Oduvek sam volela Preobraženje. Zato sam valjda i izabrala da ga živim i da postanem učitelj transformacije. Pored toga, to je i moje omiljeno doba godine. Sredina avgusta, popuste jare, tenzija oko leta, grč oko Grčke i oko „godišnjih” odmora, vreme kada se ekipa ponovo sastaje i „redovan” život počinje. Svi su ponovougradu, proluftiranihaura, umirenefrekvencije. Nešto kao gradski hajdučki sastanak. U međuvremenu svi su zaboravili na sitna nezadovoljstva, na neljubazne domaćine, skupoću, muke putovanja i savremenog turizma i sve nekako dođe u mirnu frekvenciju, baš pred Preobraženje.
Ovog preobraženja sam razmišljala koliko volim taj dan, 18. avgust. Znam da je„pravo” Preobraženje dan posle, ali u mom biću, ono je tada. Toliko volim taj dan da sam rešila da ono bude letnji rođendan Radionice ili još bolje slavaRadionice. Radionica ima svoj rođendan, 15. januar, a ovaj dan neka bude slava. A toje i Petrin rođendan. Petra je božanstveno mlado biće kojem sam ja tetka i koja je sva svoja i preobraženjska. Petra je bila Buda, i to ne mali, već sa 3 godine.
Tog mog preobraženjskog dana završila sam veliku stvar. Popustili su kreativni grč i kreativni haos, koji su me verno pratili tokom celog avgusta. Tih dana sam stvarala novi program strateškog planiranja, u kojem sam povezivala sve što znam, sve velike i male priče: strategije, projekte, teoriju igara, NLP, matematiku, logiku, kreativno, lateralno razmišljanje, kvantnu fiziku, Sun Cua, Radionicu, coaching… Istok i zapad u dečiju kvantnu epiku.
Celog avgusta sam mislila na Hesea, koji je u svojim stvaralačkim grčevima zavideo svakom čistaču ulica, koji kada odloži svoje rekvizite, može mirno i slobodno da živi svoj život. Ali, ne i ja. Svi ti kilometri mnogih i zbrkanih misli, budili su me ranom zorom, u četiri, tri, čak i pre dva, kada bih zapisivala nove ideje, razumevala sve te veze i mislila: „blago svima što mogu mirno da spavaju…” Tog mog preobraženjskog dana desio mi se veliki klik, sve mi se složilo i postalo jasno kao dan. Bezbrojni otvoreni tekstovi, knjige, beleške, po stanu, po kompjuteru, po sećanju i po duši, po papirićima…
Tog mog preobraženjskog dana, sve mi je postalo jasno i povezano i narasla sam do jednostavnosti. Baš kao što je moj profesor funkcionalne analize Bogoljub Stanković govorio: „Ako vas ne razume prosečno inteligentno dete od osam godina, morate se još malo pozabaviti tom temom.” E pa, pozabavila sam se temom, taman da se lepo složi sve. Eeeeh olakšanja.
A priroda je velikodušna i uvek nas počasti kad god kompletiramo posao, kad ga uradimo sto odsto. To oblivanje endorfinom, prirodnim opijatom dvesto puta jačim od kupovnog morfijuma. Eh! Spram zadatka i endorfin. Za mali zadatak – mali endorfin. Za veliki zadatak – grandiozni endorfin.
I tako… Lako i jako i na endorfinu, čujem svoje telo koje ište sporta, čujem kako mi javlja da sam ga uskratila tih stvaralačko grčevitih dana. Uradim vremensko preračunavanje i shvatim da ipak nemam dovoljno vremena da stignem da plivam na Adi… Danas za ceo đir imam tri sata. Slušam sebe, telo mi šapne: A Taš? Bazen? Od oktobra nisam bila tamo! Biće mi peva Kraftwerkov Radioactivity, sedam na bajk, krećem na trening, pravi, sportski, bazenski, da se isplivam i istrčim, sa sve merenjem. Iiiiihaaaaj…
Stignem na Taš, još malo pišem, ali onako fakultativno, private, sve misli kojima nisam stigla da se bavim od Sun Cua i strateškog planiranja…
Pred ulazak u bazen napisala sam:
Sreća = Priprema + Prilika
Šansa stiže pripremljenom umu.
