Sklanja onaj kome smeta!
Kada su me pitali šta ću biti kad porastem, odgovarala sam kao iz topa: „rešavaću zadatke.“ Brzo sam kapirala stvari i znala sam da uradim skoro svaki zadatak koji mi je došao pod ruke. I nije mi bilo lako da razumem bauka kojeg su ljudi napravili od matematike.
Bila sam takmičarka do međunarodne matematičke olimpijade, završila sam matematiku na prirodno-matematičkom fakultetu, odsek čista matematika, i ceo život se bavim procesima razmišljanja i rešavanja zadataka. Možete da naslutite da sam od prvih razreda objašnjavala zadatke bezbrojnim drugarima, nekim nastavnicima, kolegama, a potom i učenicima.
Iskreno govoreći, kao klinka, znala sam da pomislim: „Bože, kako mogu ovo da ne kapiraju? Pa ovo je tako prosto.“ Nekada sam u sebi, tiho da me niko ne čuje mislila „Bože, kako mogu biti toliko glupavi. Kako ne vide da povuku ovu pravu, pa to je sve tako očigledno?“
Čudila sam se i što ljudi radije rešavaju „pešačke“, „inženjerske“ zadatke, u kojima ima toliko toga da se piše i piše, sa svim silnim = i = , sa nebrojenim skraćivanjama, formulama, u kojima ima tako malo da se misli. Pitala sam se kako to da ne vole te divne i elegantne zadatke iz geometrije, verovatnoće, algebre, gde treba samo da pročitate zadatak, skicirate ga, MALO RAZMISLITE, malo se poigrate i uskoro vam se javi rešenje. A taj osećaj, to kad rešite neki zadatak u kojem ste imali malo da razmislite, to je za mene uvek bila jedna od najvećih nagrada življenja, to božanstveno oblivanje tela čistom esencijom zadovoljstva, samovrednovanja, uspeha, radosti… to kada ste rešili zadatak.
Matematiku sam zvanično počela da predajem sa 21 godinom, i brzo sam uvidela da dokle god mislim da je neko glupav, ne mogu ništa da mu objasnim. I od tada više ne mislim da su ljudi glupavi. Od tada znam da imaju neki svoj sistem razmišljanja, neku svoju pamet, a da je moja uloga i „moja pamet“ da „im uđem u glavu“, da razumem kako misle.
Shvatila sam da je taj korak „MALO RAZMISLITI“ nešto što je najvećoj većini ljudi tako strano i strašno, da je to nešto čime su ih njihovi učitelji i odgajivači ozbiljno preplašili. Viđala sam ljude koji se bukvalno ukoče kada treba da samo „malo razmisle“.
Onda sam prihvatila da je to tako i razvila svoju radoznalost za novu vrstu zadatka, koja je prerasla i u moju misiju: „Kako ovi ljudi misle? Koja je njihova matematika?
Potom sam izabrala život koji je povezao ljubav prema rešavanju zadataka, sa ljubavlju prema ljudima, životu, neeuklidskim prostorima, kvantnoj fizici, filozofiranju, intrigom prema misteriji života i njenom razumevanju. U ovoj fazi života sam se čudila kako ljudi, koji sebe doživljavaju „ozbiljnima“ postupaju tako „neozbiljno“, nekada bih rekla „glupo“; naravno, tiho u sebi, da me niko ne čuje. Čudila sam se kako ljudi koji su odgovorni za sebe i za još nekoliko života oko sebe, žive bez svesnosti i odgovornosti, bez razmišljanja i sagledavanja posledica svojih misli i dela. A još mi je bilo čudnije što su ti „ozbiljni“ ljudi, mene smatrali „neozbiljnom“. Moja „neozbiljnost“ se sastoji u tome što sam odabrala svoj put, svoj način, što sam svoju autentičnost iskazivala i svojom pojavom, ličnim stilom i življenjem slobodnog života, neukroćenog u „ozbiljne“ sisteme i hijerarhije, u kome osim mene i moje radosti kao mere nema drugih predsednika, direktora, šefova, mama i tata.
I tako sam se silno čudila kako svi ti ozbiljni ljudi donose tako „neozbiljne“ odluke, povlače poteze koji pokazuju da nisu mnogo, a možda ni malo razmišljali o posledicama (ne)činjenja. U međuvremenu sam svoje razmišljanje i profesionalno posvetila strateškim planovima, a potom vizijama i svrhovitim ciljevima pojedinaca i grupa, i uvidela da me ljudi angažuju upravo zato što umem da sagledam posledice (ne)činjenja.
Nedavno sam, postavljajući curriculum za drugu godinu autorskog programa Radionice „Na putovanju heroja“, osvestila da isti dar i isti princip koji sam koristila za rešavanje tekstualnog zadatka, zadatka iz hiperbolične geometrije, verovatnoće, teorije igara, koristim i za postavku strateškog plana, i za postavku Radionice i za razumevanje kako ljudi misle…
Tako sam jasno videla, tako glasno čula i celim bićem osetila da su to što volim život i ljude, to što rešavam zadatke i razumem kako ljudi misle i koje su posledice (ne) činjenja, moji darovi, koje sam posvećeno razvila do znanja, do poziva. I da me upravo zbog toga ljudi angažuju, dolaze na moje Radionice, na individualni rad, pitaju za savet….
Po prvi put sam tako jasno uvidela da ono moje davno klinačko razmišljanje „Bože, kako mogu biti tako glupavi?“, mogu da zamenim sa „Nisu oni glupavi, već sam ja pametna.“
Za moje odgajivače je postojao opseg merenja „od glupavog do „normalnog“, „običnog.“ U mom svetu, ti opsezi se kreću „od običnog do čudesnog“.
Apsolutno znam da je svaki čovek, svako od vas, neponovljivo Čudo prirode, i da ima svoje neponovljive darove. Te darove možete da očitate u situacijama u kojima možda pomislite: „Bože, kako mogu biti tako …. glupavi, spori, dezorganizovani, nemuzikalni, trapavi, kruti, ozbiljni…“ I onda slobodno možete da ih prevedete na novi opseg: „Nisu oni glupavi, već ste vi pametni.“
Ovome bih dodala još jedan od mojih omiljenih principa. „Onaj kome nešto smeta, taj to i sklanja.“ Ono što vama smeta u ovom širokom svetu je upravo vaš zadatak. Verujte da možda niko drugi to ne vidi, ne čuje ili ne oseća. I onda…. ako vam nešto smeta… vi sklanjate… i ne zaboravite… nisu oni glupavi, već ste vi pametni. Pa, lagano možete da zasučete rukave i posvetite se tom svom pozivu… jer svako od nas ima svoj poziv, svoju ulogu, koju nikada u nikojim vremenima nije imao niko drugi… i ne čekajte da vam život prođe, nego krećite… možda već sada.
Nisu oni spori, već ste vi brzi, a kome smeta, taj sklanja.
Beograd, 16. mart 2014. godine