Duša ovog leta 2023… bez razmišljanja je Heart Waves. Moj mediteranski plesni ritrit. Otok Brač. Mesto Sutivan. Od milja zvani Stivan. Smokve & žalfija naziv je mog spoljašenjeg putovanja. A Moreistine unutrašnjeg. Nadahnuto istoimenim kafeom na rivi. I mojim odgonetkama šta je autor hteo da kaže? More i stine? Ili kao more istine? Ili more of the truth? Ili kao sve zajedno?
Na Brač sam pristigla sa Amazonke. Na kojoj sam se uvodila u temu dugog raspusta. Rest is not my best. Dovikuje aktivni ovnujsko/strelački princip iz mene. I ne… nikada ne bih dobrovoljno birala mesec i po…. dva raspusta. Produženi vikendi su iz raja izašli. Mali slatki skokovi od tri-četiri dana. Pa svako malo. Volim svakodnevicu. I volim da je kitim. Što kaže i naslov moje knjiea. Virtuoz svakodnevice. Dugo sam mantrala da meni ne treba od-mor. Jer u svakodnevici nemam moru. Hvala je životu. Ne može se odmoriti na godišnjem nivou… imala sam spremnu doskočicu. I bla-bla-truć. Nuh… život mi donosi letnje raspuste. I vreme je bio da se sa njima pomirim. Za mene je raspust baš fare niente. U pravom smislu. Dugo sam učila da radim ništa. To je za mene baš bio projekat. Raditi svašta… to sam znala. Raditi ništa sam učila.
Tokom prvih mesec dana Amazonke stopila sam se sa prirodom. Sa kanalom. Zelenim. Sa koncepata… polako sam se prebacivala na percept. Amazonija experience. Volim reč experience. Uranjanje u doživljaj. Amazonija mi je tog dugog meseca u kome sam rmbala ništa… opajala prašinu sa čula. Zanimljivo je to pratiti. Kad stignem iz grada… užurbana… ne vidim skoro ništa. Osim ideje… Amazonija. Svoj solo— prvi dobije Amazon. I vrbak na mom parčetu sveta. Na mom molu. Koji pravi divni šareni hlad. Hvala mu što mi daje divnu mogućnost da na molu da budem vas celi dan. Da se ne sklanjam od Sunca. Potom u moj čulni doživljaj stiže cvrkut ptica. I pojanje zrikavaca. Povremeni prolazak voza. Tu… tuuuu. Ajfelov željeznički most je portal. Između ovog i onog sveta. Podsetnik da civilizacija postoji. Ali nije u prvom planu. Pa blagi miris kanala. Miris vojvođanskog leta. U kojem sve stoji. Postoji. Miris njiva iza Amazonke. Panonija. Brazde koje se otvorila ili vlažne zemlje ili letnja prašina. Tom stojećem vojvođanskom letu kao sa slika familije Stojkov… dinamiku daje samo familija pataka. Koja patrolira Amazonom. Bucov koji se povremeno bućne kao som. I pojanje crvčaka. Ili zrikavaca? Pitanje je sad.
Poslednjih dana amazonskog meseca… kalendar je iščilio. Nisam imala predstavu ni koji je dan u nedelji. Postalo je krajnje nebitno. Što je počelo da mi se sviđa. Počela sam da osećam beskraj. U kome mi je pomogla i Panonija beskrajna… iza leđa. Miris prašine. I zalazak sunca na Panonskom moru. Čitala sam. Slow books. Na slow način. Romaneskne Senke vetra. Poeziju. Miku Antića. I ne samo da sam čitala… osećala sam Miku. Sa igrama konačnosti i beskonačnosti. Večnosti. Smrtnosti i besmrtnosti. Da ne zaboravim ni Ljeta sa Marijom. Fantastične Olje Savičević. U čiji sam se izraz zaljubila. Da. I nju sam guštirala. Priču po priču. Osećala. Unutravala. Vraćala na neke rečenice. Čitala kao nekada. I da…. Telefon i mreže gotovo da nisu postojali sve ovo vreme. Vratila mi se divna koncentracija. Duboki uroni. I skinula sam se sa telefona. Hvala je Amazoniji. I dugačkom raspustu.
