Razglednica iz Ontarija
Rođena u Somboru, u biciklističkom gradu, u biciklističkoj porodici… iz kuće nisam izlazila bez bicoša. Od prvih… bejbi fotki sam na bajku. Najpre na malom trotočkašu, a zajedno sa mnom rasli su i moji biciklovi. Nije me mrzelo da vadim bajk iz šupe… ni za skok do trafike na ćošku. Jer… ne radi se o pet kuća. Nego o mogućnosti da te dan pozove. Iznenadi. Odvede. Avantura je u vazduhu.
Taj osećaj bicikla… ah… neuporediv je. Dan na biciklu… za mene je dobar dan. Osećam da je imao smisla. Da sam osetila sebe. U tom jahaćem položaju. Makar i do pijace. I obrnuto. Dan bez bicikla mi je “zatupast”. Kao zarubljena piramida. Kao da mu nedostaje vrh.
I ta biciklistička perspektiva grada. To krstarenje ulicama… ta sloboda da voziš svugde… i nigde… da se podigneš na pedale.. i osetiš kao dete… da voziš u suprotnom smeru… da za tebe semafori ne važe. U ovom pre-preuređenom svetu… čini mi se da je biciklistički svet poslednja oaza slobode. Nema registarskih tablica. Kamere te još uvek ne prepoznaju kad prođeš kroz crveno. Mnogo je slatkih, malih biciklističkih naslada.
Ritam grada najdirektnije osetiš na biciklu. Njegov puls. Dovoljno si brz da tečeš sa životom. I dovoljno lagan, da možeš da zastaneš gde god poželiš. Da odlepršaš kad ti dođe… da komuniciraš sa gradom… sa ljudima. I nema te gužve ni tog zastoja kroz koje ne možeš proći. Da ne zaboravim ni vetar u kosi. Korpu moju skandinavsku, grandioznu. Koja je umela da bude moj seldibeni kombi. I u koju stane i najveća sremska lubenica.
Koliko mi zaista znači, razumevala sam tek kada bih otišla u neki grad u kojem nisam imala pristup bajku. Osećala sam se kao riba na suvom. Kao pešadija. Kao da prašinarim. Teglim. Kao mazga. Onako… obrnuto. Čim uzjašem na mog gvozdenog konja… odmah osećam da sam kod kuće.
To sam prvi put spoznala u Berlinu. Davne 2004. ČIm sam stigla, iznajmila sam bajk. I čim sam ga osedlala, osetila sam taj fini melanž snage, radosti, moći i razigranosti koji samo bajk ume da smućka. Trijumfalno. Domaće. Svoja na svome. Tada sam spoznala da bicikl čini da se osećam kod kuće. Gde god da sam. Bicikl… korpa… a u korpi… sve što treba. Limunada. Đumbirijada. Kako. Eto meni kuće… putujuće. Peva Strelac u meni.
Kada sam se doselila u Beli grad, te iste 2004. kad sam se vozikala po Berlinu, shvatila sam koliko različiti gradovi imaju različit odnos prema istoj temi. U Novom Sadu svako vozi bicikl. A u Beogradu, to baš i nije bila česta pojava. I desilo se čudo. Preko noći… postala sam zvezda ulice. Bez da sam to planirala. Eh. Do pre neki dan sam se iz sveg srca trudila da privučem pažnju… i ništa. Odjednom… kad mi do toga više nije bilo stalo… postala sam zvezda grada. Zadesila sam se na bilbordu… na duplerici blica… na reklami… A kada se slučajno desi neki ledeni zavejani dan, pa krenem u dan bez bajka…svi me pitaju… a gde vam je bicikl? E da.
Taj moj bicikl… i ja na njemu… picnuta.. u Belom gradu privlačimo više pažnje… nego da sam gola… išarana… sa ćurkom na glavi.
Od Berlina… kad sam shvatila da mi je dom tamo gde mi je bicikl… vozila sam mnoge gradove. Ja sam gradski šici mici vozač. Bicikl kao prevozno sredstvo. Kao puls. Kao dah. Kao vazduh. Nasušni. Daj mi danas. I svaki dan. Amin.
Tako je i sa Torontom. Tek kad sam uzjahala bicikl… spustila tašnu u korpu (jer… mora da ima korpu)… znala sam da sam zaista stigla. Bicikl me ne vozi kroz grad. Bicikl me uvodi u grad.
Presrećna sam što je i moj muškarac biciklista. On je doduše iz druge “sekte”. Za razliku od moje, šici-mici-pici-siti sekte… on je više Tur d’ Frans. Nakon upravo završenog Tura… nije bilo druge… nego da bicikl od mene dobije makar jedan esej.
U Torontu postoje beli bicikli. Ghost bicycles. Parkirani na mestima na kojima je stradao biciklista. Ne kao ukras. Nego kao opomena. Da svi malo više pazimo jedni na druge. U Beogradu je druga moda. Beli bicikli ukrašavaju mnoge kafiće. I znam da se moj muškarac svaki put naježi… kad vidi one silne bele biciklove.
I za kraj ove odice biciklu, želim da ukažem i na pravilno korišćenje reči: Bicikl je imenica muškoga roda. (Zar se to ne vidi? Da je gvozdeni konj). I nije pravilno ni bicikla (ženskoga), a ni biciklo (srednjega roda).
Danas znam, da gde mi je bicikl… tu mi je i kuća. Bicikl je ritam mog bića. Bez velike buke. Bez velikih motora. Sa vetrom u kosi. Dovoljno sporo da osetim ljude. Grad. Dovoljno brzo da me život nosi. Slobodno. Pankerski. Neuterano u torove današnjice. Jeftino. Jednostavno. Božanstveno. Nije ni čudo što su naučnici odavno izračunali da je čovek na biciklu energetski najefikasnije prevozno sredstvo na planeti. Telo i točkovi. Sasvim dovoljno.
A kad negde otputujem… moje prvo pitanje nije gde je centar grada. Prvo što pitam jeste… gde mogu da iznajmim bajk. Jer… kada uzjašem bicoš… spustim knjigu u korpu… namestim se u položaj džokeja… stavim cvikere… i krenem da vrtim pedale… znam da sam stigla.
Možda se zato nikad nisam ložila na automobile. Čak ni na one luksuzne. Tražila sam samo dobar bajk. I put kojim još nisam prošla.
Bicikl moj nasušni… daj mi danas. 
PS I kako to obično biva, kad ga zamolimo lepo, iz središta srca, život nas čuje. I voli da nam usliši naše potrebe nasušne. I tako je meni… par dana posle teksta stigao bicikl. Moj bicikl. I tako je Toronto i zvanično postao još jedna moja kuća. Jer tamo gde mi je bicikl… tamo mi je kuća. Ihaaaj.
