U Japanu sam 2003. godine učila kako se mudro i strateški upravlja gradovima. Možete samo da zamislite koliko su me puta ljudi pitali ,,A šta si naučila u Japanu?” Eh… Verovatno su očekivali da im izgovaram neke mudre i strateške reči. A u Japanu sam naučila:
Da kažem ne znam;
Da se naklonim svakoj duši koju sretnem, i da joj tiho, u sebi kažem namaste;
Da stvorim novi odnos prema vremenu;
Usvojila sam princip kaizen: svakoga dana u svakom pogledu, sve više napredujem;
Naučila sam da ne razmišljam u terminima: koliko nešto košta, nego koliko mi vredi?
Osvestila sam svoje kvalitete koje kod kuće, među ,,svojima” nisam smatrala nečim naročitim. U Japanu sam shvatila da sam Ninja. I da je Japan moje pripadanje.
Neki su se čudili, a neki su me razumeli. Onima koji su razumeli dodavala sam i da mi se desila Miyajima, drevno šinto ostrvce blizu Hirošime. Na kojem su mi pukli oklopi, šlemovi i stege, koji su mi se stvorili od života, od sebe, od Balkana, od devedesetih, od svega. Desila mi se Miyajima, skoro kao Hirošima. Otvorila mi se neka nova svesnost. Vratila mi se lakoća i radost postojanja. A Japan, Japance, njihovu duhovnost, kulturu, ritam, zavolela sam trajno i nepovratno.
Kada danas, 11 godina nakon doživljaja My Beautiful Tokyo, promišljam o tome, shvatam koliko je beskrajno i dragoceno učenje koje sam dobila u Japanu. Znanje po koje sam zvanično otišla, ostalo je negde u majušnoj epizodi, izbledelo po kutkovima moga sećanja.
Slovo A mog japanskog učenja je ne znam. Ne možete da zamislite koliko često čujete ne znam. I to vam govore svi, uključujući i profesore sa carskog univerziteta Meiji. Jednom vam odgovore na pitanje, druga dva puta kažu vam ne znam. Tokom dana, od raznih uvaženih mudrih glava dvesta puta dnevno čujete ne znam. Naravno da sam ih pitala: „A šta vam znači to vaše ne znam? To nam znači da nismo eksperti za tu temu, nego da smo o njoj tek ovlaš informisani, i onda o njoj ne pričamo.“ A-ha. Taaako dakle. A ja? A mi na Balkanu ne znamo da kažemo ne znam. Kod nas se za ne znam dobija kec. Pada na ispitu. Gubi posao. Ugled. Gubi se život. Japanci bi na ovo dodali: „Šta je život naspram date reči ili neutemeljene priče?“ Rekoh ja njima, mi na Balkanu znamo. Uuuh, koliko je teško i grčevito kad sve znaš. I koje je olakšanje dozvoliti sebi da ne znaš.
Ovo blaženo neznanje poprilično smanjuje ego i vodi do sledeće tačke mog japanskog učenja. To je duboki naklon koji Japanci daruju svakoj osobi sa kojom se sretnu. To je ono kada savijete glavu, blago se naklonite i uvažite drugoga. Taj naklon i dodir srčanog energetskog centra jeste kao da ti malo padne kruna od ega s glave i probudi se ljubav za ljude. Izađeš na tren iz kutije sebe, svog JA i zaista doživiš tog nekog, bez suvišnih reči i blablablabla. Tiho i snažno. Božansko u meni pozdravlja božansko u tebi. Namaste. Sasvim dovoljno.
I tako. Pokloniš se, pričaš o onom što znaš, ne znaš ono što ne znaš. Lako.