Mislila sam telom. Stopalima. Srcem. Kolenima. Kukovima. Što tolike godine na plesnim radionicama vežbam. Sada mi se desilo i u „stvarnom životu“. Što bi valjda bilo zaustavljanje. O kojem sam u budizmu samo čitala. Na konceptualnom nivou. Raditi ništa… stići do kvaliteta „prostog“ bivanja. Osećala sam lepi mir. Strpljenje. Koje Ovnici u meni baš i nije bilo poznato. I u toj potpunoj predaji miru… desilo mi se nezamislivo. Osetila sam beskraj mira. I njegovu tihu ali konstantnu radost. Ah. Poslednje dane raspusta znala sam da provedem sa jednim Mikinim katrenom. Raditi ništa donelo mi je divne plodove. Duboko zahvalna i svesna što imam priliku da gazdujem svojim vremenom. Kada ništa ne moram… a sve je moguće… jebeno je dobar osećaj. To je peti ritam mira. Bonaca. Na koji sam se učila. Decenijama.
A onda sam se sa svih boja amazonske zelene… obrela na Braču. Sve boje zelene… smenila je plava. Modra. Tirkizna. Azurna. Nebo plava. Koliko plavog. I lazur od izmaglice je plavičast. Split i Marjan u akvarelu. Plavičastom. Marjane Marjane… ća barjak se viješ. Beli kamen kao paspartu. I purpurna bugenvila. Koja grli bele kamene kuće. Sa svim zrikakavcima sveta u stakato fortissimu. Potpuno novi pejzaž. Novi doživljaj. Amazonka je stigla na more. Ihaaaaj.
U Stivanu me je najpre zagrlio divni blagi gostoprimljivi smeštaj. Miljenkova kuća s pogledom ne pet mora. Neuporedivo lepša nego na fotkama. Peti element. Koji se ne da preneti u e-formatu. Dočekale su nas netom obrane smokve… i tek tek o’lađene. Da naježe iznutra. Plus poslednje breskve sa drveta. Da okusimo i njihovu slast. Isuse… koliko erotike na dva tanjira. Pa svitanja letnja… sa Miljenkom. Koji je totalno uronjeno i ljubavno zalivao svaki ružmarin. Žalfiju. Limun. Grejp. Kumkvat. A oni od zahvalnosti krenuli da otpuštaju omiljeni mi parfem svih vremena. Mediteraneo. Diskretan. Senzualan. A živ. I uzbudljiv. Na svim morima sveta… falio mi je upravo On. Mediteraneo. Bez njega… sve mi je delovalo kao neki foto-tapet.
Dok Miljenko zaliva i bere… Marinka mári. Čudesa pravi. Pred večernji ples… čekale bi nas razne špecije. Preko ograde. Susedski. Suve smokve. Pekmez od smokava. Štrudla. Naravno od smokava. Sa ručno rađenim korama. Hleb od bezbroj žitarica. Ručno rađen. Topila sam se od ovolike miline. Ljubavi. Ah… Ekstatik. I duša i telo su mi pomilovani od ovolike divne… a diskretne i nenametljive pažnje. U toj ekstazi od razbludnih smokava… mmmm… sa mojom zemljakinjom sam se pitala da li naše… u emocijama nešto suzdržanije germanske saplemenice… sa kojima smo delile ovu božanstvenu kuću… uopšte osećaju ovoliku ljubav? Odovor je… ooo DA. I kamen bi je osetio. Možda su samo nenaviknute. Zbunjene. I nevešte u njenom izražavanju. U tom toku davanja i dobijanja. Zato su verovatno i došle na Heart Waves. Da otvore i ožive svoje srce. Da nauče da pokažu emociju. Razmišljala sam. A bogami… i mom srcu je trebalo novog otvaranja. Nikad dosta… otvorenog srca.
Odmah sam uhvatila ritam Stivana. U spoljašnjem svetu to je izgledalo ovako. Svitanje. Smokve & čaj od žalfije. Šetnja sa Mediteraneo aroma terapijom. Pa stine. Niko na plaži. Kupanje u moru. Šetnja uz rivu. Ples sa Tjerijem. Pa buć u more posle plesa. Pa šetnja uz rivu. Klopa. Popodnevna dremka. Smokve. Šetnja uz rivu. Plivanje. Ples sa Silvijom. Šetnja uz rivu. Večera na rivi. Spavanje. Zzzzz. I tako sedam dana. Na ripit. Plesali smo dva puta po dva sata. Brojač koraka na cimerkinoj aplikaciji pokazivao je dnevni skor od 10 do 18 kilometara. Namerno nisam iznajmila bicikl. Da temeljno i polako inhaliram i unutrujem svu ovu divotu. Da stopalima osetim kamen. Šljunak. A stopala su mi vrlo brzo zabridela. I žuljala me na sve strane. Što bi more i ples na kraju dana sve anulirali. More liči sve. Znaju meštani. Never 2 much of Brach. Njihov je turistički slogan.
