Tunel je iluzija. A ne svetlo na kraju tunela. Obično me insta floskularenja iritiraju. U isto vreme su i tačna i netačna. U zavisnosti od toga da li smo ih doživeli. Proživeli. Razumeli. Poređali. I sami došli do tog istog zaključka. Ili pak ne. Jer dok nije u mišićima… znanje je pusta glasina. Govorim bezbroj puta.
Tih aprilskih dana astrolozi su najavljivali tunel eklipsi. Koje su padale tačno na moje sunce. Drugim rečima… uticaj na ekipu rođenu oko mog rođendana bio je najjači. Nisam oduševljena tim katastrofičnim najavama. Naučila sam da se za katastrofe svakako ne mogu pripremiti. Naprotiv… iščekivanje katastrofe čini da je brigom proizvodim. I dodatno uvećavam. Da ne duljim. Tunel eklipsi bio je u najavi. I tunel koji je iluzija. U isto vreme. Jer svaka pojava na ovom svetu ima svoju obrnutost.
Krenula sam od dobre vesti. Od tunela koji je iluzija. Osvrnula sam se na tunele kroz koje sam u poslednje vreme prolazila. I da… svi su delovali kao nepostojeći. Videla sam samo široko otvoreno polje. A nije mi bilo lako ni da se setim šta je tačno činilo da se osećam teskobno… zatvoreno… zbunjeno… i bez vodilje kamo dalje. Sa ove tačke gledišta sve je delovalo tako jasno. Čisto. Bez koske. I bez tunela. Eh da sam malo mlađa… a da mi je pamet ova. Neko bi rekao. Kao kad vidiš rešen matematički zadatak. Sve bude jasno.
U susret jesenjem tunelu eklipsi pita me prijateljica šta mi je.. kao domaćici… isporučio prolećni tunel eklipsi. Eh. Osvrnuh se na tren. I opet shvatih… da je tunel bio iluzija. Nisam mogla baš najtačnije ni da ga se setim. A osećala sam ga vrlo intenzivno. Tada mi se činilo razvaljujuće. Sva sreća što pišem. Pa sam mogla da se podsetim osećaja… upitanosti… i briga u tunelu. Našla sam beleške sa naslovom UČENJA. Za astrološke agnostike… u dve reči.. eklipse su oni trenuci kada nam život iz mulja naših života izvuče svašta nešto. I od nas zahteva da odgovorimo odmah. A naknadnom pameću shvatimo da nas je samo naterao da se rešimo nečeg starog. Pohabanog. I preraslog.
Takođe… smatram svojim životnim pozivom da sa svetom delim učenja svojih prolazaka kroz tunele. Bivanje na mrežama me je naučilo da razlučim šta je moje privatno. A šta je za deljenje. Sadržaj je moj lični. Njega i ne mora da zna ceo svet. Ne što ga se stidim… nego prosto zato. Ali učenja sam „dužna“ da podelim. I nemojte da brigate. Ništa ne pomaže. Naprotiv. Setite se svih tunela koje ste do sada prošli. I u sred tunela… setite se da je tunel iluzija. A ne svetlo na njegovom kraju.
Početak aprila. I vizija da moj ritrit… nakon šest godina… iz kostima Randevua sa Muzama… prevedem u neki veći… glamurozniji format. Da ga smestim na moje omiljeno druidsko imanje na obroncima Fruške gore. Da bude onako… grande. Da umesto tri… traje pet dana. Ova vizija mi je neko vreme blještala pred očima. I dozivala me. A kako je Vizionar jedan od mojih vodećih arhetipova… znam koliko je važno da ga uvažim. Čak i kada su te vizije šašave. Jer upravo su me takve ideje i vodile kroz život. I obrnuto. Koliko mi je skupo kad na poziv ne odgovorim.
