sad to? Pitamo se često kada se popnemo na neke svoje lične Himalaje.

Na temu ostvarenja razmišljali su mnogi. Malo me je plašila, skoro pa kletva: Pazi šta želiš. Možda ti se i ostvari. Trebalo mi je vremena da je razumem.

Danas, posle mnogih ostvarenja i neostvarenja, rekla bih da temu mnogo bolje razumem. Ceo taj proces ostvarenja sa umećem ispunjenja. Celu prvu godinu Bepinog sveučilišta posvetila sam upravo njoj.

Kolektivno prolazimo kroz jedno grande ostvarenje. Oslobođenje. Posle 14 godina.. ili posle 35 godina… ili posle 535 godina… svako ima neko svoje računanje. I evo nas sada u afteru. U zbunjenosti. U izneverovanosti. U mamurluku, nakon početne opijenosti.

Pored ovog veličanstvenog kolektivnog oslobođenja u kojem smo učestvovali, i sama sam ove godine prošla kroz nekoliko značajnih ostvarenja. U svetovnom smislu. Nova knjiga, kojoj sam se godinama davala…. članstvo u Srpskom književnom društvu… što je u  mom svetu bio san ravan našem oslobođenju. I još. Da se ne hvalim više. To me nimalo ne ispunjava.

Nuh… hvaljenje i slavljenje su vrlo vrlo važni. Pa ću se na njima zadržati. Oni pripadaju egzistencijalnom afteru.

Jedan od principa teorije ostvarenja kaže da kada nas neka želja doziva, što nam je nedostupnija – to nas više loži. I upravo to loženje jeste gorivo koje nas pokreće da krenemo. I naravno da se na tom putu javljaju prepreke. Neki usput odustanu. Neki zastanu. Neki ustanu. Neki urade recalculating. Razvijaju nove grupe mišića. I meandriraju zajedno sa životnim zadacima koji na ovom putu iskrsavaju. Da ne preskočimo ni tamnu noć duše. Poslednju proveru pred svitanje. A onda jednog praskozorja ugledamo Itaku.

Nuh… Itaka nema šta više da nam da. Kako nas je Kavafi divno podučio. Ne treba od nje očekivati bogatstvo. Dala nam je divno putovanje. Bez nje ne bismo ni krenuli na put. A i ako je siromašnu nađemo, nije nas prevarila. Mudri kakvi smo postali i sa iskustvom koje smo putem stekli, razumećemo već šta Itake znače.

U trenucima ostvarenja nema više onog početnog loženja. Jer, Itaka i mi postali smo jedno. Želja nas je dozvala, putovanje nas je promenilo, a kada stignemo, nismo više isti oni koji su krenuli. Nema više one iste čežnje. Nema istog loženja.

Teorija ostvarenja kaže nam isto što i Kavafi. Da se najveće praznine dešavaju upravo kada stignemo na Itaku. Posle dugotrajnih putešestvija. Kada završimo velika dela. Fakultet. Knjigu. Kompoziciju. Projekat. Nakon povratka sa Meseca, nekoliiko kosmonauta Apolo letilice susrelo se sa nezapamćenom prazninom. Prolazili su čak i kroz duboku kliničku depresiju. Jer… šta tačno radiš kada sletiš sa Meseca?

Sva ta ogromna energija koja se podigla, razvila i postoji, sve te teme i dileme sa kojima smo živeli – odjednom više ne postoje. Gotovi su. Kao da smo ostali bez posla. Postali tehnološki višak. Makar se ja tako osećam kada završim knjigu. Što mi se upravo sada dešava. Zato tako dobro i razumem ovaj proces. Egzistencijalni after. Pored ličnog i kolektivnog istorijskog aftera. Kroz koji kolektivno prolazimo.

Ovu životnu zavrzlamu premošćavamo tako što već kada shvatimo da se približavamo Itaki… razmišljamo o sledećem putovanju. O nekom novom loženju. O novim temama i dilemama. Vreme je za nove priče. Što kaže naslov moje nove knjige.