Germanska cimerka primetila je da od života pravim private session. Iz kuće bih odlazila čim čujem meškoljenje. Znakove života. Stizala na plažu pre svih. Čim bi Stivan počeo da se razbuđuje… i polako pristiže na plažu… ja bih išla dalje. Svoga posla. U šetnju. U kojoj sam volela da čujem omiljenu kanconu splitske čakavštine. Koja se proteže naravno i na ostrvima. I koja me za čas obuzme. Jugoslovenka u meni nahrani dušu ovin ričima. Pa u plesaonu. I tako. Fazni pomeraj od tri-četiri sata… daje mi privilegiju da živim život kao Private Session. Da ni u gužvi ne budem u gužvi. Što mi je esencijalno važno. To se svakoga dana podsećam. Veliki komad mog vremena. I prostora. Naročito pre podneva. Od svitanja do podneva. Kada ređam sve te doživljaje. Pretvaram ih u reči. U rečenice. U tekstove. U knjige. Radionice. Da bih imala šta da podelim.
Trećeg dana Heart Waves radionice… neko je iskazao svoju upitanost. Da li je ovo Vacation? Ili Workshop? Eh. Da. Definitivno nije raspust. A nije ni radionica. Jer… imali smo značajan komad slobodnog vremena. I do poslednjeg dana smo se pitali u koju poznatu kategoriju bismo smestili ovaj naš stivanski ritrit? Moja konačna reč bila bi Holidays. Kao holly days. Sveti dani. U kojima sam se pozabavila svojim opštim blagostanjem. Telesnim. Čulnim. Emotivnim. Duhovnim. A i mozak mi se odmorio od uobičajenih koncepata. Da. Mozak je imao vakajšn. A srce i telo su dobili pun tretman. Sveti dani srca i tela moga.
Bio je ovo divan odmor od civilizacije. Iako sapune i kreme koristim u minimumu minimuma… ovog leta sam ih takoreći potpuno sklonila. Nisam na njih ni pomislila. Osim mrvicu kokosovog ulja. I suvog ulja sa šljokicama. Bez šljokica nigde. To je moj peti element. Tokom celog leta… nisam koristila nikakav dušbad. Čak ni prirodni organski ručno rađeni sapun. Osećala sam koliko je moj svileni Amazon čistiji od svakog sapuna. Šampona. Baš kao i More i stine. Ovaj put na more nisam spakovala čak ni peškir. Na koji bih guzicu spustila. Trebao mi je kontakt sa stinom. Svi ti deterdženti… naspram čistog kamena. Moreistine. Ma hajte molim vas. Vratio mi se miris sebe. Često se pitam zašto toliko sklanjamo miris sebe? I čeznemo da mirišimo na drogeriju? U boljem slučaju na free shop?
A sada sa spoljašnjeg putovanja… Smokve & žalfija… vreme je za unutrašnje. More & istine. Dva kilomentra od Miljenkovog i Marinkinog raja… nalazi se plesaona. Kadar prvi… mnoga lica. Ovaj put nikog poznatog. Osim učitelja Silvije i Trejira. Ispred plesaone… bezbroj japanki koje ostavljamo. A u svlačionici slamnati šešir do šešira. Jer ulazimo u plesni hram. To sweat our prayers. Što bi rekla Gabriela Rot. Autorka ove božanstvene prakse 5 ritmova. S kojom se deceniju družim. Da isplešemo i oznojimo svoje molitve. I da… to je taj sveti znoj. Koji ne smrdi. Nego pročišćava. A u dvorani… Silvija i Tjeri. Najpre nas Tjeri pre podne rasplesava kroz sve ritmove. Duboko. Posvećeno. Mediteranski. Lako. Duhovito. Talasi… u talasima. A onda nas Silvija predveče plesom vodi u središte srca. Be trutful to yourslef. To every moment. To your heart.
