Tako se čudno osećam. Mirna sam…. a ne bi trebalo. Često mi kažu moji studenti. Ja tada čujem dijalog njihove duše i ega. Ego je taj koji je u trebanjima. Moranjima. A duša je divlja. Na svu sreću „necivilizovana“. I ne haje mnogo za naša trebanja. Setim se tada divne misli iz opusa božanskog paradoksa. Ego kaže… kada se sve kockice slože… tada ću naći svoj mir. A duša veli… kada nađem svoj mir… tada se sve kockice slože.
Svesna sam tog dijaloga ega i duše i kod sebe. I težim tome da ga harmonizujem. Jer znam da je egić iz rana nastao. I da će mi on dati zemaljska ostvarenja. Nuh… nevelika ispunjenja. U duši su zapisi naše suštine. Toga što jesmo. Što volimo. Što nas o-duše-vljava. Što oživljava našu dušu. Duša želi da se poveže. Da pripada. A znam da mi je džabe da ceo svet zadobijem… a duši svojoj da naudim. I to mi je vodič. Smernica. U svim „malim“ i „velikim“ izborima.
Mirna sam… a ne bi trebalo. Čujem sebe kako mislim. Na Amazonki sam već deset dana. Van grada. Van sveta. Bosonoga. U kupaćem. U dijalogu sa svojim tihim glasom. Sa sobom. Povukla sam se. Čitam. Pišem. Rađa se Kratki kurs o Čudima. Tri osmine je već rođeno. I podeljeno sa onlajn družinom. Plivam. Plešem. Biciklam. Razgovaram sa biljkama. Pticama. I sa mačorom Srećkom. A svet i mreže i objave… eonima su mi daleko. U repertoar „trebanja“ ide to da je moj rad namenjen ljudima. I da ga valja sa svetom podeliti. Međutim… shvatila sam koliko me brčkanje u plićaku mreža sklanja od dubina (čak i u minimalnom pojavljivanju na mrežama). Da mi ne da da zaronim u dubine. U kojima nastaje sve moje značajno. A koje se dalje razvija i kristališe na radionicama. U razmenama sa mojim studentima. I družinom koja se sličnim temama bavi.
To su moje upitanosti na temu… mirna sam… a ne bi trebalo ;). Moje biće odbijalo je nedeljama da postavi i jedan jebeni stori. Da izvuče neki pasus iz hiljada poređanih eseja. Tekstova. Knjiga. I spari ga sa nekom fotkom. I naravno… uvažila sam svoje biće. Ono kod mene ima prioritet u odnosu na sva trebanja. Radila sam samo ono što mi duša ište. Ništa story. Ništa mreže. Ništa trebanja. Ništa susreti koji bi trebalo da se dese. Jer… kada sam u svom miru… sve će se kockice složiti. Kako? Nemam pojma. Nuh… kako ionako nije u mojoj ingerenciji. To uglavnom prepuštam Neočekivanoj sili. Koja se pojavljuje iznenada. I brzo rešava stvari. Dok ja uranjam u središte sebe. Smatrajući to svojim glavnim zadatkom. Baš kao što sada osećm da nikada nisam bila bliža sebi. Znanju. Izvoru. Stvaranju. A iz te tačke i životu.
A onda mi je u mikro-skoku na mreže preko Žane stigla poruka Majkla Brauna. Koji je to tako divno skockao ove moje misli. Proces prisutnosti u nama otklanja potrebu za pretvaranjem. I to je jedna od njegovih najznačajnijih posledica. Stoga više ne moramo odevati posebnu odeću kako bismo bili sigurni da smo posebni. Ne moramo mahati zastavom da bi ljudi shvatili kako smo i mi ovde. Ne moramo više uzimati imena američkih indijanaca kako bismo osetili struje svog domorodačkog ja… kako prožimaju naš svakodnevni život. Ne moramo na vrata napisati isceclitelj. Kad uistinu zakoračimo u sebe… ne moramo reklamirati ono čime se bavimo. Težimo postati to što radimo. A Prisutnost nam automatski dovodi one duše kojima je naš rad potreban.
Takav pristup se ne odnosi samo na duhovna zanimanja… nego i na trgovinu, marketing, reklamiranje i snimanje filmova. Možemo ga primeniti na sva zanimanja. To je učenje o Prisutnosti Bude koji leči. Takođe ćemo otkriti da ne moramo tražiti ljude čije su nam usluge potrebne. Jer će se oni pojaviti pred nama onog trenutka kad smo spremni za susret s njima. To funkcioniše i kao Božja ekonomija. Ljudima oko sebe vlastiti primerom, a ne rečima, pokazujemo šta radimo. Mnogi od nas već sada žive na taj način. Mi ne reklamiramo svoju Prisutnost, jer smo svesni da je Prisutnost sveprisutna. Ne prodajemo se. Ne tražimo klijente.. Usavršavamo svoje umeće i prepuštamo Prisutnosti da nam dovede one kojima smo potrebni. Takav bi život mogao postojati u raju.
Pa da podelim ove misli sa vama koji ste mirni. A ne bi trebalo. I vas koji čekate da se sve kockice slože. Pa da nađete svoj mir. A ja odo’ u svoj mir. Da plivam. Plešem. Biciklam. Upijam sunce. Da promišljam i beležim nove uvide koji mi se u bivanju u središtu sebe javljaju. Jer… kada sam u središtu sebe… sve što nastaje je ljubavna pesma.
Imajte se divno,
Bepa
Amazonija, 28. jun 2024.