MADE IN JAPAN, deo četvrti: Za ćejf ništa nije skupo

Poslednji stav japanskog kvarteta završavam svojim učenjem o vrednostima. Jer, kada napravite svoj svet, onda ste odgovorni da u njemu uspostavite i svoj vrednosni sistem i sopstvenu valutu.

Japanci razmišljaju u terminima „koliko mi vredi?“, a ne „koliko košta“. Kratko, jasno i efektno učenje. Japansko.

Svetske statistike kaže da su Japanci apsolutno najrastrošniji ljudi na Zemlji. Ne pitaju šta košta. Samo da im vredi. Mislim da je 90% Tokija u Luj Vitonu, 5% u Gučiju. Kvalitetno ili nikako. U Tokiju nema fejka. Da, u Japanu sam se zaljubila u to prisustvo totalnog kvaliteta i u totalno odsustvo fejka. Tokijo je za mene grad neuporedive božanstvene, estetike, raj za lepotu mojoj duši. Kao neka trajna kosmička futuristička modna revija, kao beskrajni i dobro uigrani kosmički spektakl, orkestriran direktno sa nebesa. Svi su laki, graciozni, pokretljivi i mladi. Živi i živahni. I sa 85 godina. Japanci spadaju u najdugovečnije i najzdravije nacije. Niko nema ni pola kile viška. Sve samo teče i menja oblike, u apsolutnoj lakoći, lepoti i gracioznosti. Kakav ritam za moje biće. Japan je kao neka pokretljivost, gipkost i zvonkost sveta. Bože dragi, te lakoće od doteranih gracija u visokim i najtananijim štiklama, što lepršaju malim koracima. Bez histerije, lebde, u tišini i meditaciji.

Prvih dana sam lipsavala. Svaka kila viška u Tokiju je teški tovar. U Japanu sam se zaljubila trajno i nepovratno u mnoge stvari koje isprva nisam mogla ni da zamislim. U lakoću. U jednostavnost. U nekurčenje. U zeleni čaj. U Japan.

Mnogo godina kasnije, jedna divna priča o vredi/ne vredi je došla do mene, pa sam njome obogatila svoje japansko učenje o vrednostima. To je priča o mornaru koji je jednog dana na nekom dalekom ostrvu ugledao devojku koja platno beleše. Odmah mu se svidela i odlučio je da je zaprosi. Njegov kolega mornar nije mogao da veruje da njegov prijatelj, pored svih tih lepotica kojima su okruženi u svakom delu sveta, želi da se skrasi sa prosečnom seljankom, koja uz to i šanta. Ipak, mornar je odlučio i otišao je sa svojim kolegom da isprosi devojku. Nevestin otac je za devojku tražio 20 krava, misleći da mornar želi najmlađu i najlepšu ćerku. Kada je čuo da ovaj želi da oženi najstariju i ne najlepšu Naćar, prosto nije mogao da poveruje. Iznenađen ponudom, rekao je da će mu Naćar dati i za 6 krava. Međutim, mornar nije hteo ni da čuje. Rekao je njenom ocu da će mu dati 20 krava, koliko je tražio i za najlepšu ćerku. I otac i budući kum su se zabezeknuli.

Nakon nekoliko godina plovidbe morima sveta, kum je ponovo došao na ostrvo na kojem je venčao svog prijatelja. Idući prema njegovoj kući, video je povorku i u njoj veličanstvenu lepoticu, koju meštani nose na ramenima, slaveći je kao sveticu. Kada je shvatio da je to Naćar, negdašnja hroma seljanka, njegovom čudu nije bilo kraja. Pitao je svog prijatelja o čemu se radi, a ovaj mu je objasnio da je za Naćar platio 20 krava, cenu koja se plaćala za najlepše, najnežnije i najdivnije žene. Uvek se prema njoj odnosio kao prema ženi od 20 krava i davao joj na znanje da to i jeste. Možda joj je to pomoglo da postane tako fantastična i divna žena, kakva je postala.