Prilike često ne prepoznamo jer su obučene u radnički kombinezon.
Sreća je moderna reč za čudo.
Spremni za Čudo?
I krenem da plivam, da se isplivam. Za sve dane i za sve pare. Shvatim da imam mnogo važnih stvari sa sobom, da ću u bazenu ostati dugo, osvrenem se oko sebe, vidim jednu mladu ženu, krenem prema njoj. Nešto mi je skrenulo pažnju na ženu sa devojčicom. Zamolim ženu i devojčicu da mi pričuvaju stvari. Naravno da hoće. Rado. Uskočim u bazen. Blag preobraženjski dan i skoro nikoga u vodi. Uskačem u moju omiljenu, šampionsku stazu četiri, prštim, kraulam, delfinam tako jako da voda izlazi iz bazena. Plivala sam kao foka, kao delfin, kao riba, kao srednjoškolka, kao da nikad nisam plivala, kao da sam uvek samo plivala. Hiljadu osamsto metara u cugu, sa Svetim Markom i ispred mene i u odrazu stakla od bazena.
Utom spazim ženu i devojčicu u vodi. Vide foku koja pršti i postaje delfin. Svidi im se. Pokazuju mi palčeve. Kod ivice bazena žena me zamoli da pokažem devojčici neke stilske vežbe koje znam. O Bože, stigoše mi neke pomisli. „Da li je moguće?” „Došla sam na sat da se iskuliram od učiteljevanja, od ljudi, od objašanjavanja. Imam li ja pravo na sat vremena za sebe?” I hop, hop, hop, brzopotezno pršteći stignem do stanja: „jadna ja”, „imam li ja pravo na odmor?” Ganula sam samu sebe u 20 sekundi. Sva sreća da sam naučila da prepoznam ovo stanje i da znam brzo da iz njega izađem. Odmah sebe upitam kakav sam ja to učitelj koji odbija da pouči nekoga koga silno interesuje neko njegovo znanje? Setim se sinoćnog razgovora sa prijateljem, koji je imao naslov: „Ne nudim savete kada mi ih ne traže. Ali, ako mi traže, tu sam.” Naravno da sam tu. Traži i dobićeš. Naravno…
I već sledećeg trena sam plivala u susret devojčici i ženi i rekla im da ću još malo da isplivam svoje, a onda ću svim srcem da se posvetim Nataši. Ova odluka i ova misao su me već i sami za sebe odmorili. Dobro je! Setila sam se da je vreme da obučem radni kombinezon kada me zovu, a naročito kada me zove jedno tako milo i učenja željno mlado biće kao što je Nataša, koja ima 14 godina, jednu godinu manje od moje Petre, kojoj je tog mog i njenog preobraženjskog dana bio rođendan.
Nataša je sva akrobatska, baš kao i Petra. Plovna, gipka, diše kao da je plivačica, već u prvom minutu prestaje da drži zapušen nos, kolut napred, nazad, ribica, za desetak minuta Nataša je već suštinski ovladala osnovnim akrobacijama. Radosna je što je uspela, a ja joj dajem zadatke da vežba samostalno dok ja idem da odmorim, od učenja, od objašnjavanja, od strateškog planiranja. Ni bržeg ni delotvornijeg učenja. Baš je bilo lako, jako i endorfinski.
Sva ta lakoća, jakoća, delfinanje, endorfin, prštanje, radost deljenja i igre i ceo paket, učinili su da sam već uveliko letela od energije. U trenu sam se regenerisala i podmladila kao da sam bila na Univerzumovom godišnjem odmoru, umesto u Grčkoj, u koju nisam otišla. Zbog pisanja. I zbog mnogih misli koje je trebalo rasplesti i poređati.