Bio je to moj rođendan. Eklipsa. I tako neki čudan osećaj. Neko teranje. Kao da moram. A da… nemam pojma. I rekla sam viziji DA. Rezervacija Jandale i ulazak u projekat koštao me je blizu dve hiljade eura. Jedno dobro letovanje. Rekoh sebi. Pa dobro…. Neka ide. Častim sebe Jandalom za rođus. A ako ništa drugo… makar ćemo se dobro provesti. Na omiljenom mi mestu.
I da… bio je to ulazak u tunel. Ubrzo sam shvatila da nemam inspiraciju da najavljujem Jandalu. Odjednom mi se učnilo da ritrita ima milion. Da svako ima svoj ritrit. A ja ne volim da radim što svi rade. To gledanje okolo razvaljuje vizionarsku energiju. Odjednom mi je nestalo inspiracije da svetu predstavim svoj Royal Blue Zone Experience. Ne znam tačno ni šta je ovaj naslov značio. Tema definitivno nije bila moja. Muze su mi otišle na randevu sa nekim drugim. I svaka objava na mrežama bila mi je naporna. I tako… antispirala je išla svojim donjim tokom… nekoliko meseci. Uh… Moje biće je odbijalo da se Jandalom bavi. Vrtela sam jedan te isti stari stori… a onda sam prestala i njega da vrtim. Nisam mogla na ovu temu da pričam ni sa kim. Shvatila sam da sam u tunelu. Uh. Ego mi se krckao u paramparčad. Dovodeći u pitanje toliko toga. A pomisao na Jandalu i RBZE… da prostite na izrazu… izazivao mi je odijum.
Bilo je samo pitanje dana kada ću otkazati ovaj poduhvat. Desilo se to istog dana kad sam iz Beograda otišla na Amazonku. Da malo odmorim od svega. Od kilometara misli koje su me razvaljivale. Onog trena kad sam se izula i stala bosa na travu… i videla ono moje zeleno… setila sam se sebe. I osetila kolika mi je energija potrebna za Jandala experience. Osećala sam kako mi ovaj projekat drenira životnu silu. Tog trena sam imala jasnoću da su to situacije u kojima se čovek razboljeva. Ili uleće u niz neprilika. Nesreća. Bio je to ulazak u tunel. U pogrešan voz. Nakon kojeg su sve stanice sve pogrešnije. Znala sam da ću ujutru da otkažem događaj. Bolje se od po puta vratiti.. nego rđavim do kraja ići. Čula sam reči mog Vilenjaka Bore. Jeeee…. I sama pomisao na otkazivanje me je radovala. Ponovo sam mogla da čujem život. Cvrkut ptičica. Da vidim zeleno. Da osetim travu kako mi golica stopala. I znala sam da je to to. Odlučila sam. Koje olakšanje. Odah. Duboki udah. Punim plućima. Osmeh. Ihaaaj.
Čudesno je kako se sve poklopi sa svime. I kako to Život maestralno orkestira. To mi je uvek najuzbuljidivije. Promišljanje na temu prolećnih eklipski zaokružujem egzaktno na jesenju eklipsu. Bez da sam to nameravala. Takođe… nakon deset dana tunela i poplava… Sunce se upravo rađa. Besprekorna orkestraciju života. I podsećanje da se sve dešava baš kada treba. I da na kraju uvek bude dobro. Bolje nego što smo mogli i da naslutimo. I da su svi tuneli samo naš prolazak u neku višu realnost. Metamorfoza.
Poverenje u život. I u njegovu besprekornu orkestraciju. To je svakako prvo i najvažnije učenje. Uvek. Nekada je to mnogo lakše reći… nego učiniti. U jednom trenutku tunela…ništa od onoga što znam nije mi pomagalo. Osećala sam se apokaliptično tih dana. To je bio jasan znak da sam na pogrešnom putu. I da je vreme da se vratim nazad. Da otkažem Jandalu. A bogami se dešavalo i krckanje oklopa od ega. Veliki podsetnik da ne gledam okolo. I da se ne poredim sa drugima. Da prepoznam kada mi se aktivira duhovna gordost. Arhimandragoškinja. Koja je sve prva radila. Sve pre svih. Uz istovremeno nedovoljno vrednovanje sebe na materijalnom nivou. O da.