O tome se radi. Mnogo volim i Andrijinu priču o 20 krava. Pre nekoliko godina, Andrija je imao dilemu da li da 700 eura, koji su tada predstavljali njegov celokupan imetak, uplati za školarinu na fakultetu koji ga više nije interesovao. Druga opcija je bila da istih tih 700€ uplati za dvodnevni kurs za bariste koji prave neke naročite artističke kafe. Da. To je jedna od mojih omiljenih priča. Andrija je odlučio da uvaži svoje oduševljenje i uplatio je baristički kurs. Dvodnevni. Danas je Andrija nadaleko čuveni barista, sinonim za kafu u Beogradu. Ove godine su i Berlineri počeli da piju njegovu kafu i da slušaju Andrijinu Ec:lec:tic-u. Kad smo pričali o nekadašnjem davnom izboru, Andrija mi reče da je to najbolje uloženi novac ikada. Kurs sam po sebi nije bio ništa naročito, kaže. Ali baš zato, Andrija ga je napravio naročitim, plativši za njega 20 krava.

Slično kao i Andrija, i ja sam neke svoje kurseve plaćala 20 krava. I napravila sam ih beskrajno vrednima, jer sam se prema njima odnosila kao da zaista toliko i vrede. Čak i ako je njihova „realna“ cena bila 6 krava. I danas se sećam tih dana učenja, koje sam plaćala i 300€. Za dan učenja. Koje tada čak nisam ni imala. Nego „na crtu.“ Samo da učim. Kaizen. Svakoga dana u svakom pogledu… Onda se za taj dan naročito doteram, za sve pare. Usput vidim bilbord: Pariz, 4 dana, 299€. A moja 4 dana u Beogradu vrede 1200€, bez prevoza, hrane i smeštaja.  Pa se pitam da li sam normalna? Naravno da nisam. Samo pratim šta mi telo ište. Pratim svoju radost. I svoj ćejf. Za ćejf ništa nije skupo. A kad idete da učite nešto što vam vredi 300€ na dan, onda ste sebi nekako naročito važni.  Podsetite se da je vaš život velik i važan. I počnete tako da se odnosite prema njemu. Onda ne prihvatite honorare na koje ste pre pristajali, jer ni za tri života ne biste odradili i isplatili svoje učenje. Pa polako prestanete da prihvatate i odnose koji se ne uklapaju u vaš svet. Dignete standarde za sebe, svoj život i svoj raj. Uvedete novi vrednosni sistem i novu valutu.

Ne možemo nešto da platimo 20 krava i da se prema tome odnosimo nemarno. Valjda da opravdamo svoj izbor. Da sebi dokažemo da nismo pogrešili. Čak i ako jesmo. Uradili smo šta smo uradili. Rezultat je tu. A kako ćemo se mi sa tim odnositi – e to je već druga stvar.  Kad malo dublje razmislim, mogu vam reći da mnoge dobre priče koje slušam i sakupljam imaju zajedničku nit zvanu 20 krava. Slobodno mi pošaljite svoju priču od 20 krava, biću vam zahvalna.

Pričala sam o ovom učenju sa Jasnom. Pa to je kao kad uplatiš sport za ceo mesec ili kad kupiš neku super opremu za svoj hobi, kaže. Pa se odjednom posvetiš. Pa da. Kao i ja sa pisanjem. Dok nisam imala sajt, pisala sam ’nako. S vremena na vreme. Od kada sam poručila sajt od 20 krava, pišem li pišem.

Danas znam da prvo moramo da damo, da bismo dobili. Setva, pa žetva. Sve što dobijemo za džabe, ne cenimo. Ne vredi nam. Tako ja razumem ideju: Nisam dovoljno bogat da kupujem jeftine stvari.

Na onim učenjima od 20 krava naučila sam da je vreme  =  život. Nedavno sam čula da su bogati ljudi štedljivi sa vremenom, a ne sa novcem. Siromašni su štedljivi sa novcem, a nisu sa svojim vremenom. Sve zavisi šta vam vredi i koliko vam vredi. Šta vrednujete? Šta su vaše valute? Svakim danom sve sam pažljivija sa vremenom. Jer znam da ga ne mogu vratiti i da je taj divni dar zvani život najveća vrednost, koju često izbagatelišemo. Možda zato što smo ga dobili za džaba. Možda zato što ga nismo platili 20 krava.

I mi na Balkanu praktikujemo naizgled sličan princip, zvani 5 karata. Pet karata ili nijedna. Pokušaj za džabe, pa kurčenje za inat. Ali to nema veze sa japanskim učenjem o vrednostima, niti sa 20 krava. Upravo je obrnuto. Dijametralno.