Dočekuje me žena. Natašina tetka. Energijom me podseća na moju prijateljicu Seku, koja je starija od moga tate, ali je devojčica duhom. Obožavam Seku, svidi mi se odmah i Natašina tetka Ljiljana. Reč po reč, po reč po reč. Ljiljana je takođe mlade energije, davno je vežbala Yogu, kod Jasmine Puljo, kao i Seka. Dugo nije. 20 godina. Eh… Kad se učitelj razbudi, nema mirovanja. Krećemo u asane. Telo ne zaboravlja – telo pamti. Ljiljana i ja već u sledećem momentu radimo yogu na betonu, pridružuje nam se Nataša, koja je i ritmička gimnastičarka i nastavljamo sa kopnenom akrobatikom. Mostovi, lotosi, obrnuti položaji, obrnuti Sveti Marko. U mojoj duši, Kraftwerk mi svira Radioactivity, baš kao pre 8 godina na jednom od najboljih koncerata mog života.
Smejem se tako obrnuta. A i prizor je smešan. Nas tri u asanama. Polu-obrnutim.. i radio… activity… Radimo activity… pevam ja dok me oblivaju svi endorfini sveta i sva lakoća postojanja.
Ljiljana je novinarka. Vežba joj se Yoga i traži učitelja Yoge za sebe i trenera plivanja za Natašu. Da li znam? I da i ne. Odgovaram kratko i ne pitam mnogo. Došla sam da odmorim mozak, sećate se? Mentalno još nisam tako aktivna, sve misli sam stavila u strateško planiranje. Gde živim, pita me Ljiljana. U Inter brigada, kažem. Koji broj? 53. Bože dragi, znala sam da ovaj susret nije slučajan. Ljiljana je život provela u Inter brigada 43. Što je još šašavije, ja znam tu kuću, vrlo dobro. Mnogima je pokazujem govoreći: ovakva nekakva kuća je prava mera za Radioniškinu sledeću kuću, za jedno dve godine. Da. Znam tu kuću.
Pita me šta radim? O Bože… Ovo pitanje nekada znači i pola sata priče. Moje biće to sada ne bi podnelo. Pogledam Ljiljanu i procenim da ona zna. Kažem joj da sam life coach. Ne samo da zna, nego kaže: I ja sam. Eh. Olakšanja. Lakoća. Jakoća. Endorfin. Vidi da sam nešto pisala. Šta pišem? Svašta nešto, rekoh lakonski J. Pišem što volim, pišem što moram. Pišem Vodič za praktične sanjare. „Vodič?”, cikne u to Nataša koja je u međuvremenu dotrčala. „Tetka! I Marija piše vodič.” Eh. Da.
Ljiljana je zamenica urednice Vodiča za život, jedinog magazina, novine, časopisa koji sam kupila u poslednjih nekoliko godina. Jedina ne-knjiga koju sam u dužem periodu čitala. Časopis koji je po mom ukusu i mom ćejfu: nezavisan, kvalitetan, moje estetike, avangardan, savremen, a ne moderan, šaren, gradski, ne-franšizan. Sav po mome. Jedini magazin koji je ušao u moj dom u Inter brigada. Pored kreveta mi je. Nosila sam ga na veliku panonsku turu. I čitala ga. Znam Ljiljanin tekst, My Way, inspirisao me je, čak sam ga i citirala u intervjuu koji sam nedavno dala za Radio Novi Sad.
Kažem to Ljiljani. Ljiljana me pita kako se moji tekstovi uklapaju u Vodič? Imam mnogo tekstova i pisala sam ih pisanja radi, zato što volim i što moram, a koji po mom osećaju apsolutno pripadaju i Vodiču. I svetu oko Vodiča. Obožavam Vodiče. Pa kad sam Vodič na putovanju heroja. Naravno. I tako, reč po reč, po reč po reč, stigosmo do ideje da pišem za Vodič. Za život. Tog momenta, a i sada, ne znam da li bi me išta na svetu obradovalo kao to. Jer sam baš želela da pišem za Vodič. Pričala sam o tome sa nekima od vas. Jedino što nisam preduzimala zemaljski „radio-activity”. Više volim da Univerzum to reši, nakon što ja oslušnem svoje biće, postavim polje namere i pratim znake koje mi šalje. Ništa lepše od toga. Volim svoj crveni potpis, ali mi se isto tako sviđa i Univerzumov potpis, zlatnim mastilom, sa šljokicama. Ljiljana i ja se složimo da ovaj susret nikako nije bio slučajan. Videćemo se uskoro. Čim mi prođe druga velika panonska tura ovoga leta.