Kako si srculence moje? Dobro sam. Reklo mi je. Osećala sam da je veliko. Veće od mog fizičkog srca svakako. Boje je nara. Pomegranate. Volim tu reč. I puno je kao nar. Srca u srcima. Ritam mu je fin. Dominantna emocija zahvalnost. Zahvalno mi je što sam se njime pozabavila. Zato je i radosno. Toplo je baš kao Sutivan tih dana. Idealno. Ni toplo ni hladno. Pevuši pesmu istrijanskog benda Gustafi. Nebo je žuto… a sunce je blue. Sve je kako rabi… samo kad si tu… uuuu… baby blue.
Svaki plesni dan svoj ritam ima. I svoje instalacije. U plesnom hramu znane kao oltar. Prva instalacija bio je puž. Iz kojeg je izvirivala ruka. Koja je držala srce. E pa ovaj puž sa rukom sa srcem je slika koja opisuje moj amazonski raspust. Jedna slika… kao hiljadu reči. Mogla sam samo ovu sliku da vam pokažem… i sve biste znali. Na nivou koncepta. Ali ne i na nivou doživljaja. Zato su mi sve ove reči bile potrebne ;). Baš sam bila spremna za ovaj ples. Nisu svi imali privilegiju da se ovako polako pripreme. Uvedu u temu. Svesna sam. I duboko zahvalna svakog trenutka. Neko je došao direktno sa posla. Iz neke životne frke. Dinamike. Jurnjave. U koje nas današnji trenutak usisava. I da. Potrebna je velika veština i vreme… i posvećeno bavljenje za ne dati im se. Puž je važan. Da iz njega izađe ruka. I srce.
Letnje sunce pomoglo je da se naši oklopi polako tope. To je rad sa srcem. Courage. Potrebna je srčanost da bismo se bavili srcem. U današnjem trenutku… pokazivanje emocija je preveliko izlaganje. Ranjivost. Stidimo se da se stidimo. Ne daj bože da pokažemo da nam sve koze nisu na broju. Da nismo instagramski srećni. Da smo ljuti. Oprezni smo i sa radošću. Da ne pomisli neko da nam je sve potaman. Dok se ceo svet raspada. A verujemo i da posle radosti dolazi tuga. Pa se onda ne puštamo ničemu. Stegnutog srca.
Silvija nas je podsetila koliko srce ne voli trebanja. Moranja. Should. Would. Uhhh. Ispričala nam je tako veliku priču. Mesto dešavanja… sahrana njene majke. Profesorka klavira. Sa kojom je kao devojčica provodila mnogo vremena. Poznavala je bezbroj njenih učenika. A mnogi od njih su došli da isprate svoju dragu profesorku. Ona im se istinski obradovala. Nije ih videla dugo. Srce je širilo ruke. A sa druge strane… sprovod je. Treba biti tužan. O tome se radi. I podseća nas koliko je važno da budemo istiniti prema sebi. I prema svakom momentu. Da ne ubijemo iskonsku radost. Dok se pravimo da smo tužni. Iako bi trebalo. Jer… radost se onda povuče duboko u nas. Potrebni su sati i dani plesa da ih ponovo pobude. Da. Moreistine. Podsetila sam se velike mantre mog učitelja Dušana. Uradi suprotno od onog što MISLIŠ DA TREBA. To je to.
Isplešite svoje molitve. I svoje emocije. A telo ne laže. Telo zna. Umesto da popijete… pojedete… popušite… pobegnete… budite sa tom emocijom. Ma koliko neugodna bila. Iskažite je pokretom. Plesom. Propustite je kroz talas. Flow. Stakato. Haos. Lirski. Bonaca. Transformišite patnju u art. Samo krenite od tačke u kojoj jeste. Istinito. Bez lažnog osmeha. Bez trebalo bi. To je ono što deceniju kroz plesne prakse učim. Živim. I prenosim dalje. Povezujem sa mojim rečima. Jer… dok nije u mišićima… znanje je puka glasina. Ponavljam bezbroj puta. Jedino što je na radionici sigurno…. podvukla je Silvija… jeste da će vam biti neugodno. Ako želiš da ti bude ugodno… ostaneš kod kuće. Valjda se to zove izlazak iz zone komfora.
