Evo mene… drugo leto provodim u Ontariju. Baš onako kako volim da se krećem svetom. Da budem. Da živim. Da se dajem. Da primam. Da osetim ritam mesta. Ljude. Sebe. Život.
Prvi put, sve mi je bilo novo. Poredila sam Toronto sa metropolama koje sam već poznavala. Sa Beogradom. Tokijom. Njujorkom. Ovog leta više ništa ne upoređujem. Osećam da sam se vratila kući. Što me je navelo da razmišljam o jednoj priči staroj više od trideset godina.
Dešava se 1993. Raspad Jugoslavije. Ratovi. Hiperinflacija. Svi sistemi vrednosti strmoglavo se urušavaju. A ja mlada profesorka matematike. Puna života. Zarađujem tri marke mesečno. A za golo stanovanje trebalo mi je 250. Moja generacija X se tada masovno iseljavala u Kanadu. Kao profesorka matematike… imala sam vrlo traženo zanimanje. Poverovala sam da se moje mesto pod Suncem nalazi preko okeana. U kanadsku aplikaciju uložila sam 750 dolara. Iliti dvesta i više mesečnih plata. I na kraju krajeva… nisam prošla razgovor sa konzulom. Za razliku od ostale ekipe… njih desetak. Koje sam pokrenula da zajedno počnemo život na nekom srećnijem mestu.
Mima… moja sestra od tetke… koja je sa familijom primljena u Kanadu… u svojim teškim emigrantskim trenucima rekla mi je da me je konzul spasao. Da bih presvisla u ovoj zemlji.
I kako je život jedna super zanimljiva pojava sa istančanim osećajem za dramaturgiju (i za humor)… tri decenije nakon… poslao mi je muškarca iz Toronta. Aplicirao je iste godine kada i ja. Samo što su se njemu vrata Kanade otvorila. Onda je On meni otvorio vrata koja su mi nekada bila zatvorena. Doduše… kao i u mnogim mitovima… valjalo je da položim još neke ispite spremnosti… da bi se velika vrata otvorila. Trebalo je još da propričam mađarski. Koji nisam govorila preko četiri decenije. Da dobijem mađarski pasoš. Da mogu slobodno… bez vize da skakućem na relaciji Beograd – Toronto.
Danas., tri decenije kasnije… osećam da su mi vrata ove ogromne zemlje širom otvorena. Danas osećam da mogu da pripadam na više mesta odjednom. Belom gradu. Torontu. Haj parku. Mom muškarcu. Mađarskoj. Amazoniji, mojoj rodnoj. Lepom mom Svetu. I književnosti.
I možda je baš to ono što Bepica sa dvadeset i četiri godine nije znala. Da pripadanje nije adresa. Nije pasoš. Nije država. Pripadanje je stanje bića.
Danas, sedeći u Ontariju, celim srcem mogu da se zahvalim onom konzulu što mi je rekao “ne”. Ponekad najveći dar nije ono što dobijemo. Nego ono što nam život, u pravi čas, ne da.
A dvadesetčetvorogodišnjoj Bepici šapnula bih: Nemoj da brigaš. Život se stara. I znaj da piše bezbroj puta bolju priču nego što ti sada možeš i da naslutiš.
Toronto, 15. jul 2026.