Tek sada, dve nedelje nakon što sam stigla u Toronto, kod mog muškarca, mogu da vidim koliko su poslednjih nekoliko meseci ličili na finiš jednog ultramaratona. Završavanje rukopisa. Picnjavanje knjige. Korice. Najave. Radionice. Randevu sa Muzama. Srpsko književno društvo. Pripreme za leto u Ontariju. Put.
Tek sada, kada sam prestala da gledam ekran i kada sam za dobro jutro počela da uživam u elegantnom glisiranju sokola crvenorepana, da plivam i čitam “debele” knjige, da ćutim, da gledam, da kuvam, da hodam, da srećem rakune, zečeve i ponekog tvora (jer svaka kuća u Ontariju ima svoga tvora), da slušam o kojotima, koji su ovde na Divljem Zapadu svakodnevne komšije. Tek sada, kada je sve utihnulo… otvorila sam moju novu knjigu.
Nikada ni jednu knjigu nisam pisala ovako dugo. Ni jednu knjigu nisam picnjavala kao ovu. Novu. Na njoj sam provela gotovo pola godine tražeći onu pravu, pravcijatu reč. Pomerala sam zareze. Menjala ritmove. Izbacivala viškove. Ah. Prva ruka. Druga ruka. Peta ruka. Sve dok svaka rečenica nije prodisala. Postala prozračna. Tečna. Ritmična. Dinamična. Kompozicija. Pa korice. Predgovori. Uvodna slova.
Picnjavanje bih definisala kao proces u kome se forma konačno sretne sa suštinom. Kada je knjiga dobila svoje korice, mogla sam da vidim alhemiju procesa picnjavanja. Menjajući zareze, izbacujući viškove, osluškujući ritmove, menjala sam i sebe. I sada, iz ovog mirnog ontarijskog ritma, kada pogledam sebe… vidim korice knjige. A kada pogledam korice knjige… prepoznajem sebe.
Nastavljam da se družim sa Njom. Mojom novom knjigom. I ovde. U Ontariju. Čini mi se da je sada pravi trenutak da počnemo da je čitamo zajedno. Ne celu. I ne odjednom. Nego polako. Kao što se pijucka limunana (ili aperol špric) u nekoj dobroj hladovini. Ili kao što se šalju razglednice sa letovanja.
U narednim nedeljama deliću sa vama poneko poglavlje… poneku misao… poneki razgovor koji je knjiga otvorila u meni.
A vi kad osetite da je došao vaš čas… dobro ste mi došli.
S ljubavlju,
Bepa
Toronto, 17. jul 2026.