Bilo nas je skoro pa sto. Najveće plesno pleme do sada. I najmanje poznatog sveta. I najmanje balkanskog. Na početku svi ti ljudi budu mi jedan veliki blur. Masa. Koncept. A u brojnim plesnim interakcijama… u kojima spoznajemo mnogo o svojim obrascima… načinima… jer telo ne laže… odnosno govori istinu… ljudi polako oživljavaju. Prepoznajete njihov autentičan pokret. Na hiljadu načina iskazan. I malo po malo ta velika amorfna masa oživljava. I baš kao što mi se u čulnom smislu budila Amazonija… sa svojim svetom majušnosti i detalja… tako su mi se na plesu budili ljudi. Njihov ples. Naša interakcija. Susret. Rastanak. I između. Poslednjeg dana osetila sam ih sve. Svakoga pojedinačno. Velika blurovana nepoznata masa postali su mi bliski ljudi. Sve sam ih videla. Osećala. Sa nekima od njih imala sam vrlo duboke i divne razmene. Sa nekima mi ni malo nije bilo lako. Neki su me potpuno iznenadili. I podsetili koliko ljudi mogu da budu drugačiji nego što na prvi pogled izgledaju. A uvek postoje i oni sa kojima se nikada ne razmeniš. Možda čak i ne znaš da ste zajedno proveli sedam intenzivnih dana. U istoj plesaoni. Da li sam nekoga preskočila? Pitam se često. Da li sam propustila neku važnu razmenu? Baš kao što sam skontala i u stvarnom životu. Da mi se dešavalo. Sa mojim Virtuozom sam se tako propustila više puta. Jer sam bila brza. Pre-brza. Da. Pa je trebalo nekoliko krugova i nekoliko godina da nas život ponovo sretne. Požuri polako. Podseća me puž sa rukom sa srcem.
Još sam dublje u mišiće spustila da čujem i da slušam srce. I kad mi ono kaže DA… ili NE… da mi to celo telo pokaže. I kroz reči iskaže. I da pri tom budem svesna svoje ranjivosti. Izloženosti. I srčanosti da je slobodno iskažem. Sa sobom sam se dogovorila da ću još više postupati u skladu sa onim što mi srce kaže. Ma kako se to drugima činilo nelagodno. Da ću kratkotrajnu i ne mnogo istinitu harmoniju… svima dobro znano Smejem se… a plakao bih… zameniti istinitošću. Moreisitine. I da ću svoju nelagodu u tome kroz telo propustiti. Valjda je to doslednost… povezanost.. poravnatost. Autentičnost. Alignment. Da budem spremna da razočaram druge. I sva ta trebanja. Moranja. Da bih ostala verna sebi. Da budem radosna… čak iako bi trebalo da budem tužna. I obrnuto. Da učinim suprotno od onog što mislim da bi trebalo. Ah. More istine. Iz srca. Ljubavne.
Zanimljivost u plesnom svetu jeste što se tu vrlo poštuje lični prostor jedni drugih. I nema onih uobičajenih ćakulanja. Kao sa drugaricama. Tako sam ja sam mojom cimerkom Marlenom razmenila možda 10 rečenica. Što je mojim domaćinima bilo krajnje čudno. Što sam delila „krevet“ sa nekim o kome ništa nisam znala. Niti se trudila da saznam. Ipak… znala sam sasvim dovoljno. Videla sam njeno telo. Nen izraz. I srela ga sa svojim. U svetom plesnom izrazu. Naša bića su se razmenila. Bez suvišnih reči. Na rastanku smo se divno izgrlile. A Marlena mi reče da je toliko dobila i naučila od mene. Pogledala sam je začuđeno… Pa jedva da smo se dotakle. Pomislila sam. Svitanje. To je nova ekstaza njenog života. Kakao sam joj vratila u život. I dala joj dozvolu da bude svoja. Luckasta. Autentična. To je posledica moraistine. Što se nisam lažno smešila. Niti ulazila u neke opšte teme. Koje me zanimaju koliko i lanjski sneg. Ovo mi je baš veliki uvid. Koliko naša istina oslobađa i druge. Autentičnost autentičnost budi. Moreistine. O da.
