Pravdaj se roditeljima što ne jedem meso. Pravdaj se veganskoj ekipi kad pojedem parče sira. Dosta je bilo pravdanja. Ne pravdam se više nikom! Odzvonile su mi njene reči. I rešenost u tonu. Ali i podsetnik koliko ljude uznemirava kad ne delimo isti matriks. Istu kolektivnu hipnozu.
Na jučerašnjoj radionici… Aleks se požalila kako se sve češće pravda što radi dvadeset godina na istom mestu. Stvarno? Dvadeset godina? Ja to volim. Volim prirodu. Volim ljude sa kojima radim. Volim mnogo toga na mom poslu. Putovanja. Teren. Bla bla.
Na istoj radionici uhvatila sam sebe da se pravdam što mi se ne putuje svetom na turistički način. Što mi se ne obilaze gradovi. Što su mi unutrašnja putovanja uzbudljivija od spošaljašnjih. Što su mi duboke razmene na radionicama… sa mojim intimusima neuporedivo uzbudljivije od trgava i crkava. Pijace od muzeja. Što se neugodno osećam u kolonama turista koje okupiraju gradove. Ne volim main stream. I obožavam kad svi otputuju… da ostanem. Prazan grad je meni ekstatik. A i kada putujem… sve više volim da putujem balkanski. Jugoslovenski. Jadran. Vis. Brač. Kotor. Egzotika me je privlačila nekada. Sada me loži bliskost. Duhovna bliskost. Sunce. More. Reka. Potok.
Što sam se smorila neki dan. Kad sam poželela da ekipi… u pravom trenutku ispričam anegdotu. Da ispoentiram situaciju. Kada su dve prijateljice otišle u posetu trećoj. Koja se zamonašila. U tom susretu u novom ruhu… korpo drugarica pitala je redovnicu da li joj ide staž. A ova joj je odgovorila… ne znam. Valjda. I meni je to tako moćna priča. I duhovita. O tim različitim kolektivnim hipnozama. No… u društvu je bila jedna Kanađankica… pa smo počeli da prevodimo. Kako se kaže staž? Koji je princip njihovog radnog prava? I ode mast u propast.
I zato volim balkansku ekipu. Zato sam obožavala Rambov intervju sa makedonskim voditeljem. To dvojezičje. Gde smo se razumeli i kada se nismo razumeli. Taj duh koji povezuje. I gde se može biti i duhovit.
Da se ne pravdam… što mi je sve više potrebna bliskost. I susret na devetu decimalu. Umesto ćaskanja na opšte teme. I šetnje raznim Knez Mihajlovim ulicama. I odmah mi u kadar stigoše dva oca. Moj tata Duško. I tata Miša. Kojem sam bila kao ćerka. Jer sam sa njegovim ćerkama tokom decenija postala sestra. Obojica su imala izraziti integritet. Šta god da su radili… nikada nikome nisu polagali računa. I niko ništa nije smeo ništa ni da ih pita. Ne daj Bože komentariše. U odlukama i izborima… koje su po nahođenju mnogih bile krejzi. Mogli su samo da ih ogovaraju. No… i to vrlo tiho. I pažljivo.
Naši sagovornici čuju tu nesigurnost u našem tonu. Iza mog… ne putuje mi se… verovatno nema tačke. Ni uzvičnika. Nego neki nesigurni upitnik. Koji ostavlja poluotvorena vrata. Pa se ekipa iz drugog matriksa oseća pozvanom da kao razbojnik brzo ubaci nogu u taj otvor. I prevedu me u svoje pleme.
Proći ću kroz svoja pravdanja. Da proverim gde to nisam sigurna sa sobom. Upitnike da prevedem na stejtmente. Što bi rekli… da stanem iza sebe. I iza svojih izbora. Čak i kada su šašavi. Naročito tada.
Beograd, 11. maj 2026.