Ovaj princip smo poprilično izvitoperili. Zadesila nas je bolest „overachivera“. Jer, nije ideja ni da tumaramo od Itake do Itake. 

To su te suptilne razlike… da razumemo da li je novo putovanje koje nas doziva odgovor na stvarnu unutrašnju želju. Ili je beg od praznine i nelagode. Jedno nas doziva. Drugo nas goni. Možda je tu tanana razlika između živog stvaralačkog impulsa i bauljanja od Itake do Itake.  

U različitim šamanskim tradicijama prepoznajemo mudrost rituala i zajednice. One nas podsećaju da je važno uvažiti putovanje. Sva ta silna činjenja, dizanja, rekalkulacije, rešavanja i davanja  valja proslaviti svečanim činom. Ritualno. Povezati se sa zajednicom. Sa onima kojima je naše ostvarenje značajno. Koji se raduju i slave sa nama. Što me podseća na Kembelovog heroja koji se vraća kući sa darovima. Da ih podeli sa zajednicom. Da novu svest utka u svakodnevicu.

I polako, sva ta naša činjenja… u tom svečanom činu… daju našem biću čin. Čin – čin – čin. To ko smo na putovanju postali. Od silnih TO DO… stižemo do TO BE. Valja upoznati osobu koja smo na putovanju postali. Da je obučemo. Da je udomimo. Da pustimo da iskustvo postane naš identitet, a ne samo još jedna stavka na listi postignuća. To je mnogo više od „odmori se, pa furaj dalje“.

I da se vratim na početnu teoriju ostvarenja sa umećem ispunjenja. Ostvarenje je trenutak kada stignemo do Itake. Ispunjenje je umeće da budemo u životu koji smo tim putem stvorili. A after je prilika da upoznamo osobu koja smo postali.

I onda polako, bez srljanja u neku novu Itaku…. valja ponovo oslušnuti šta nam prija. Šta nas raduje. Loži. I malo po malo… ponovo osmisliti neko novo putovanje. Neku novu Itaku. I to je moja velika tema. I učenje.

Nije poenta ni da stalno imamo nešto što nas loži. Poenta je da umemo da budemo i kada nas ništa ne vuče napred. Trenutno učim da uživam u prostoru između dve Itake. Da mi mir ne zaliči na dosadu. A odsustvo izazova na odsustvo života. Ah. I moje večno pitanje između Itaki… da li umem da budem živa i kada me ništa ne doziva?

To je moj sadašnji trenutak. Kada imam knjigu Vreme je za nove priče u rukama. Vi je čitate, poručujete, pišete mi svoje utiske, što me raduje i loži ;). Neko vreme sam osećala upravo ovu prazninu iz prethodnog pasusa. Falila mi je Itaka da me doziva. Pitanje koje mi ne da mira. Da se budim sa idejom, sa rečenicama, da me nešto golica, vuče, doziva. Kada se neka nova Itaka otvara preda mnom… a ja osećam kako mi se život širi. Ah.

Prošla sam egzistencijalni after. Osvestila sam da sam pisac koji je objavio svoju novu knjigu. Vi je čitate. A ja vas osluškujem. I učim neku novu živost. Na ovoj mojoj Itaki. I na ovoj našoj Itaki. Radujem se novim vrednostima koje pokušavamo da utkamo u svet koji zajedno stvaramo. Novoj etici. Novoj estetici. Radujem se susretima sa mojom publikicom. Književnim večerima. Druženjima, u kojima ćemo deliti teme i dileme nove epohe. Jer… vreme je za nove priče.

A da li će sloboda umeti da peva kao što su o njoj pevali sužnji? Rekla bih da sužanj i slobodan čovek ne pevaju istu pesmu. Da slobodan čovek valja da osmisli neku novu pesmu. Novu himnu. Koja će ga pokretati. Radovati. Ložiti.

Beograd, 9. novembar 2026.