U plesu sam se podsetila i mnogih lica radosti. I koliko je radost veliko dostignuće. Radost dolazi iz unutra. Iz srca. Do kojeg se putuje puževskim koracima. Puž… ruka… srce… pa ihaaj haaaj. Pa radost. Za razliku od obične zadovoljštine. Koja je brza. Spoljašnja. Instagramska. I koju često brkamo sa radošću. Podsetila sam se po stoti put koliko je moja radost privatna. Svojevoljna. I koliko mi je potreban i važan taj moj život kao private session. I koliko mi srce odbija opšte-narodnu dirigovanu radost. Novu godinu. Praznike. Kada bismo trebali da smo ekstatični… iako… nam srce jeca. Ili ćuti. Zato sam i izabrala da ustajem pre svih. Da radim vikendima. Praznicima. I obrnnuto. Silvija me je podsetila koliko radost zahteva prostora. Vremena. I koliko voli da se ušunja. Tiho. Nenadano. Lako kao pero. I koliko ne voli pozivnice. I koliko je važno da joj otškrinem vrata… čak i u opštenarodnim veseljima. Da ne budem apriori prema njoj odbojna. Mmmm. Sviđa mi se ta ideja. Koju sam već isto veče isprobala. U stoletnom maslinjaku. Na sred ostrva. U kojem smo imali božanstveni party. Na hladnom pesku. Koji je hladio i milovao moja užarena stopala. Jedan od najboljih provoda ikada. Plesali smo kao maniti. Kao da nismo plesali svih jutara. I večeri. Odmor od plesa… plesom.
A onda sam se i u plesu po prvi put u miru srela sa petim ritmom mira. Bonace. Raspusta. Raditi ništa. Biti. Osetila sam njegovu mirnu radosnu ekstazu. Doživela i zavolela njegov beskraj. U njega smestila mnoge reči Mike Antića. Baš kao što sam u bonaci osetila i ljubav. Saosećanje. I povezanost sa svim tim ljudima. Tako je moćan proces u kojem od blur koncepta plemena… stižem do živih ljudi… koje sam osećala. I sa njima vibrirala. Volela ih. Volela njihov pokret. Telesni izraz. Pogled. I znala o njima toliko. Bez da sam sa njima razmenila ni reč. I suze sam ronila… slane kao morska voda. Ah ti rastanci. Nikada se na njih nisam naučila. Zahvalna i duboko dirnuta tim dubokim procesima koje smo razmenili. Na tren se sreli u našim svetovima. Razmenili. Ko zna šta sve jedno drugom dali. A sad adio… i ko zna gde i ko zna kad.
I da. To sam do sada naučila. Da koliko je trajala radionica… isto toliko mi vremena treba da mi se ona slegne. Da je poređam. Unutrim. Da sve te spoznaje i nagoveštaje osvestim. Zapišem. Otvori se sto tema. Ideja. Sećam se prvi put kad sam skontala da posle ovako dubokih radova baš i nisam za neko opšte mesto. Kada sam posle radionice Toma Besta tumarala gradom. I slušala ljude šta pričaju. Razumela sam sve reči. Ali nisam mogla da ih povežem u nešto meni smisleno. Tada sam shvatila da je potrebno vreme da se sa transcedentnih doživljaja polako spustim u svakodnevicu. Međ’ ljude. I to svakako uračunavam u odmor. To je ta kompozicija kompozicije u kompoziciji. Divnom milošću… čekaju me još dve nedelje raspusta na mojoj Amazonkici. Da ovu kompoziciju Raspust… Holly Days… Raspust upakujem. Integrišem. A znam i da se u procesu integracije.. kada radim ništa… kada samo bivam… u ličnoj bonaci… ređa celokupna nebeska mehanika. Sve se namešta. Bez ikakvog truda. Napora. Dobre vesti samo stižu. Sva se vrata otvaraju. Prepreke se tope. Zajedno sa mojim otopljenim oklopima. Amin.
Smokve & žafije naziv je mog spoljašnjeg letnjeg putovanja. Moreistine unutrašnjeg. Puž.. ruka… srce… bio bi simbol ovog raspusta. Da ne zaboravim ni amazonske patke. Koje su moj novi životinjski vodič. I inspiracija. Opuštene. Druželjubive. Snalažljive. Malo plivaju. Malo s po zemlji điraju. U jata se okupljaju. Druže. Da… Nakon ovolikog raspusta… zaželela sam se Beograda. Moje svakodnevice. Herojskog plemena. Radionica. Nove herojske genaracije. Ali ipak ne žurim nazad. Uživam u bonaci. U toj tihoj mirnoj radosnoj ekstazi. U beskraju Panonije. Zelenog Amazona. I ruku na srce… mogu vam reći… vredelo je raditi ništa. Što i vama od sveg srca želim.
Amazonka & Stivan, 28. avgust 2023.