Kad smo već kod valuta, od senseija Dušana Milojevića naučila sam da je radost lek. Da me ono što me očarava ujedno i štiti i vodi. Onda sam svoje japansko učenje o vrednostima, sa Ceckom artikulisala u ideju „Za ćejf ništa nije skupo.“

A valute u mom svetu su postale: Vredi mi/ne vredi mi? Raduje me/ne raduje me?

E sad, život je vrlo dijalektičan. Tako ovaj princip 20 krava ne znači da ne volim da neke stvari kupim jeftino. I da se ne cenjkam. Naprotiv. Pa i priča o 20 krava je cenjkanje. Samo u  drugom smeru. Cenjkam se i u jednom i u drugom smeru. Po svom osećaju za „vredi mi“. Pijacu bez cenjkanja ne mogu ni da zamislim. I ne cenjkam se samo na pijaci. To Merkur u meni hoće da se igra, komunicira i da od kupovine napravi doživljaj. Toliko volim da se cenjkam, da moja sestra Jovana i neke moje prijateljice neće da idu sa mnom u kupovinu. Neprijatno im je, kažu. Ali to je deo druge priče.

U Japanu sam naučila i da mogu da osećam apsolutnu pripadnost mestu i ljudima koji nisu iste rase kao ja. U Japanu sam počela da sakupljam sve te svoje pripadnosti, doživljaje, ljude i mesta sa kojima je celo moje biće rezonovalo. I mirise. I ukuse. I estetiku. I ritam. I osećaj. U Tokiju sam se osećala kao u materici, u „matakaši“, mnogo više nego u mojoj rodnoj Panoniji. U Tokiju sam u svom srcu uspostavila ideju „Mili moj Univerzume…“ Japan mi je podario spoznaju da sve što hoću to i mogu. I bezbroj ideja šta bih sve mogla sa svojim životom da uradim.

Kad sam se onako brza i ubrzana kao japanski shinkansen vratila u Panonsku niziju, naprosto sam shvatila da ja tamo ne pripadam. Volela sam Vojvođanski bluz bend. A nikada mi nije prijao vojvođanski bluz. Valjda mu je nedostajao bend. Muzika i ritam. Sudaram se sa ljudima na ulicama, na pokretnim stepenicama se osećam kao Mr. Bean.  Ne razumem kretanje u saobraćaju. Ne mogu da dočekam da kažu rečenicu. Kao da me neko drži za ruke i noge, u nestrpljenju, cupkanju i čekanju. Ja definitivno nisam panonski mornar. Volim Vojvodinu, ali ne u svojoj kući. I onda sam posle Tokija, kao shinkansen, kao voz-metak protutnjala dalje. Orijent ekspresom.

Za Beograd. U koji sam se zaljubila, takođe trajno i nepovratno. I koji sam izabrala da u njemu živim. U kojem sam mogla ponovo da napravim sebe. Po svom. Po japanski. I po balkanski. I ne znam koji od ova dva više volim. Istok ili zapad. Moji roditelji su istok i zapad. Još su moje prababe i pradede pomešale istok i zapad. U svakoj svojoj ćeliji osećam i istok i zapad. Koji se sreću na Balkanu.

Tek u Japanu sam razumela svoj Balkan. Osvestila sam svoje vrednosti, svoje kvalitete koje kod kuće, među “svojima” nisam smatrala nečim naročitim. U Japanu sam shvatila da sam Ninja. I doselila sam se u Balkansku ulicu, u Beograd, u srce Balkana. Evo nama ide Ninja. Koji Ninja? Iz Japana. Sa Balkana. Adresa u mojoj ličnoj karti još uvek je Balkanska, iako tamo već dugo ne živim.

O Ninji sa Balkana ću vam pisati neki drugi put. O tome kako sam Japance učila kako prekršiti neko pravilo. Rešiti vanrednu situaciju. Izaći iz ritma. Šta znači spontano. Ekipa. Prijateljice. Bliskost. Šta znači kafa. Šta znači ćejf.

A za ćejf ništa nije skupo.

Beograd, 11.11.2014. godine

 

 

 

Osećam da je došlo je vreme za novo učenje i opet se polako spremam na daleke pute. Ovaj put na daleki zapad. Ravnoteže radi. Da još bolje razumem svoj Balkan.  Evo nama ide Ninja! Koji Ninja? Od Japana sa Balkana. Sa Balkana do Manhatana.