Već u sledećem momentu jasnoće razumela sam sve otvorene zagrade, sve Univerzumove smernice, dok sam slušala sebe i svoje biće. Baš smo jedno lepo partnerstvo: Univerzum i ja.
Vrtela sam sve te zagrade:
Da završim 100%.
Da se počastim, nakon što sam završila, umesto da odmah, mučenički nastavim sa pripremom sledeće Radionice, kako sam u momentu pomislila.
Da izađem iz navike zvane Ada ili Stari DIF. Da uhvatim Taš, kao ideju.
Da pišem misli koje su mi se vrzmale po glavi.
Da pratim osećaj i ostavim stvari kod žene i deteta, iako to nije “my way”.
Da transformišem svoj osećaj “mučenice” i da ga prevedem na “Čudo.” Sreća stiže pripremljenom umu i kada ste spremni da zasučete rukave, čak i ako vas malo “mrzi”. U mom slučaju, demon je uvek u “mrzi me”. Uhvatila sam demona. I ne dam mu da “me mrzi”. Ja volim i ako me mrzi.
Da se setim šta sam sinoć pričala. Da to i uradim. I tama postaje svetlo, kada se sećam.
Moj glavni posao je da slušam sebe i da postavim to najsnažnije polje na svetu, polje namere i da pratim šta mi Život kaže. Kako me život vodi. Valjda je to to? Otvaranje i zatvaranje zagrade. Cičalo mi se od radosti. I cičala sam od radosti. Na biciklu. Da me ceo svet čuje.
Šta da vam kažem?
I sada se ježim, dvadeset dana nakon tog dana, mog i Petrinog, Natašinog i Ljiljaninog prebraženjskog dana. Ovim putem proglašavam Preobraženje 18. avgusta slavom Radionice. I sve vas pozivam na svečare. Dogodine. Kad proluftirate aure. I umirite frekvencije. I spremite se za radio activity.
Dvadeset dana koji su usledili bili su jedni od najintenzivnijih dana koje znam sebi da osmislim. Od non do stop, što kaže moja prijateljica Nata. Radionica strateškog planiranja, pa nova radionica komunikacije. Pa „moja” Radionica. I Još. Sve te neke spektakularne razmene i sve te misli koje sam tog dana raspetljala i poređala su se rascvetale u božanstvene ruže, koje su mirisale na sve strane, na još jednoj velikoj panonskoj turi, po beskrajnom panonskom moru.
Toliko puta sam poželela da pišem ovaj tekst, koji mi se svih ovih dana vrzmao po glavi i po duši. Ali nisam nalazila vremena, dani su bili intenzivni, a i nije bilo došlo vreme. Pratim znakove. Sve u pravo vreme, onda divno stoji. Upravo sada sam se častila ovim pisanjem, jednog božanstvenog dana, koji sam napravila da mi bude slobodan, da vozim bicikl, da čitam Vodič za život na klupi na Kališu, da se pustim trenucima i putevima da me vode i da se otvorim svim slučajnostima sveta.
Danas sam izabrala da budem tetka Petrinim starijim sestrama Nini i Ani. Da pričamo, usisavamo, sviramo, pevamo, planiramo i za kraj dana gledamo Vudija Alena. I da napišem ovu priču. Spremni za Čuda?
Tekst poklanjam Petri, Nataši i Ljiljani. Za Preobraženje.
Inter brigada 53, 8. septembar 2014. godine