Možda je najznačajnije što sam propustila da primetim identitetsku promenu. Nisam konstatovala da sam od plemenskog vođe… od Amazonke narasla do Senseija. Do Profesorke. Mentorke. Poslednjih godina nisam slavila ni svoj rođendan na onaj stari žurkoviti način…. iako sam do skora bila kraljica partija. Sve mi je važnija INTIMNOST. Rođendan sam ove godine slavila mesec dana. Intimno. Svaki put srećući se sa najintimnijim prijateljima. I sa svakim od njih na drugačiji način. Osvestila sam i da već nekoliko godina nisam pravila tradicionalan herojski parti. I da sam se sva stresla kada me je Mare pitala kada ćemo praviti herojski SAKURA parti. Moj MC je menjao kostim. I dalje volim da sam Master ceremonije. Ali da ona bude suštinska. Živa. Interaktivna. I intimna. To je moja mera od 12 veličanstvenih. Baš kakve su i moje radionice. I celim bićem se radujem novoj XXXXV generaciji radionice… dodaje Arhimadragoškinja. I imamo još nekoliko slobodnih mesta do veličanstvenih 12.
Da ne zaboravim ni PODRŠKU. Koju mi je dao moj muškarac. I koji me je sve vreme podsećao da ne brigam. Da imam leđa. I da će mi on pokriti minus. Ja… davalica stara… nisam mogla da zamislim da primim podršku. U ovom procesu sam naučila da je primim. A uskoro i da je tražim. Da. Ego se kvrcnuo. U toj ranjivosti kvrcnutog oklopa… probude se neki divni kvaliteti. U mom slučaju… uspostavio se fini tok davanja i primanja. Podržali su me i svi prijatelji koji su bili uključeni u proces. Pružili su mi obe svoj ruke. Uključujući i partnerku. Sa kojom sam Jandala priču i pokrenula. Nuh… koja nije bila raspoložena za ulazak u tunel. Za razliku od mene. Koju je tunel dozivao. Pa smo se na toj tački pozdravile. Lepo. I to je bilo dirljivo. I ona mi je ponudila ruku. I preuzela svoj deo odgovornosti. I da… partnerstva nisu moj bugi. Podsetih se.
Do srži sam ganuta mojim ljudima. A ova eklipsa nas je sve proverila. Malo li je…
Da ne zaboravimo ni PRIRODU. U kojoj je sve i odmah bilo jasno. Čim sam stigla na Amazonku. Bose noge. Zemlja. Za razliku od Beograda. U kome vlada nabrijana energija jake borbe. Drž’ se. Možeš ti to. Ne odustaj. Duh mesta na kojem temu promišljamo… itekako utiče na nas.
A usledila su i finese učenja o ODGOVORNOSTI. Šta je moje. A šta nije moje. Što će dobiti poseban esej.
I sada… šest meseci kasnije… kada se osvrnem… jedva da se sećam tunela. Ali ostalo je svetlo na njegovom kraju. Ostala su učenja iz tunela. Svest o tome da sam porasla. Da to vrednujem. Da znam šta je moje. A šta nije. Da sam zahvalna životu za muškarca koji podržava i moje šašave vizije. Za prijatelje koji su tu. Podrška. I bez da ih išta pitam.
Završiću ovo promišljanje Murakamijevim rečima. A kada se oluja završi, nećete se sećati kako ste prošli kroz nju. Kako ste uspeli preživeti. Nećete biti sigurni, zapravo, ni da li je oluja zaista gotova. Ali jedno je sigurno. Kada izađete iz oluje, nećete biti ista osoba koja je ušla. To je suština ove oluje.
Beograd, jesenja eklipsa, 17. septembar 2024.