I vidite koliko mi je potrebno da opišem ponašanje, koje može da stane u jednu englesku reč. A to je reč HUMBLE. Čitavu deceniju pričam sa ljudima o ovome i pitam ih koja je to reč? Skromnost? Nije skromnost. Nije ni skrušenost. Nije ni poniznost. Naše balkansko razumevanje skromnosti zvano ,,hoće preko ’leba pogače” mi se ne sviđa, jer vidim i osećam koliko može da sputa i koliko nije razvojno. Mnogo vremena radim sa ljudima da ponovo ne budu skromni, da izađu iz okova ,,zlatne sredine”. Iz toga ,,da se ne ističu mnogo”. I da od života i od sebe ne žele i ne traže previše. Ne, nije to humble koje sam od Japanaca naučila. Humble nije poniznost. Niti skrušenost. To nas obesnažuje i čini pasivnim žrtvama okolnosti. HUMBLE je svesnost sebe, svoje čudesnosti i svojih beskrajnih potencijala, uz istovremenu svesnost da je to samo naš delić beskrajnog univerzuma. To je svesnost o naših „5 centi“. Znam što znam i znam da svi znamo sve. Nešto ne znam. U redu je da nešto ne znam. To možda ti znaš. Super ako ti to znaš. Tu smo da udružimo ta znanja. Tako nekako.
Život voli dijalektiku. Jin i jang. Pa našu balkansku skromnost komplementira onim što zovem kurčenje. Besprekorno rečeno. Nisam našla bolju reč. Ako me pitate šta je jedan od najvećih balkanskih usuda, reći ću vam: kurčenje.
Rambo Amadeus je naše balkansko kurčenje divno raspevao u pesmi: „A vidi nas sad.“
Smijali se Česima koji su prodavali pegle,
I kuvala, dušeke, šatore po plažama ,
Šarmirali sve, šarmirali dive sa konzervatorijuma
Za najlon čarape i žvake.
A vidi nas sad, za najlon čarape i žvake.
Da…
Juče sam imala radionicu, na kojoj nam je gostovala Duška, globalni mag u HR. Koja živi i dejstvuje u Švajcarskoj. Ponovo smo se dotakli te magične reči HUMBLE. I ponovo nismo našli našu reč. Nije skromnost. Nije poniznost. Složismo se. Mnogo je važno da imamo reč za taj divni kvalitet. Jer, kad nemate reč, nemate ni iskustvo. Neka indijanska plemena nemaju reč za laž. I nemaju iskustvo laži. Neka plemena sa Tajlanda nemaju reč za mržnju i nesviđanje. I nemaju iskustvo nesviđanja. Niti poznaju emociju mržnje. Francuskinja Delphin mi je rekla da Francuzi nemaju reč za jeftino. Da biste imali iskustvo, važno je da imate reč. Na početku beše reč. Da nam se ne bi dešavao usud ,,A vidi nas sad, za najlon čarape i žvake”, važno je da imamo reč. Ja sam spominjala kurčenje. A onda je Tijana rekla: Može da bude “nekurčenje”? Svi smo se složili. Na jedan. I onda nas je krenula karta.
Došli smo do još jedne reči koju u našem jeziku nemamo, a koja je bila jedna od tema radionice. Feedback. Nemamo reč – nemamo iskustvo. Na Balkanu feedback nije u modi Mi beremo, beremo, pa kad naberemo, puna korpa. I onda neko trpi, ne „feedbechi“, ne kaže šta ga muči, pa eksplodira. Ili implodira. A nije u tome poenta. Duška priča kako se u Švajcarskoj lako daje feedback, priča kako tamo ljudi komuniciraju „kao odrasli“. I kako se lako oko svega dogovore. Pa ne moraju da ratuju. Nama treba reč. Tijana kaže: “Para mi uši ovaj feedback. Kako vam se sviđa “uzvrat”?” Jako nam se sviđa uzvrat. Uzvrat umesto rat. Važno je uzvratiti. Bez uzvrata biće rata. Može. Na jedan. I u svom ovom stvaranju i rečima, zajedno smo prilagodili format feedback-a, koji nam je stigao sa dalekog zapada i napravili smo njegovu balkansku verziju. Uzvrat. Imamo reč. Imamo i iskustvo.
A onda smo se kao deca, obradovani stvaranjem i novim rečima, razigrali. I stigli smo do “balkanskog uzvrata nekurčenjem”. Eh. Uživancija. Besprekorno rečeno. U sledećem nastavku ću pisati o ostalim beskrajno dragocenim japanskim učenjima. I o tome kako su semena koja sam posadila pre 11 godina, klijala, rasla i cvetala. I načinila me ovakvom kakvom sam danas. Svakoga dana u svakom pogledu sve više napredujem. Pa da završim u humble maniru, da se ne kurčim.
Novi Sad, soba sa pogledom na Most slobode, Frušku goru i Dunav, u svitanje Svete Petke 2014. godine.